Historijska čitanka: Nacionalsocijalistička nemačka radnička partija

Kako je nastala i kako je bila organizovana Nacionalsocijalistička nemačka radnička partija (NSDAP), šta je bio SS i zbog čega je svaka sličnost sa nekom našom partijskom organizacijom slučajna

Piše: Ivan Ivanji, VREME, br.1487 / Prometej

Nacionalsocijalistička nemačka radnička partija (NSDAP) po završetku Prvog svetskog rata imala je tek šačicu pristalica. A onda je za nekoliko godina postala najveća stranka u zemlji, uvela partijsku diktaturu, povela Nemačku u rat protiv celog sveta u kome je stradalo preko šezdeset miliona ljudi. U početku pobedonosni NSDAP je za sobom ostavio razorenu, poraženu i okupiranu zemlju.

Sve je počelo kada je bravarski majstor zaposlen u Nemačkoj državnoj železnici Anton Dreksler (1884–1942) zajedno sa nešto obrazovanijim i pismenijim sportskim novinarom Karlom Harerom (1890–1926) 5. januara 1919. osnovao Nemačku radničku partiju (DAP). Predstojali su izbori za ustavotvornu skupštinu republike nastale posle pada nemačkog carstva poraženog u Prvom svetskom ratu, a Dreksler nije bio zadovoljan najavljenom politikom velikih radničkih stranaka, Socijaldemokratske i Komunističke partije.

Obaveštajni oficir Karl Majr (1883–1945) poslao je tada kao svog agenta kaplara Adolfa Hitlera da ispita o čemu se tu radi i da se po potrebi učlani u DAP. Majrova jedinica se zvala Propagandna organizacija, pretežno je radila protiv “boljševizacije” nakon propalog pokušaja da se u Bavarskoj osnuje Sovjetska republika (Räterepublik). Verovatno je iza njega stajala britanska tajna služba. Ako je bilo tako, nije ni prvi ni poslednji put da su britanske ili američke službe finansirale nešto što će se ubrzo okrenuti protiv njih.

Adolf Hitler se učlanio u DAP i dobio člansku kartu broj 7. Već 24. februara je protiv Drekslerove volje zakazao masovni zbor sa parolom “Šta nam je činiti” u čuvenoj minhenskoj pivnici “Hofbrojuhaus”. Hitler je pročitao svoj program od 25 tačaka i objavio promenu imena stranke u Nacionalsocijalistička nemačka radnička partija – NSDAP. Da se ne bi saznalo da je u početku bilo veoma malo članova, nove članske karte počele su da se izdaju od broja 500. Hitler je sebi izdao člansku kartu broj 555.

“Deutscher Tag” in Coburg, links mit Pfeiffe und Hut Oskar Körner, Oktober 1922

Među 25 tačaka partijskog programa NSDAP dve su bile najvažnije: ideja apsolutnog ujednačavanja politike i društva za šta je korišten termin Gleichschaltung (preuzet iz elektroprivrede gde obeležava pokretanje električne struje u jednom određenom smeru pritiskom na jedno dugme) i “princip vođe” (Führerprinzip) – bespogovorna poslušnost naroda nadležnom rukovodiocu, koji opet polaže račune svom rukovodiocu i tako sve do vrhovnog rukovodioca, vođe, firera Adolfa Hitlera. Tako je autoritet svakog rukovodioca, vođe bio usmeren nadole a odgovornost nagore.

Na izborima za ustavotvornu skupštinu Nemačke posle Prvog svetskog rata stara, etablirana Socijaldemokratska partija Nemačke (SPD) dobila je 37,9 odsto glasova, nova Nezavisna socijaldemokratska partija Nemačke (USDP) osnovana zbog nezadovoljstva isuviše blagim nastupima starog rukovodstva SPD-a 7,6 odsto, levo-liberalna Nemačka demokratska partija (DDP) 18,6 odsto glasova, a katolička partija Centar 19,7 odsto. Komunistička partija Nemačke je bojkotovala izbore jer su 15. januara te godine ubijene njene vođe Roza Luksemburg (1871–1919) i Karl Libkneht (1871–1919). Ustavotvorna skupština u Berlinu nije mogla bezbedno da radi, pa je održana u Vajmaru od 6. februara do 21. maja 1920. godine, i zbog toga se država nastala na osnovu njenih odluka obično naziva Vajmarskom republikom.

U to doba NSDAP je bio politička marginalna sekta na koju niko nije obraćao pažnju.

HITLEROV POKUŠAJ PUČA

Mada su mu ciljna grupa bili sve nezadovoljniji radnici, pa su tako u nazivu NSDAP dominirali pojmovi “socijalistički” i “radnički”, Adolf Hitler je već pre toga shvatio da ne može da postigne politički uspeh okružen čestitim, neobrazovanim radnicima. Počeo je da radi na pridobijanju poznatih ličnosti. Među prvima je uspeo da u svoju partiju učlani vojnog pilota sa najvišim odlikovanjima iz Prvog svetskog rata Hermana Geringa (1893–1946). Njemu je poverio osnivanje partijskih paravojnih jedinica, grupa batinaša sa vojničkom disciplinom. Malo kasnije mu je prišao pisac i doktor književnosti Jozef Gebels (1897–1945), koji je pokrenuo propagandnu mašineriju za obraćanje širim slojevima društva i pokazao se kao odličan organizator. Novi važan član postao je i daroviti arhitekta Albert Šper (1905–1981), u početku reditelj sve većih partijskih skupova, kasnije projektant mnogih Hitlerovih građevina, a za vreme rata organizator vojne proizvodnje. Poručnik Rudolf Hes (1894–1987), koji je rođen u Egiptu u bogatoj nemačkoj porodici, priključio se NSDAP-u 1920. godine, bio Hitlerov lični sekretar, kasnije ministar bez portfelja. Dobio je zvaničnu titulu “zamenik firera”.

Hitler je bio nestrpljiv, razvoj partije činio mu se isuviše spor. Trebalo mu je nešto što će gromoglasno da odjekne. U Bavarskoj je već imao priličan broj pristalica. Vladalo je veliko nezadovoljstvo zbog rastuće inflacije. U dogovoru sa generalom Erihom Ludendorfom (1865–1937), koji je za vreme Prvog svetskog rata bio komandant pozadine, odlučio je da sruši vladu u Berlinu. NSDAP je već bio zabranjen u nekim pokrajinama Nemačke, a pretila mu je zabrana u celoj zemlji. Osmog novembra 1923. uveče Hitler je sa pristalicama upao na skup bavarske političke elite u minhenskoj pivnici “Burgerbraukeler”, popeo sa na stolicu, pucao revolverom u plafon, objavio raspuštanje zakonite bavarske vlade i pozvao na “marš na Berlin” (ugledao se na uspeli Musolinijev marš na Rim). Sutradan ujutro krenuo je sa pristalicama prema centru grada, uspeo da razoruža odred od tridesetak policajaca, ali je naleteo na otpor vojske koja je otvorila vatru sa jednim topom i mitraljezima. Poginulo je četrnaest demonstranata, ostali su se delom razbežali, delom su bili pohapšeni, među njima i Hitler i Ludendorf. Gering je uspeo da pobegne u Austriju.

Hitler i Ludendorf su optuženi za veleizdaju. Hitler je osuđen na pet godina blagog zatvora sa mogućnošću ranijeg pomilovanja, Ludendorfu je oprošteno krivično delo “zbog ranijih velikih zasluga za otadžbinu”. Hitler je u zatvoru napisao svoju programsku knjigu, zapravo razradu svojih ranijih 25 tačaka nacističkog partijskog programa pod naslovom Moja borba (Mein Kampf). Sada je cela Nemačka znala za NSDAP i njegovog vođu Adolfa Hitlera.

ISKORAK KA VLASTI

Pošto je izdržao deo zatvorske kazne, Hitler je pušten na slobodu decembra 1924. U februaru 1925. nanovo je osnovao NSDAP, ali ovog puta sa naglašenim principom da je na čelu partije vođa to jest on. Sve do tridesetih godina bila je tek jedna od nekoliko antisemitskih partija, njena popularnost je rasla pre svega među zemljoradnicima, više u manjim mestima nego u velikim gradovima. Od 1925. do 1930. broj članova porastao je od 27.000 na 130.000, ali je na izborima 1928. godine partija dobila samo 2,6 odsto glasova.

To se kroz dve godine senzacionalno promenilo zahvaljujući pre svega svetskoj ekonomskoj krizi koja je teško pogodila Nemce. Broj nezaposlenih je rastao kao nikad dotad, proizvodnja se prepolovila. Socijaldemokratska i Komunistička partija su se pretežno bavile uzajamnim napadima. One su kratkovido previdele da nezaposleni više neće glasati za njih, nisu shvatale opasnost koja im preti od Hitlera. Pošto je predsednik Republike Paul fon Hindenburg (1874–1934) raspustio parlament i raspisao vanredne izbore za 14. septembar 1930, NSDAP je dobio 18,3 odsto glasova. Osim toga je u dve nemačke pokrajine, u Tiringiji i Braunšvajgu, ušla u koalicione vlade. Time je rešen jedan po Adolfa Hitlera neprijatan problem: on je 1925. zatražio i dobio otpust iz austrijskog državljanstva, postao građanin bez državljanstva, znači, on lično nije mogao ni za šta da bude izabran u Nemačkoj. U Braunšvajgu je 26. februara 1932. položio zakletvu na pokrajinski i nemački ustav, naimenovan za savetnika vlade, i dobio je nemačko državljanstvo.

U Nemačkoj se mnogo malih partija borilo za prevlast, a disciplinovani NSDAP je dobijao pristalice u praktično svim društvenim slojevima. Na čelu koalicionih vlada Vajmarske republike smenjivali su se Hajnrih Brining (1895–1970) kao konzervativni katolik, general Kurt fon Šlajher (1892–1934), koji je predlagao predsedniku Hindenburgu neku vrstu vojnog puča, pa je, pošto to nije prihvaćeno, dao ostavku. Nacionalni konzervativac Franc fon Papen (1879–1969) od juna do decembra 1932. već je bio predsednik manjinske vlade. Početkom 1933. tajno se sastajao sa Hitlerom, pa je predsedniku Hindenburgu predložio novu vladu na čelu sa NSDAP-om. Hindenburg u početku nije hteo ni da čuje za takvo rešenje, o Hitleru je prezrivo govorio kao o “češkom kaplaru”. Papen ga je ubeđivao da će Hitlera “uramiti” sa konzervativnim ministrima, za dva meseca “stisnućemo Hitlera u ćošak da će samo da zaškripi!”. Stari, već pomalo senilni Hindenburg, najzad je popustio i 30. januara 1933. imenovao koalicionu vladu sa Hitlerom kao predsednikom, a Papenom kao potpredsednikom.

FIRER

Herman Gering je već od 30. avgusta 1932. postao predsednik nemačkog parlamenta, Rajhstaga, jer je NSDAP postao najjača među desetak partija. Imao je zadovoljstvo da pet meseci kasnije svog partijskog šefa Adolfa Hitlera uvede u poziciju kancelara – predsednika vlade – Nemačke.

Stav nemačkih krupnih kapitalista prema NSDAP-u se u međuvremenu promenio. Sve dok partija nije došla na vlast, nervozno su pitali šta znači ono “socijalistička” i “radnička” u njenom imenu. Dobili su zadovoljavajuće objašnjenje da niko bolje od nje neće povesti borbu protiv “bauka komunizma”. Borba protiv konkurentskog jevrejskog kapitala nije zasmetala moćnicima kakvi su bili Krup (Krupp, dinastija industrijalaca koja od početka 19. veka kontroliše industriju čelika, za vreme Prvog svetskog rata oružja, što je Versajskim ugovorom zabranjeno, pod Hitlerom opet pre svega oružja), Tisen (Thyssen, takođe stara industrijska porodica koja je pre svega ovladala proizvodnjom uglja, mašina i oružja), Simens (Karl Fridrih fon Simens od 1919. šef firme Siemens & Halske, najvećeg elektrokoncerna na svetu) i drugi.

Postoji mnogo teorija zašto je antisemitizam postao jedna od osnovnih ideja vodilja NSDAP-a, do te mere da je za vreme Drugog svetskog rata istrebljenje Jevreja postalo gotovo osnovni cilj. Ja mislim da presudna nisu bila Hitlerova lična antisemitska osećanja. Među nemačkim masama postojalo je snažno protivljenje kapitalizmu i njegovim predstavnicima, što je išlo u korist komunistima i socijaldemokratama. Valjalo je skrenuti mržnju sa Krupa, Tisena, Simensa i njima sličnih na nekog drugog, recimo na Jevreje. To nije bilo teško. Prosečni Nemac se uz visoke kamate zaduživao u malim jevrejskim bankama, trošio s mukom zarađene pare u jevrejskim robnim kućama i radnjama, nije razmišljao o proizvodnji čelika na veliko, vlasnicima rudnika uglja, proizvođačima elektromotora. Umesto pojma “kapitalizam” Hitlerova propaganda uvela je kao neprijatelja naroda “jevrejski plutokratizam” (vladavina novca), kao krivca za sva lična zla koja pogađaju pojedinca.

U parlamentu Nemačke je 1933. pored većinskog NSDAP-a postojao i niz drugih partija. Za 5. mart te godine zakazani su novi parlamentarni izbori, međutim tokom noći 27. na 28. februar izgorela je zgrada Rajhstaga. Komunisti su optuženi da su oni to učinili, a tek je kasnije dokazano da su palikuće bili sami nacisti da bi mogli da proglase vanredno stanje. Na izborima su svejedno ostali ispod željene apsolutne većine, dobili su 43,9 odsto glasova, socijaldemokrate 18,3, komunisti 12,3 odsto, ostatak je otišao na šest sitnijih partija. Komunistima okrivljenim za požar oduzeti su mandati na osnovu novog Zakona za zaštitu naroda i države. Jedino su socijaldemokrate glasale protiv. Hitler je imao apsolutnu većinu. Sada je nasuprot vladavine NSDAP-a formalno stajao samo još senilni predsednik Republike Hindenburg. On je umro avgusta 1934. Parlament je izglasao jedinstvo funkcija predsednika Republike i predsednika vlade.

Posle četvrt stoleća borbe, Adolf Hitler je postao vladar Nemačke. Zahtevao je da mu se obraćaju kao vođi – on je bio Führer. Po rođenju katolik, po ubeđenju ateista, govorio je da je proviđenje tako odlučilo.

POD OKRILJEM PARTIJE: Nemačke igre

PARTIJSKA I ARIJEVSKA DRŽAVA

Posle Vajmarske republike Nemačka je pretvorena u partijsku državu. NSDAP je bio izvor vlasti, postavljao vladu, komandu vojske, praktično uređivao sve vidove života. Zbog toga je pod svojim vođstvom osnovao i posebne organizacije za dečake (Hitlerjugend), partijske organizacije za devojke, žene, nastavnike, docente, imao je korpuse vozača automobila, jahača i avijatičara, poljoprivrednika, advokata i svih ostalih grupacija. U toj partijskoj strukturi bile su i paravojne formacije SA i SS (vidi ispod). Umesto sindikata osnovan je Nemački front rada, u koji su bili učlanjeni i poslodavci i radnici.

Razvoj članstva pokazuje rast NSDAP-a: krajem 1919. partija je imala 64 člana, krajem 1923. godine 55.787, krajem 1933. – kad je već bila na vlasti – oko 3.900.000. Taj razvoj je logičan jer se nikakva funkcija niti bolje radno mesto nisu mogli dobiti bez članstva u partiji. Zakonom od 22. septembra 1933. osnovana je Imperijalna komora za kulturu (Reichskulturkammer), koja se sastajala od sedam komora za pisanu reč, muziku, likovne umetnosti, pozorište, film, štampu i radio. Uslov za članstvo bio je dokaz o pripadnosti arijevskoj rasi. Time su praktično iz poslovnog i umetničkog života isključeni pre svega Jevreji. Niko nije mogao javno da se bavi jednom od tih delatnosti ukoliko nije bio član odgovarajuće komore, a to je značilo strogu kontrolu partije.

Hitler je sve to nagovestio svojim partijskim programom od 25 tačaka i razradio u knjizi Moja borba. Ako je neko mislio da je to samo zbir fraza, da će se NSDAP ponašati drugačije kad dođe na vlast, kasno je shvatio da je pogrešio. To je bilo ostvarenje principa Gleichschaltung.


UPRAVNICI ZGRADA

Zakonom je određeno da brigu o stambenim zgradama povedu “upravitelji blokova” (Blockleiter), narodski su upravitelja nazivali “blokvart”. Blokvarti su bili zaduženi za 40 do 60 domaćinstava, znači, za jednu veliku ili nekoliko manjih zgrada, na selu za jedno veće ili nekoliko manjih imanja. Trebalo je da se brinu o svemu: čistoći i osvetljenju stepeništa i zajedničkih prostorija ili postavljanju državnih i partijskih zastava. Za vreme rata značaj tih osoba se povećao, jer su delile karte za namirnice, starale se o zamračenju, odlasku stanara u skloništa, postavljanju požarnih itd. Blokvart je mogao da bude muškarac koji je dokazao da je čist arijevac, a ako je u dve generacije pre njega bilo “nearijevaca” (Jevreja ili Cigana), nije dolazio u obzir. Polagao je zakletvu na Adolfa Hitlera. Smatrao se najnižim činom u partijskoj hijerarhiji. Uputstvo mu je bilo “da se brine o svemu i da sazna sve”.

SNAGA KROZ RADOST

U zemlji pod upravom NSDAP-a u principu je svako imao pravo na dve do tri nedelje godišnjeg odmora, a radilo se šest dana nedeljno. Međutim, za partiju je bilo nezamislivo da se građani odmaraju, zabavljaju i lepo provode bez kontrole. Zbog toga je novembra 1933. osnovana organizacija Snaga kroz radost (Kraft durch Freude). Ona je organizovala posete pozorištima, koncertima, igrankama, kurseve gimnastike, plivanja, šivenja, izlete, putovanja. Govorilo se da je sve to dar države i partije narodu, ali zapravo je cilj bio da bude što manje slobodnog vremena bez kontrole.

SNAGA KROZ RADOST: Nacistička organizacija dokolice

Odmah posle dolaska na vlast naređeno je da se konstruiše mali, jeftini “narodni” radio (Volksempfänger). Rečeno je da je to dar Nemcima, jer je bio jeftin, a pretplata niska. Hvatali su samo srednje i duge talase. Smisao je bio da se ne mogu slušati strane emisije.

Po dolasku na vlast Hitler je naredio da se što pre napravi i jeftini automobil za narod. Zadatak je prihvatio slavni inženjer Ferdinand Porše (1875–1951) i već 1935. Hitleru poklonio uzorak malog automobila koji su krstili kao “narodna kola” (Volkswagen), a narod ga je zbog izgleda nazvao “buba” (Käfer). Još i danas na ulicama viđamo razne tipove bube ili se divimo modernim modelima poršea. Ko bi se setio bliske veze Ferdinanda Poršea i Adolfa Hitlera?

UPITNA LUSTRACIJA

Organizaciona struktura NSDAP-a, još u miru sprovedena kontrola svakog segmenta života, princip apsolutne poslušnosti u odnosu na vođu, pomogli su da se Nemačka u toku svojih osvajačkih ratova, a zatim jednog poraza za drugim, održi mnogo duže nego što se dalo očekivati. Još pre rata partija se zalagala i za “neodržavanje nevrednog života”, što je značilo ubijanje debilne dece u državnim bolnicama bez obzira na rasu i poreklo. Bio je to dobar uvod u masovna ubistva u koncentracionim logorima, za gasne komore. Organizator je bio NSDAP, SS je bio organizacioni deo te partije, a blokvarti su prijavljivali skrivene Jevreje i svakog ko je nešto govorio protiv režima.

Posle poraza Hitlerove Nemačke osnovan je Kontrolni savet sa sedištem u Berlinu u koji su ušli predstavnici pobedničkih sila SAD, SSSR, Velike Britanije i Francuske. Taj savet je donosio zakone za okupiranu Nemačku. Zakonom broj 2 naređena je likvidacija NSDAP-a i svih njenih struktura i podorganizacija, kao i zaplena njene imovine. Sovjetski predstavnik je zbog početka hladnog rata marta 1948. napustio taj savet, a posle toga su ga kao nepotrebnog ukinule i zapadne sile. Nastale su dve nemačke države, zapadna SRN i istočna NDR sa sopstvenim zakonodavstvima.

Sud za glavne ratne zločince u Nirnbergu proglasio je SS kao zločinačku organizaciju, ali ne i NSDAP. Kontrolni savet je doduše doneo uredbe o “denacifikaciji” – danas bismo rekli “lustraciji”. Pripadnike institucija iz vremena vladavine NSDAP-a trebalo je detaljnije proveravati. Teoretski im služba u novostvorenim demokratskim institucijama nije bila dozvoljena. Daleko bi odvelo da opišem na koji se sve način moglo izbeći da se bude proglašen pobornikom nacionalsocijalizma. Nekoliko poznatih nacista provuklo se čak i u neposrednu službu prvog demokratskog predsednika vlade SRN Konrada Adenauera, u sudove i tužilaštva.

U istočnom delu Nemačke, koji se u početku zvao “sovjetska okupaciona zona”, a posle Nemačka Demokratska Republika, denacifikacija se sprovodila daleko rigoroznije, mnogi su samo zbog članstva u Hitlerjugendu strpani u koncentracione logore. Naročito je problematično bilo što je sovjetska vojna vlast u tu svrhu koristila i nacističke koncentracione logore, na primer Buhenvald. To je za Memorijalni centar Buhenvald još i danas problem, jer taj period striktno treba odvojiti od hitlerovskog logora, a postoje i poštovaoci “mučenika” koji su bili u sovjetskim logorima i na licu mesta žele da im ukažu počast.

Sa stanovišta istorije postojanje političke partije NSDAP kratkog je veka. Partija je trajala 26, a na vlasti bila 12 godina. Po zlu koje je nanela i sopstvenom narodu i gotovo celom svetu, do sada je sigurno jedinstvena pojava. Za nadati se da je niko nigde neće oponašati.

* * *

SS i SA

Da bi zaštitio svoje, a napadao tuđe partijske skupove, Hitler je jednom od svojih prvih saradnika, profesionalnom oficiru Ernstu Remu, poverio da januara 1920. organizuje paravojnu grupaciju. U početku je promenila nekoliko imena, da bi se definitivno nazvala “odeljenje za juriš” – Sturmabteilung – poznatija po skraćenici svog naziva SA. Bio je to odred batinaša za zaštitu skupova NSDAP-a i ometanja drugih stranaka, kao i da se na ulici bije sa drugim grupama, pre svega sa komunistima.

Zanimljive su karijera i smrt Horsta Vesela (1907–1930). Vesel je bio istaknuti vođa jedinice SA u Berlinu, poginuo je u tuči sa grupom članova (komunističkog) Fronta crvenog saveza boraca. Propaganda NSDAP-a stilizovala je njegovu pogibiju kao mučeničku smrt, a pesma komponovana u njegovu čast, Pesma Horsta Vesla (Horst Wessel Lied), postala je nacistička himna koja se uvek svirala posle nemačke državne himne.

Pošto se ta organizacija isuviše proširila, preuzela isuviše zadataka, Hitler je 4. aprila 1925. kao svoju ličnu gardu osnovao novu “zaštitnu jedinicu” – Schutzstaffel – poznatiju po skraćenici SS.

U početku su jedinice SS bile deo SA i potčinjene njenom komandantu Remu, ali 1934. SS je razoružao SA, pogubio samog Rema i brojne visoke funkcionere, i postao samostalan. SA je i dalje postojao, ali u podređenom položaju.

SS se tokom vremena razgranao u više grupacija. Za upravljanje koncentracionim logorima osnovane su Formacije mrtvačkih lobanja (Totenkopfverbände). Te jedinice su nosile uniforme iste boje kao redovna vojska, ali sa mrtvačkim glavama na kragnama. Prilikom osvajanja Poljske ubačene su da bi vršile nasilje kojeg je redovna vojska bila pošteđena.

Pored njih je postojao Opšti SS (Allgemeine SS). Njegovi pripadnici nisu bili kasernirani, pozivani su kad bi se ukazala potreba, nosili su crne uniforme, i zbog toga su narodski nazivani “crni SS”.

Početkom rata u Poljskoj ukazala se potreba da se umesto Formacija mrtvačkih lobanja koriste vojno organizovane jedinice, i osnovan je Oružani SS (Waffen SS). Njegovi pripadnici nosili su uniforme kao i vojska ali sa mrtvačkim glavama na kragni i sa drugačijim nazivima činova. Taktički su bili podređeni vojnoj komandi, ali su bili bolje snadbeveni, u svakom pogledu privilegovani. Do kraja rata postavljeno je 38 divizija SS, krajem rata sa 594.443 pripadnika.

Dok su u redovnoj vojsci služili samo nemački državljani, u esesovske jedinice rado su primani i pripadnici drugih naroda, pa su za njih stvorene i posebne divizije. Za nas su zanimljive Divizija “Princ Eugen” u kojoj su bile pre svega banatske Švabe, i Divizija “Skanderbeg” u kojoj su služili Albanci. Te dve divizije korišćene su na teritoriji Srbije i Bosne i Hercegovine, počinili su mnoge ratne zločine. Manje je poznata Divizija “Kama” osnovana u Hrvatskoj, u istočnoj Slavoniji, uglavnom sa tamošnjim Švabama i Bošnjacima, jer ona je prebačena u Mađarsku, uključena u Diviziju “Horst Vesel” i ratovala na Istočnom frontu.

Za imperijalnog vođu SS-a (Reichsführer SS) Hitler je lično postavio Hajnriha Himlera (1900–1945). On je radi opšte kontrole osnovao Glavni ured za bezbednost rajha koji se sastojao od šest sekcija, a pod njim je bila i redovna policija. Gestapo je bio četvrta sekcija sa nazivom “borba protiv protivnika”. Značajnija je bila Služba za bezbednosti (Sicherheitsdienst – SD), esesovska interna policija, istovremeno obaveštajna i kontraobaveštajna služba. Referat IV-B-4 sa Adolfom Ajhmanom na čelu bio je zadužen i za “konačno rešavanje jevrejskog pitanja”, drugim rečima za holokaust.

Pred kraj rata, počevši sa 1944. godinom, oružane jedinice SS tretirane su kao rod vojske, tako da su regrutovani mladići bez pitanja raspoređivani i u te divizije.

Himler je posle kapitulacije Nemačke 1945. godine izvršio samoubistvo. Sud u Nirnbergu je SS proglasio “zločinačkom organizacijom”. Mnogi esesovci su takozvanim “pacovskim kanalima” uspeli da pobegnu u Latinsku Ameriku, među njima i Ajhman, koga je izraelska tajna služba kidnapovala da bi u Jerusalimu bio osuđen na smrt vešanjem.

* * *

Odrođena umetnost

IZLOŽI PA SPALI: Jozef Gebels

Nemačka reč “entartet” počela se koristiti u medicini krajem 19. veka kao sinonim za “degenerisano”. Nacionalsocijalistički pogled na svet nazvao je modernu umetnost “odrođenom” koristeći istu reč – entartete Kunst. Kao “odrođeno” važilo je u likovnoj umetnosti, muzici i književnosti sve što se razlikovalo od “nemačke umetnosti”, pre svega naturalizam, ekspresionizam, dadaizam, fovizam, nadrealizam i svi mogući eksperimenati, takođe sve što je na bilo koji način bilo povezano sa umetnicima jevrejskog porekla..

Hitler (1989–1945) je već u svojoj programskoj knjizi Moja borba 1924. zapisao da je zadatak nacionalsocijalističkog pokreta da “s obzirom na bolesni rast suludih i nazadnih umetnika spreči da narod padne pod uticaj duhovnog ludila”.

Hitler je u mladosti želeo da postane slikar. Umetnička akademija je dva puta odbila da ga primi uz ocenu da je netalentovan. Svejedno se predstavljao kao “akademski slikar” ili kao “književnik”. Uobražavao je da se razume u umetnost.

“Nemačka umetnost” trebalo je da prikaže snagu i lepotu Nemaca i nemačkog pejsaža. Ona je pre svega realistička, ali treba što dramatičnije da pokaže i izvesnu snagu i teatralnost. Teško ju je razlikovati od onog što je u SSSR proglašavano kao “socijalistički realizam”.

Pošto je 1933. godine nacionalsocijalizam došao na vlast, počelo je uništavanje “odrođene umetnosti” i proganjanje umetnika koji su se njome bavili. Već 10. maja te godine u centru Berlina i dvadeset jednog univerzitetskog grada u znak “borbe protiv nenemačkog duha” organizovano je javno spaljivanje jevrejskih, marksističkih, pacifističkih, naturalističkih, dekadentnih i drugih opozicionih knjiga. Spaljeno je oko 25.000 knjiga, spektaklu je prisustvovalo oko 70.000 gledalaca. Pošto je ponegde tog dana padala kiša u još osam gradova, lomače za knjige zapaljene su u toku maja, u Beču posle “priključenja” Austrije nemačkom rajhu.

Od 1936. dela “odrođene umetnosti” uklonjena su iz svih muzeja i galerija”. Da bi se pokazalo šta se pod tim podrazumeva, 1937. u Minhenu organizovana je velika izložba “odrođene umetnosti”. Blizu 20.000 dela 140 umetnika prvo je sklonjeno u depoe, a marta 1939. spaljeno je javno blizu 1000 platna i 3825 grafika. Mnoga dela je vatrogasna služba spalila marta 1939. godine, pa je ministar propagande Gebels podneo Hitleru izveštaj da je većina odrođenih dela uništena ili prodata.

U muzici su takođe zabranjeni izvođenje “nenamačkih” i jevrejskih dela i nastupi jevrejskih muzičara, opere i operete u kojima bi Jevreji bili libretisti. Izuzetak su bile operete Franca Lehara koje je Hitler voleo, pa su se i dalje izvodile, iako je tekstove pisalo čak devet Jevreja, a Leharova žena Zofi, rođena Paškis, bila je Jevrejka. Imena libretista nisu smela da se navode na programima i plakatima. Leharovu suprugu je Hitler lično proglasio “počasnom arijevkom”.

Ako danas pogledamo dugačak spisak pisaca, slikara, vajara i kompozitora koji su zabranjivani za vreme Hitlerove vladavine, to je nesumnjivo lista najznačajnih umetnika Nemačke u toku prve polovine 20. veka.

Ostavite komentar

unesite broj *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.