Pitanje za mladog vojnika je glasilo: “Zašto ratuješ?”. Odgovor bi trebalo da se nađe u svim istorijskim udžbenicima na svetu. “Koliko ja kužim, oni kao hoće da se otcjepljuju, a mi im kao ne damo”, rekao je tog 27. juna 1991. godine 19-godišnji vojnik iz Tuzle Bahrudin Kaletović. “Ustvari, mi samo hoćemo da se vratimo u kasarnu. Ništa više. Ovo je opšta ludnica. Samo živ da ostanem. Gdje da pucam ja na nekoga ili neko na mene, to ne može nikako”, izgovorio je mladić i u startu obesmislio sav taj krvavi rat koji je usledio i pomračio devedesete na Balkanu. Skoro tri decenije kasnije, izložba “Devedesete: Rečnik migracija” u Muzeju Jugoslavije donosi novo suočavanje s prošlošću i tumačenje sadašnjosti, a kao najbolnije “razglednice” iz devedesetih, istakle su se ilustracije pojmova “Hrabrost i/ili kukavičluk”.
Reč je o kadrovima iz grafičke novele “Rat”, kojim Đorđe Balmazović Žole iz kolektiva Škart oslikava atmosferu mobilizacije (i dezerterstva) devedesetih, koja se gubi u istorijskim udžbenicima, ali sve više i u kolektivnom sećanju.
Kako su navele Simona Ognjanović i Ana Panić, kustoskinje izložbe, “Rečnik migracija predstavlja alternativu dominatnim dikursima kroz koje se u domenu zakona, javnih politika i u akademskoj sferi deluje i misli o ovim problemima; on otvara pitanja dometa i uloge umetnosti, aktivizma, civilnog sektora ali i javnih institucija, u rekonstrukciji prošlosti i preoblikovanju opštih mesta koja dominiraju javnom sferom”. Šta u tom kontekstu neke nove generacije mogu da saznaju o hrabrosti i kukavičluku?
“Tada je hrabrost bila suprotstaviti se nacionalizmu, јer nacionalizam vodi u rat i smrt”, podvlači Đorđe Balmazović Žole u razgovoru za NOIZZ, dajući odgovor na centralno pitanje svoje postavke.
U središtu njegove priče je jedan mladić koji se prihvatio puške ne znajući ni gde ide, ni zašto, ni za šta se bori, ni protiv koga… Znate ga kao Bahrudina Keletovića, a verovatno poznajete bar još jednog običnog klinca za kojeg je mobilizacija označila početak pakla. Đorđe Balmazović Žole je imao svog Sašu.
“Saša je prijatelj iz detinjstva. Išli smo u isti razred, igrali košarku, družili se. Miran, drag, uljudan i izuzetno pametan i miroljubiv čovek. Najmiroljubiviji čovek koga znam. Njegovo svedočenje je ispričano u knjizi. Krajem leta 1991. je dobio poziv za mobilizaciju. Bio je protiv rata, ali je pristao da ode zato je što mislio – ako ne odem ja, umesto mene će ići neko drugi”, priča Žole Balmazović.
Saša je svoje razloge za odlazak u rat objasnio sledećim rečima: “Delom zbog nekog čudnog neobjašnjivog osećaja dužnosti. Nikada nisam imao osećaj obaveze prema domovini. Neki apstraktni osećaj dužnosti sam imao, barem tako mislim. I iz straha da će neko od mojih prijatelja koji su otišli poginuti zato što se ja nisam odazvao, i da ću ili ja ili moja majka, sresti njegove roditelje na ulici. Zbog tog osećaja krivice. Zato sam se odazvao. U mojoj glavi je bilo kao da biram između fronta i zatvora. Iz nekog razloga sam mislio da je manje loša opcija bila odlazak na front. Tako da je je, u neku ruku, odlazak na front bio rezultat mog kukavičluka”.
Žole nije išao u rat, ali se priseća kako je u to vreme i on sazrevao, Škart je počinjao s radom, a on je “na ulici prodavao nedeljnik Vreme, gledao ljude i pratio događaje”. Mnogo godina kasnije, u susretu sa Sašom čuo je detalje koji su upotpunili sliku.
“Saša se u početku nalazio u Slavoniji, gde je bio udaljen par kilometara od linije fronta. Onda su krenuli u Vukovar, gde je odmah ranjen. Po oporavku je napustio zemlju. Od onda živi u inostranstvu. Sašina priča je svedočenje o ratu i o besmislenosti rata”, otkriva Balmazović. Priznaje da mu je od svega bilo najteže da ilustruje upravo scene ulaska u Vukovar.
“Sve drugo sam mogao da zamislim, ali ne i razrušen grad u kome se puca na sve strane. Zato je grad predstavljen minimalno.”
S druge strane, “bilo nam je važno da priču objavimo zato što su bezumni nacionalistički ratovi devedesetih upropastili milione života na prostoru Jugoslavije”, naveo je. Ta priča o ratu je iz prvog lica, kroz suočavanja, razmišljanja, strahove, tripove verovatno svakog mladog čoveka koji je bio uvučen u taj mračni vrtlog. I takva daje najbolju definiciju “zadatih pojmova”.
O tome svedoče i reakcije posetilaca izložbe, koji su preplavili društvene mreže Balmazovićevim ilustracijama.
“Mogu da pretpostavim zašto ima interesovanja – zato što rad jasno i dosta precizno priča priču. Iznenadilo me je koliko emotivno ljudi reaguju… Mislim da je važno da se o devedesetima sakupi što više dokumenata i svedočenja. Između ostalog, zato smo Saša i ja i napravili ovu knjigu. Jer ako se događaji dokumentuju kroz svedočenja, sprečava se nastajanje mitova i legendi. Mitovi i legende su ili preuveličavanja ili laži, odnosno prekrajanje istorije, čega smo svedoci skoro svakodnevno u Srbiji”, objašnjava umetnik, a na pitanje koje su, po njegovom mišljenju, najstrašnije reči iz “Rečnika migracija” bez razmišljanja odgovara: “Reči ‘izbrisani‘ i ‘čišćenje’. Izbrisani zvuči kao smrtna presuda, ukidanje nečijeg postojanja, a čišćenje me podseća na etnička čišćenja koja su se dešavala devedesetih.”
“Devedesete: Rečnik migracija”
Izložba “Devedesete: Rečnik migracija” u Muzeju Jugoslavije traje do 1. marta 2020. godine i okuplja više od 30 savremenih umetnika, umetnica i umetničkih i aktivističkih kolektiva, koji se bave problemom migracija stanovništva u Srbiju i iz Srbije tokom pomenute decenije. Pomenuti „rečnik” čine sledeći pojmovi, sintagme i idiomi: adresa, bespravna nužnost, čišćenje, čovek, dostojanstvo/solidarnost/internacionalizam, hrabrost i/ili kukavičluk, inventar, izbrisani, jugoslovenstvo, karta u jednom pravcu, kofer, kompjutersko čišćenje/uzaludna nada, kuća ili dom, mesto, nelagodnost, drugi, plan, predmet, prijatelji, rupe, sigurna zemlja, slobodna privremena teritorija, transfer, tuga, ustanak, zakon, zemlja/teritorija, žudnja za životom.
Izvor: Noizz.rs