Zašto se slovo A piše tako kako se piše, i kakve to veze ima sa hijeroglifima?
Pismo je, reći će bilo koja enciklopedija, nastalo samo par puta u ljudskoj istoriji. Prvi put verovatno u Sumeru, u Mesopotamiji, oko 3000 godina pre nove ere (klinasto pismo), ubrzo zatim u Starom Egiptu (hijeroglifi), nezavisno oko milenijum i po kasnije u Kini (tzv. hanzi simboli), i najzad pismo Maja u Mezoamerici koje je teško datirati, ali je sasvim sigurno autohtono i staro najmanje 2000 godina. Pretpostavka je da je klinasto pismo uticalo na pojavu hijeroglifa, pa se brojka autohtonih pisama ponekad smanjuje na tri; oni koji prihvataju samo baš nepobitne činjenice smanjuju je čak na dva – sumersko i majansko – jer se ne može sa sigurnošću tvrditi da klinasto pismo nije, nekim neobičnim i gotovo neobjašnjivim putevima, dovelo i do kineske pismenosti. Ali za tako nečim nema potrebe: četiri je već jako mali broj.
Sve drugo su proto-pisma, uključujući nedešifrovane simbole vinčanske kulture, dve hiljade godina starije od najstarijih sumerskih, koji se kolokvijalno, i pogrešno, često nazivaju „pismom“. Glavna razlika je u tome što su proto-pisma ograničena: njima možete da navedete npr. vrednost svoje imovine, ili možda da nekome objasnite trasu nekog trgovačkog puta, ali ne i da napišete Ep o Gilgamešu. Pismo u punom smislu te reči je matrica kojoj je jedino ograničenje jezik sam.
Pošto su nastala iz ideografskih proto-pisama, sva četiri autohtona pisma bila su jako komplikovana po pitanju toga šta se to tačno i na koji način piše. Nekad bi karakteri predstavljali konkretne predmete i pojave, a nekad slogove ili čak glasove; neki bi ličili na predmete koje su predstavljali, a drugi bi bili proizvoljni ili apstraktni; značenje je ponekad zavisilo od konteksta rečenice, a nekad bilo decidno. Broj karaktera je vremenom rastao. I sva pisma bi danas bila složena kao kinesko da nekome – ko zna kome – nije palo na pamet da osmisli nešto sasvim drugačije: alfabet.
Dva su glavna lokaliteta: rudnik tirkiznog kamena u mestu zvanom Serabit el-Hadim na poluostrvu Sinaj, i dolina Vadi el-Hol (u prevodu „jaruga straha“) u blizini Luksora u Egiptu, na staroegipatskom putu između gradova Tebe i Abidosa. Prvi je otkriven pre više od jednog veka, a drugi pre samo dvadeset godina. U pitanju su mesta dva najstarija otkrivena zapisa, u formi nalik grafitima, tzv. protosinajskog pisma, prvog alfabeta na svetu.
Nastalo je iz hijeroglifa: nekoj grupi pisara palo je na pamet da pojednostavljene hijeroglifske oznake za određene pojave iskoristi kao karaktere za glasove kojima su nazivi tih pojava počinjali. Tako je za glas nalik „b“ izabran onaj koji je ličio na i označavao kuću („bait“ ili „bet“). Talasasta linija – znak za vodu, odnosno „majim“ ili „mem“ – postala je oznaka za glas „m“. Hijeroglif koji je označavao vola („alef“ ili „alp“), odnosno njegovu glavu, označio je u protosinajskom tzv. glotalni stop, glas koji ne postoji na srpskom, ali se stvara zaustavljanjem daha u sred reči.
Ukupno, znakova je verovatno bilo 25. Protosinajsko pismo bilo je abdžad: pismo u kojem se nisu zapisivali samoglasnici – osobina koju deli sa pismima koja su ga nasledila, kao što su feničansko, hebrejsko, aramejsko ili arapsko. Ovo nije problem za mnoge semitske jezike jer njihove reči po značenju dele suglasničku osnovu. Kada bi srpski jezik tako funkcionisao, npr. „čtm“ bi označavalo pisanu reč, pa bi „čitam“ bila sama radnja čitanja, ali bi knjiga bila recimo „čatem“, biblioteka „čituma“ a zapis „čatma“. Uslovno rečeno, dovoljno bi bilo zapisati „čtm“ a značenje bi bilo jasno iz konteksta. Tako danas, uz dodatke oznaka radi jasnoće, funkcionišu savremeni hebrejski i arapski.
Prolazi hiljadu godina. Protosinajsko pismo se transformiše u feničansko i hebrejsko, pa možda čak i u Brahmi, staro pismo indijskog poluostrva. Oznake se pojednostavljuju, ali dobrim delom zadržavaju svoje korene. Međutim, kada tokom devetog veka pre nove ere feničansko pismo stigne u Grčku, nailazi na jedan autohtoni jezik, izolat kojem abdžad nikako ne odgovara – i relativno brzo u starogrčkom nastaju oznake za samoglasnike.
Grci su za samoglasnik „a“ izabrali upravo onu glavu vola, jer je ona označavala glas koji u njihovom jeziku nije postojao. Malo su ga, doduše, okrenuli, i nazvali su to slovo, umesto „alp“ ili „alef“, alfa. Danas tu volovsku glavu, sa sve rogovima, pišemo kao A. Kuća, „bet“, postala je beta (B); oznaka za glas „g“ vukla je poreklo iz hijeroglifa za vrstu krivog štapa („gimel“ ili „gamlu“), odnosno gama. Ćirilično Г je preko grčkog zadržalo oblik štapa. Omega (O) nastala je iz hijeroglifa za oko, još jednog znaka koji je nekad označavao suglasnik. Slovo M i dalje priziva krivudavu liniju koja je potekla iz crteža površine vode.
Na osnovu grčkog nastaće ćirilica, ali je vekovima ranije grčki „iznedrio“ etrursko pismo, koje je i samo iznedrilo pismo svog suseda, Rima – abecedu. Danas kada pišemo slova, bilo na srpskom, engleskom ili arapskom, i dalje zapravo koristimo hijeroglifske skraćenice staroegipatskih pisara, bili to volovi, kuće, štapovi, oči ili ljudska glava (R) ili dlan (K).
Ovaj tekst je prvi put objavljen u Kulturnom dodatku Politike, pod imenom Kako je nastao alfabet.
Autor: Nikola Zdravković za Laguna
Izvor: odiseja.rs