Paul Kle, By Alexander Eliasberg (1878–1924) – Thomas Kain/ Mona Meister/ Franz-Joachim Verspohl (Hrsg.): Paul Klee in Jena 1924. Der Vortrag. Minerva. Jenaer Schriften zur Kunstgeschichte, Band 10, Kunsthistorisches Seminar, Jenoptik AG, Druckhaus Gera, Jena 1999, ISBN 3-932081-34-X, S. 91., Public Domain, https://commons.wikimedia.org/w/index.php?curid=12529534
„Umetnost ne oponaša vidljiv svet. Ona omogućava njegovo postojanje.“
Ovako je govorio Paul Kle (1879-1940), švajcarsko-nemački slikar, koji je svoj jedinstveni stil izgradio pod uticajem kubizma, ekspresionizma i nadrealizma.
Rođen u braku učitelja muzike i pevačice, Paulov urođen talenat za muziku je od malih nogu bio podstican. Bio je toliko nadaren violinista da je sa samo 11 godina dobio poziv za nastup od ugledne Bernske muzičke asocijacije! Međutim, kao tinejdžer postaje zasićen karijerom muzičara. Oseća bunt prema modernoj muzici, u kojoj ne pronalazi ni smisao ni napredak u odnosu na klasična dela XVIII i XIX veka.
Rođen u braku učitelja muzike i pevačice, Paulov urođen talenat za muziku je od malih nogu bio podstican. Bio je toliko nadaren violinista da je sa samo 11 godina dobio poziv za nastup od ugledne Bernske muzičke asocijacije! Međutim, kao tinejdžer postaje zasićen karijerom muzičara. Oseća bunt prema modernoj muzici, u kojoj ne pronalazi ni smisao ni napredak u odnosu na klasična dela XVIII i XIX veka.
Tražeći radikalnost i slobodu kreativnosti, okreće se vizuelnoj umetnosti.
U početku se Kle fokusirao na crteže olovkom, i to najviše na karikaturu. Nakon što je položio maturu u Bernu, upisuje Akademiju lepih umetnosti u Minhenu. Od tada počinje njegova zanimljiva i dugogodišnja borba sa bojama.
Kao student hvaljen je zbog svojih crteža, ali mu je zameran potpuni nedostatak osećaja za boju, toliko da je on smatrao da nikada neće postati slikar. Mladi Kle je u bojama video optimizam i raskoš sveta, potpuno suprotne pesimizmu koji je želeo da prikaže u svojim crno-belim groteskama i satirama.
Čak ni put u Italiju, kolevku renesanse, nakon završenih studija mu nije pomogao. Po povratku u Bern živi sa roditeljima, drži časove i razvija nekoliko crtačkih tehnika. Godine 1905. postiže značajan uspeh svojom prvom izložbom serije bakropisa Izumi.
Uprkos sjajnom početku, narednih pet godina njegov kreativni život se sporo razvijao. Kle se oženio pijanistkinjom Lili Štrumpf i posvetio mirnom životu u predgrađu Minhena, odgajajući njihovog sina Feliksa i pokušavajući da razvije novi pristup umetnosti. Jedini značajniji događaj je bila njegova prva samostalna izložba u Bernu 1910. godine.
Ipak, boravak u tadašnjem centru avangarde 1911. donosi promenu u njegovom životu.
Početkom te godine upoznaje Alfreda Kubina, austrijskog ilustratora i pisca, koji postaje jedan od njegovih prvih kolekcionara. Ni samom Kubinu filozofija apsurda nije bila strana –atmosfera njegovog najpoznatijeg romana Druga strana bila je inspiracija i Francu Kafki.
Kle se takođe povezuje sa Augustom Makeom, Vasilijom Kandinskim i drugim umetnicima, sa kojima deli interesovanje za gotiku, primitivnu umetnost, kao i savremene likovne pravce – kubizam i fovizam.
Pridružuje se njihovom Plavom jahaču, čuvenom udruženju nemačkih umetnika ekspresionizma, u okviru koga je bio član uredničkog tima i učestvovao u njihovoj izložbi.
Pripadnost Plavom jahaču umnogome je doprinela Kleovom razvoju, približavajući ga modernim teorijama boja u kojima one nose simbolično i duhovno značenje. Put u Pariz i kontakt sa ranim apstraktnim delima ohrabruju ga da eskperimentiše sa vodenim bojama (Kuće u blizini šljunkare).
Međutim, do prave prekretnice u Kleovoj umetnosti dolazi tokom njegove posete Tunisu 1914.godine. Preplavljen uticajem tamošnje igre Sunca i svetlosti, Kle konačno pronalazi pristup boji i svojevrsnu katarzu (…ja i boja smo ista celina. Ja sam – slikar). Po povratku kući, stvara svoje prvo čisto apstraktno delo – U stilu Keruana.
Sada oformljeni umetnik, Kle odbacuje prirodu kao model (mada nikada u potpunosti) i posvećuje se apstraktnoj umetnosti i akvarelima. Koristeći forme i simbole prikazuje razne motive iz svoje mašte, poezije, muzike, književnosti i okoline, pri tom rušeći tradicionalne granice između vizuelne i pisane umetnosti.
U duši transcendentalista, svojim slikama je želeo da pruži uvid u još jednu od brojnih stvarnosti otvorenih za ljudsku svest. Neobično veliki značaj davao je nazivima svojih dela, želeći da time ukaže na perspektivu iz koje ih treba tumačiti.
Senecio, By Paul Klee – http://www.abcgallery.com/K/klee/klee6.JPG, Public Domain, https://commons.wikimedia.org/w/index.php?curid=10873666
Po izbijanju Prvog svetskog rata, pokušavao je da se izoluje od njegovih užasa. Nažalost, smrt Augusta Makea i Franca Maka u borbi vratila ga je u sumornu stvarnost. Žal za izgubljenim prijateljima iskazuje serijom litografija, od kojih je najpoznatija Smrt za ideju. I sam je dobio poziv za vojsku – srećom, nije bio raspoređen na front.
Čak i u armiji, neumoljivi Kle je nastavio da slika i izlaže radove, i u tom periodu postaje jedan od najpriznatjih mladih nemačkih slikara. Taj status mu je obezbedio posao profesora slikarstva u uglednoj školi Bauhaus u Vajmaru (1921-1931).
Početkom 30-ih godina senka rastućeg nacional-socijalizma počinje da se nadvija nad njim. Smatran degenerisanim umetnikom i pod pritiskom Gestapoa, krajem 1933. godine Kle gubi posao predavača na Dizeldorfu i sa porodicom se zauvek seli u Švajcarsku.
Priznat i cenjen u celoj Evropi, doživeo je da mu se u Nemačkoj dela javno spaljuju i besramno prodaju. Poslednju deceniju života provodi povučen i opterećen teškom sklerodermijom.
Tropical Gardening, By Paul Klee – Solomon R. Guggenheim Foundation, Public Domain, https://commons.wikimedia.org/w/index.php?curid=40069647
Kao epitaf na njegovom grobu stoji zapis iz dnevnika:
Ovde me ne mogu razumeti. Boravim podjednako sa mrtvima koliko sa nerođenima. Nešto bliži srži stvaranja nego obično. Ali ni približno dovoljno.
Tokom svog plodnog života Paul Kle je bio slikar, muzičar, pisac, istraživač, zanatlija, filozof, pronalazač i vrsni pedagog. Blage naravi, izuzetno vredan i pedantan, toliku pažnju je posvećivao svakoj slici da je praktično nemoguće napraviti falsifikat.
Svojim zaveštanjem od preko devet hiljada dovršenih radova, kao i doprinosom modernoj umetnosti svojim teorijskim radovima, nemerljivo je obogatio umetničku riznicu sveta, koji ga danas s pravom smatra jednim od najinventivnijih umetnika XX veka.
Piše: Mirjana Gušić za kultivisise.rs