ALEKSANDAR POPOV: U SRBIJI VLAST IZGUBILA ŽIVCE I KONTROLU, BiH ZALEĐENA U PROSTORU I VREMENU
Povodom Međunarodnog dana mira, Mreža za izgradnju mira pored dodijele Mirovne nagrade “Goran Bubalo” organizuje u Mostaru 20. septembra i Okrugli sto na temu: Stabilnost i mir u region, stanje i izazovi”. Jedan od učesnika ovog okruglog stola biće Aleksandar Popov, politički analitičar i direktor Centra za regionalizam iz Novog Sada. Popov je takođe i dobitnik priznanja “Počasni građanin Sarajeva” upravo na prijedlog Mreže za izgradnju mira. O trenutnoj Situaciji u Srbiji, protestima, o političkoj situaciji u Bosni i Hercegovini ali i ulozi civilnog sektora razgovarali smo sa Aleksandrom Popovom.
- Gospodine Popov, kako biste opisali trenutnu situaciju u Srbiji?
Bes građana nakon pada nadstrešnice u Novom Sadu prošle godine je toliko nabujao da je sigurno da vlast teško može da kontroliše sve to. Moja generacija, koja je i najviše kriva za ovo što u 30 godina dobijamo dva diktatora, je mislila da ovu novu generaciju ništa drugo ne interesuje nego da uzmu kartu u jednom pravcu i da nađu neki posao. Međutim oni su nas iznenadili i pokazali da apsolutno nismo u pravu jer ovakav bunt kakav se desio u Srbiji, to nije viđeno u svetu. Prosto je neverovatno da putem plenuma se mogu dogovarati aktivnosti, probuditi građani, osloboditi straha, uprkos medijima koje kontroliše vlast. Uspeli su da dopru na terenu do svakog građanina, jer su u protestima koji su organizovani na raznim mjestima u Srbiji, od Subotice do Novog Pazara, oni išli zaobilaznim putevima, kroz zaseoke. Ljudi kad vide njih tako mlade, pametne, lepe, onda shvate da nisu to oni rogati i repati kako su ih predstavljali na televiziji. Oni su na taj način uspeli da animiraju celu Srbiju, od severa do juga, pa i u Novom Pazaru gde je bilo bratimljenje. To se dešavalo u vreme verskih praznika pa su jedni drugima pripremali hranu. Bošnjaci su Srbima pripremali posnu hranu, a za vreme Ramazana su Srbi poštovali običaje Bošnjaka. Prosto neverovatno bratstvo, uprkos tome što je vlast pokušala zavaditi ljude međusobno.
- U kakvoj situaciji se nalazi vlast Srbije i kako ocjenjujete njihove poteze?
Ono nisu ovo očekivali, jer su znali da blokade fakulteta doveka ne mogu trajati. Oni su predložili nešto u šta ja nisam verovao da će se desiti, a to je da će se građani organizovati kroz zborove građana. Sad ovo što se dešava, protesti koji su radikalizovani zbog represije vlasti, to je miks jedan gde studenti predlože nešto a građani organizovani kroz zborove se odazivaju i sve ovo što se dešavalo ovih dana je baš dramatično. U Novom Sadu je bila situacija kada su pristalice odnosno batinaši i kapuljaši SNS-a zabarakadirani u prostorijama SNS-a, ispaljivali su vatromete na okupljeni narod, bacali topovske udare, gađali narod. To umjesto da uplaši ljude izazvalo je strahoviti bes. Zbog toga se desilo da su u Novom Sadu totalno razorene, uništene prostorije sa dve kancelarije SNS-a na Bulevaru Oslobođenja i jedna u Stražilovskoj ulici, jer je toliko narastao bes građana. Sad se vlast našla u nemogućoj situaciji, oni misle da će pojačanom represijom uspeti da zaustave proteste i zataškaju građane, međutim oni samo izazivaju bujanje tog besa i širenja na celu Srbiju. Nakon što se tako nešto desi u jednom gradu, eskalacija nasilja, sutradan se građani okupe u tridesetak mesta i tu budu žestoki okršaji između građana i policije. Vlast je jednostavno izgubila živce i izgubila je kontrolu nad situacijom i sada pokušavaju to represijom da ugase, ali to je kao da benzinom gasiš vatru.
- Kako komentarišete političku situaciju u Bosni i Hercegovini i to što u našoj državi se građani ne odlučuju za proteste, a imamo slične, ako ne i veće probleme od Srbije?
To je specifičan slučaj, jer Bosna i Hercegovina je ipak, hteli mi to ili ne, ona je protektorat. Sve dok ona ima Visokog predstavnika koji je vrhunski tumač Dejtonskog sporazuma i može da nameće i menja zakone ili donosi odluke o smenama pojedinih funkcionera i ima bonska ovlašćenja, ukoliko imamo Savez za implementaciju mira i njegov Upravni odbor, onda u tom slučaju je Međunarodna zajednica ta koja je odgovorna što posle trideset godina Dejtonskog sporazuma, BiH nije postala funkcionalna država kao servis svih građana. Visoki predstavnici, posebno Valentin Incko, oni raniji su primjenjivali bonska ovlašćenja dok je Valentin Incko prespavao svoj mandat. Dozvolio je da se nacionalni lideri tri konstitutivna naroda razigraju, da međusobno prave razne dilove, da homogenizuju svoje biračko tijelo i da idu u pravcu u kojem je Dodik otišao najdalje, pridružio mu se i Čović ali nisu bolje igrali ni Silajdžić, ni Izetbegović. Oni su nabacivali loptu Dodiku tražeći unitarniju BiH a onda ovaj kaže da će Republika Srpska da izađe iz takve Bosne i Hercegovine. Dakle, umesto da je posle pet godina, kada se videlo da takva država ne može da funkcioniše, da je provaljen Dejtonski mirovni sporazum i da je napravljena država koja može da bude funkcionalna ali da može biti servis svih građana a ne samo tri konstitutivna naroda, to nije urađeno kada se moglo. Ja sam sarajevski student, da mi je neko pričao da će biti Istočno Sarajevo i ono drugo Sarajevo, i da će tu biti neka nevidljiva linija kao što postoji u Mostaru, ja ne bih mogao da verujem. Tako da je Bosna i Hercegovina zaleđena u prostoru i vremenu Dejtonskim sporazumom. Ja sam očekivao posle trideset godina da će da stane na loptu i da se održi jedna velika mirovna konferencija i da se konačno nešto uradi u tom pravcu. Međutim, zahvaljujući globalnoj krizi, vidimo da je u toku jedno veliko svetsko prekomponovanje, pažnja je skrenuta na drugu stranu, to se neće desiti u Bosni i Hercegovini I ona ostaje potencijalno bure baruta na Balkanu. Nažalost, na ovim prostorima populizam i nacionalizam se primaju u dobroj mjeri i zato nema jedinstvenog bunta građana koji bi rekli: “ E dosta je više vašeg nadigravanja preko naših leđa”.
- Povodom Međunarodnog dana mira u Mostaru, 20. Septembra, ćete učestovati na okruglom stolu na temu “Stabilnost i mir u regionu”. Da li su i stabilnost i mir trenutno ugroženi?
Nevolja je u tome što je dugo vremena važila doktrina, od 2010. pa nadalje, Angele Merkel- doktrina stabilokratije.
Prije svega se to osjeti na primjeru Srbije gdje se Vučiću gledalo štošta kroz prste samo da se održi neki mir, makar i veoma krhak na ovim prostorima bez obzira šta on radio na unutrašnjem planu, koliko god on devastirao našu zemlju, pre svega Srbiju, urušavajući vladavinu prava i sve medijske slobode. Ujedno je radio i na destabilizaciji regiona podupirući Dodika, mešajući se u unutrašnje stvari Crne Gore, promovišući srpski svet, ali na to nije bilo reakcije sem što je Srbija zaustavljena na Evropskom putu ali to Vučića ne brine, jer oni su inače simulirali da su na evropskom putu. Evo Crna Gora je nestabilna, Makedonija je nestabilna, Srbija je u jednom stanju pobune građana, u Hrvatskoj vidimo da buja nacionalizam. U Mostaru je prilika da predstavnici nevladine organizacije iz četiri države koje su bile umešane u ratni sukob, da na neki način stanu na loptu pa da mi izađemo sa nekom analizom stanja i sa nekim smislenim predlozima. Nastavak toga može da bude već u novembru, Igmanska inicijativa, koja je partner Mreže za izgradnju mira, namerava da uz podršku Jakova Milatovića, predsjednika Crne Gore, u Podgorici održimo sesiju koja će biti nastavak ovoga iz Mostara. Ovdje bi konkretno bilo riječi o Dejtonskom sporazumu. Tu bi okupili bivše šefove država koji su učestvovali na našoj prvoj sesiji 2010.godine u Sarajevu, kada su se prvi put okupili na sesiji Igmanske inicijative.
Civilni sektor će na taj način ove teme da drže dežurnim uprkos tome što je pažnja evropske javnosti skrenuta na drugu stranu, evo sad u toku su pregovori oko Ukrajine I na to je sad žiža svetske javnosti usmerena. Mi ćemo morati pažnju javnosti da usmerimo i na stabilnost našeg regiona.
- Za kraj, Vi ste dobili priznanje “ Počasni građanin Sarajeva”. Koliko Vam to znači?
Ja se zahvaljujem Mreži za izgradnju mira što je podržala moju kandidaturu. Ja sam to i rekao u jednoj emisiji na Face televiziji, uoči te svečanosti, da je to meni najveće životno priznanje i da meni nikakav veći orden zapravo ne treba. Zapravo mi je drago da je moj grad, moje Sarajevo prepoznalo sve ono što sam činio da se odužim tom gradu za svu onu ljubav koju mi je pružilo dok sam bio student i dok sam živeo u njemu. Inače, kada bi mi moja država Srbija dodelila najviše državno priznanje, ja bih to odbio, jer od ovakve garniture kada bih to primio to bi značilo da sam nešto pogrešno uradio. Priznanje “Počasni građanin Sarajeva” mi je najveće priznanje za nešto što sam u životu učinio.