Albert Ajnštajn i Mileva Marić razmenjivali su pisma u kojima je on navodio svoja naučna razmišljanja, dnevne aktivnosti i lične težnje. Pedeset i četiri pronađena pisma bacaju svetlo na odnos Alberta i Mileve. Iz prepiske se vidi da su nauka i romantična ljubav za Ajnštajna bili nerazdvojni. Imao je običaj da Milevu zove Doli (engl. lutkica), a ona njega – Džoni.
U većini Ajnštajnovih ljubavnih pisama Milevi prepliću se entuzijazam, romantične emocije i naučno uzbuđenje. Dvadeset sedmog marta 1901. Ajnštajn je Milevi pisao o tome da „naš rad o relativnom kretanju treba dovesti do uspešnog završetka“. Ova rečenica i objavljivanje ljubavnih pisama podstakli su teorije zavere: da li je Mileva Marić pomagala Ajnštajnu u pisanju njegovih prelomnih radova iz 1905. godine? Različiti autori spekulisali su o Milevinoj ulozi, posebno u razvoju teorije relativnosti. I učene feministkinje su vrlo brzo ušle u igru. Nemačka lingvistkinja Senta Tremel-Plec napisala je, recimo, sledeće: „U njihovim dvema životnim pričama vidimo poznati model koji vodi do stvaranja uspeha muškaraca i urušavanja uspeha žena. Zato ne čudi što urednici ‘Sabranih spisa Alberta Ajnštajna’ nemaju šta drugo da kažu o Milevi Ajnštajn Marić sem ovog: ‘Njen lični i intelektualni odnos sa mladim Ajnštajnom odigrao je važnu ulogu u njegovom razvoju.’“
Zajednički potpis
Rasprava je počela kada je fizičar Abram Fjodorovič Jofe, član Sovjetske akademije nauka, takođe asistent Vilhelma Konrada Rendgena u periodu od 1902. do 1906, video originalni rukopis rada „O elektrodinamici pokretnih tela“ potpisan sa „Ajnštajn-Mariti“. „Mariti“ je mađarska verzija srpskog Marić, što je Milevino devojačko prezime. Tako se ustvrdilo da je ime Mileve Marić Ajnštajn izostavljeno u objavljenom radu. Kao autor navodi se samo Albert Ajnštajn.
Američki fizičar Džon Stečel, urednik prva dva toma „Sabranih spisa Alberta Ajnštajna“, objašnjava da se u Jofeovom članku iz 1955, objavljenom u sovjetskom časopisu Uspehi fizičeskih nauk, Ajnštajn i Marićeva ne navode kao koautori rada o teoriji relativnosti iz 1905. Jofe je napisao: „Godine 1905, u časopisu Analen der fizik, pojavila su se tri rada koja su pokrenula tri veoma važne grane fizike 20. veka. To su: teorija Braunovog kretanja, teorija fotona svetlosti i teorija relativnosti. Autor ovih članaka – tada nepoznata ličnost, bio je službenik u Kancelariji za patente u Bernu Ajnštajn-Mariti (Mariti, devojačko prezime njegove žene, dodato je po švajcarskom običaju muževljevom prezimenu).“ Jofe nije čak tvrdio da se Ajnštajn potpisao kao Ajnštajn-Mariti: samo je naveo kakav običaj vlada u Švajcarskoj. Danil Semjonovič Danin, popularni ruski pisac koji se bavio naučnim temama, protumačio je gorenavedeno iz teksta A. F. Jofe kao postojanje saradnje Ajnštajna i Marićeve.
Ko je izbrisao Milevu Marić?
Pretpostavimo da se prezime Marić nalazilo u radu o teoriji relativnosti. Ko ga je izbrisao u uređivačkom odboru časopisa Analen der fizik? Prestižni časopis nije imao ništa protiv toga da žene budu autori radova. Uz to, tri ključna Ajnštajnova rada iz 1905. sadrže mnoge autorske komentare u prvom licu jednine.
Postoje 54 pisma između Alberta Ajnštajna i Mileve Marić koja pokrivaju vreme od 1897. do 1903. godine. Istine radi, svetlost dana je ugledalo samo 10 Milevinih pisama Albertu od 1902. ili ranijeg perioda, u poređenju sa 43 njegova pisma upućena njoj. Američki fizičar i pisac Evan Haris Voker kaže u pismu objavljenom 1989, u časopisu Fiziks tudej, pod naslovom „Da li je Ajnštajn usvojio ideje svoje supruge?“: „Ipak, iz tog perioda pronađeno je samo 10 Milevinih pisama Ajnštajnu. (…) Ne mogu, a da ne vidim Milevu i Alberta Ajnštajna kako rade u timu, u zajedničkoj nadi da će kao supružnici stići do priznanja poput onog koje su dobili Marija i Pjer Kiri.“
Opšte gledano, čini se da Ajnštajn nije sačuvao gotovo ništa od pisama iz ranog perioda, dok su drugi kasnije nastojali da sačuvaju njegova, iz očiglednih razloga, kaže Stečel. Ni u jednom Milevinom pismu Ajnštajnu ne pominju se bilo kakve važne teme iz fizike, dok njegova pisma upućena njoj vrve od komentara o knjigama i člancima iz fizike koje je pročitao, sadrže njegova teorijska razmatranja i eksperimentalna rešenja.
Naš rad
Mileva Marić nije postala ni fizičarka ni matematičarka. Pala je na završnom ispitu zbog loših ocena iz matematike, pa je ispitna komisija na fakultetu Svis federal politehnik odlučila da dodeli diplome Ajnštajnu, Marselu Grosmanu i dvojici drugih kandidata u grupi VIA, ali ne i frojlajn Marić. Razumno je pretpostaviti da je u ranoj fazi udvaranja Milevi fizika mogla pokrenuti emocije kod Ajnštajna. Osećao je potrebu da s tom devojkom podeli svoja istraživanja koja su ga ispunjavala velikom srećom i radošću. Džon Stečel daje sledeći primer: Mileva je saopštila Ajnštajnu da je trudna. Ubrzo zatim – to je bilo teško vreme za njih oboje, posebno zato što su, još nevenčani, živeli odvojeno – on svoj odgovor počinje ovako: „Upravo sam pročitao sjajan Lenardov rad o stvaranju katodnog zračenja pomoću ultravioletnog zračenja. Pod uticajem tog divnog štiva ispunjen sam tolikom srećom i takvom radošću da apsolutno moram nešto od toga da podelim s tobom. Budi srećna i nemoj se sekirati, draga. Neću te napustiti i sve ću dovesti do srećnog kraja.“
Kako su tvrdili Evan Haris Voker i Senta Tremel-Plec, reči „naš rad“ u Ajnštajnovom pismu Milevi od 27. marta 1901. („… da naš rad o relativnom kretanju dovedem do srećnog završetka!“) predstavljaju dokaz da je Mileva rešavala Albertu matematičke probleme i pomagala mu da savlada one iz fizike. Stečel smatra da su reči „naš rad o relativnom kretanju“ napisane u emotivnom kontekstu, zato što u drugim pismima Ajnštajn to nigde ne pominje. Uvek govori o svom radu.
Primera radi, Ajnštajn je 19. decembra 1901. pisao Milevi: „U Cirihu sam proveo celo popodne sa Klajnerom i izneo mu svoje ideje o elektrodinamici pokretnih tela, a razgovarali smo i o svakojakim drugim problemima u fizici. (…) Savetovao mi je da objavim svoje ideje o teoriji elektromagnetnog zračenja pokretnih tela, zajedno sa eksperimentalnim metodom. On misli da je metod koji sam predložio najjednostavniji mogući i uz to najprimereniji.“
Ključna stvar po Džonu Stečelu je sledeća: pisma upućuju da je najvažnja uloga koju je Mileva tih godina imala u njihovom intelektualnom odnosu bila – dragoceni sagovornik. Ajnštajn je osećao jaku potrebu da razjasni i razvija svoje zamisli kroz dijalog s drugima, a takvu ulogu su kasnije igrale i njegove kolege Mišel Beso i Konrad Habiht nakon što se preselio u Bern.
Razvod
Poslednje, ali ne najmanje važno, Evan Haris Voker iznosi tvrdnju svojstvenu teorijama zavere: „U februaru 1919. Albertov i Milevin brak se okončao razvodom. Milevi je pripalo starateljstvo nad decom, novčana sredstva za njihovo izdržavanje i alimentacija. U dodatku ugovora o razvodu Albert Ajnštajn se slaže da Milevi do poslednje krune isplati iznos buduće Nobelove nagrade koju će možda dobiti. On bi mogao zadržati slavu (…) a ona dobiti nagradu.“ Voker na kraju kaže: „Nalazim da je teško odupreti se zaključku da je Mileva, pravedno ili nepravedno, videla ovo kao svoju nagradu za ulogu koju je imala u razvoju teorije relativnosti.“
Mileva nije želela da pristane na razvod i zbog njega se našla na ivici fizičkog i mentalnog sloma. Pošto je Nemačka izgubila Prvi svetski rat, 1919. godine Ajnštajn nije imao dovoljno nemačke valute da joj isplati. Ali svi su znali da će Nobelovu nagradu dobiti pre ili kasnije. Obećanje da će Milevi pripasti novac od nagrade takođe je pomoglo postizanju dogovora o razvodu.
Sve obavijeno tajnom
Od osamdesetih godina prošlog veka naučna i šira javnost mahom su podeljene u odnosu na pitanje da li je prva žena Alberta Ajnštajna Mileva Marić uopšte imala, ili kakav je doprinos dala njegovim postignućima, posebno ključnim naučnim radovima koji su objavljeni 1905. godine. Ti radovi su plod višegodišnjeg istraživanja koje obuhvata vreme kada su on i Mileva bili gotovo nerazdvojni.
Nezavisno od mišljenja „za“ i protiv“, podaci svedoče da je Mileva posedovala izuzetnu inteligenciju, bila višestruko nadarena, ambiciozna i uporna, odlična učenica u vreme kada su ženska deca retko pohađala škole, a mnogi evropski fakulteti nisu primali studentkinje. Svis federal politehnik u Cirihu je ženama dozvolio da steknu diplomu na visokoj školi tek krajem 19. veka. Nakon položenog prijemnog ispita, Mileva se upisala na Politehnik 1896. – iste godine i Ajnštajn – kao jedina žena u šestočlanoj grupi smera VIA (diplomci su sticali pravo da predaju fiziku i matematiku u srednjim školama).
Njeno napuštanje fakulteta na samom kraju studija predmet je različitih tumačenja. U vreme polaganja završnog ispita čekala je Albertovo vanbračno dete: kći Lizerl rođena je u januaru 1902. Par se venčao godinu dana kasnije u Bernu. Prvog sina Hansa Alberta dobili su maja 1904, a drugog – Eduarda (nadimak Tete) u julu 1910.
Do potpune istine teško je doći, ponajviše stoga što u ličnoj prepisci Alberta i Mileve, i drugim dokumentima iz tog perioda, ima velikih praznina i obilje materijala je verovatno zauvek nestalo, uključujući i prve nacrte Ajnštajnovih naučnih radova do kraja 1905.
Američki univerzitet Prinston objavio je „Sabrane spise Alberta Ajnštajna (1. tom)“ 1987, a ljubavna pisma Alberta i Mileve 2000. godine. Osim toga, o njima govori veliki broj knjiga i radova, a deo pisane zaostavštine slavnog fizičara i dalje ostaje tajna.
Norveška istoričarka Anastasija Hajdi Larvol, srpskog porekla, tvrdi da je „Mileva radila na matematičkim dokazima svih Ajnštajnovih radova do 1911. godine“. A. Hajdi Larvol je na predavanju održanom u Matematičkom institutu SANU 2013. predstavila rezultate svog istraživanja o različitim aspektima složenih odnosa Alberta i Mileve Ajnštajn (ljubav, naučni rad, porodica).
Izvor: Njuzvik