„Moji su neprijatelji postali moćni i mojem su učenju dali tako nakazan lik da se i moji najdraži moraju stideti darova koje im dadoh.“
Fridrih Niče
Retko koja filozofska koncepcija je doživela toliko interpretacija, vatrenih odbrana i još vatrenijih napada, ispravnih i pogrešnih objašnjenja i novih tumačenja kao što je to filozofija Fridriha Ničea.
Kraj XIX i početak XX veka je vreme kako društveno tako i politički potpuno zatrovano. Evropa je u agoniji, želi da se oslobodi svega starog, a još uvek nesigurna šta je to novo čemu hrli. Novo u starom, bez korenitih društvenih promena korenito izmeniti čitavu društvenu nadgradnju i radikalno prekinuti sa svime bez postavljanja osnovnog pitanja o vlastitoj društveno-istorijskoj poziciji – sve to postaje cilj kom teže najtalentovaniji i najsnažniji, u večnoj borbi sa samim sobom, svojom intimnošću, unutrašnjom nužnošću pobune i protesta.
Niče je izrastao, razvio se i nestao na takvom tlu.
Rođen je u Rekenu, u Pruskoj 15. oktobra 1844. Rana smrt njegovog oca učinila je da se nađe pod snažnim uticajem pobožnih žena iz kruga njegove porodice. Tada biva veoma posvećen teologiji koju je jedno vreme i studirao; ubrzo napušta teologiju i prelazi na klasičnu filologiju i od tada počinje rađanje mislioca za kakvog danas znamo.
Sa 23 godine primljen je u vojsku kao dobrovoljac, ali je bio ubrzo otpušten zbog povreda. Sa samo 25 godina postao je redovni profesor univerziteta u Bazelu. Iz vojničkog života prešao je u njegovu suprotnost, u akademski život jednog filologa. Ali, baš zbog toga što mu zdravlje nije dozvoljavalo da i sam bude vojnik, on je poštovao vojnike.
Filozofska misao
Mračno je vreme u kom Niče stvara. Mračna je i teška njegova filozofija.
Iako je svoju filozofiju razvijao aforistički i nesistematski, pisanu često u suprotnosti prema njegovim ranijim tezama i stremljenjima i u samo njemu svojstvenim protivrečnostima, ona se može podeliti na tri velike teme:
- smrt boga,
- volja za moć (možda najzanimljivija i najviše zloupotrebljavana)
- i večno vraćanje istog.
Niče se celog života borio protiv hrišćanstva, govoreći da ono negira život kakav bi trebalo da bude: pun, ekstatičan, dionizijski. Zato njegovo učenje o smrti boga predstavlja rađanje ideje o natčoveku i deluzioniziranje iluzije o onostranom, o tome da postoji biće izvan vremena. Bog je umro da bi mogao živeti čovek. Stoga čovek mora vladati. A njegovu vladavinu omogućava visok stepen volje za moć.
Ovaj svet je volja za moć i ništa drugo, i vi sami morate biti volja za moć i ništa drugo.
Nažalost, ovo Ničeovo učenje bilo je do te mere zloupotrebljeno da je proglašen glavnim nacističkim ideologom, iako to nema nikakve veze sa istinom. Istina je da se Niče stideo toga što je svoja dela pisao na nemačkom jeziku jer bi moglo izgledati da služi jačanju bilo kakvih aspiracija nemačkog carstva.
Rekao je da Nemci nisu više mislioci, da na njih utiče i pričinjava im zadovoljstvo nešto drugo. Tvrdio je da sva velika zločinstva imaju Nemci na svojoj savesti i da mu je do fizičkog gađenja odvratno moralizatorsko građansko filistarstvo, da je čitavog života vodio borbu s hrišćanstvom, crkvom, religijom uopšte.
Ukratko, Niče je u svojim bitnim stremljenjima potpuno nespojiv sa samozadovoljnim nemačkim malograđaninom, tupim kobasičarem i unteroficirom, tim stupom nacističke Nemačke, tim mediokritetom koji svu svoju snagu nalazi u pripadnosti i slepoj pokornosti svojoj organizaciji. Ali i pored toga, do današnjeg dana on ostaje pogrešno shvaćen i protumačen i smatran za idejnog tvorca onoga što je iz dubine duše prezirao.
Prošlost, budućnost i sadašnjost, po Ničeu, postaju stalno sada samo putem večnog vraćanja istog. Večnim vraćanjem istog, večnim kruženjem, vreme se sabira u jednoj tački i ono samo postaje bezvremeno. Volja za moć mora tu bezvremenost izdržati, i ne samo izdržati već i voleti takvu besciljnu večnost. Zato se pri kraju treće knjige Zaratustrine ponavlja kao refren: Jer tebe ljubim večnosti. Ovo je treća velika tema Ničeove filozofije.
Privatni život Fridriha Ničea
„U čitavoj dosadašnjoj filozofiji nedostajao je umetnik.“
Niče, Iz zaostavštine
Živeći svoj život kao večitu borbu, Niče je svoj karakter obojio mrakom. Zbog toga je prekinuo brojna dotadašnja prijateljstva od kojih je najznačajnije bilo sa kompozitorom Rihardom Vagnerom.
Njihovo dugogodišnje i blisko prijateljstvo raspalo se kada ja Vagnerov Parsifalpostao senzacija. Niče ga je tada optužio da je previše dramatičar a premalo kompozitor i da nema nimalo poštenja prema sebi. I dok je Vagner slavio svoj uspeh, Fridrih Niče je otišao od njega. Od tada nisu više razgovarali, ali kada mu se u jednom svetlom trenutku njegovog definitivnog ludila, pojavila pred očima slika davno umrlog Vagnera, on je mirno rekao: Ja sam ga veoma voleo.
Stvarajući svoju filozofiju ostajao je bez prijatelja, našao se u jednoj vrsti samoizolacije. Ali i to nije tako strašno uticalo na njega kao što je uticala neuzvraćena ljubav jedine žene koju je voleo – Lu Andreas Salome.
Kada je upoznao tu mladu ženu slobodnog duha bio je očaran njome. Lu Salome je bila mlada, inteligentna, puna života. Upoznao ih je njegov prijatelj Pol Re. Ne shvatajući da je i Re podjednako zaljubljen u nju, Niče ga je zamolio da je u njegovo ime zaprosi. Salome je odbila bračnu ponudu i nastavila da uživa u pažnji koju su joj pružala njena dva prijatelja.
Ubrzo su Lu, Pol i Niče živeli sve troje u istoj kući. Bio je to ljubavni, platonski trougao. Čitali su, diskutovali, družili se, ali Niče nije mogao podneti da to bude sve. Ovog puta je lično zaprosio Lu. Ona ga je opet odbila govoreći da je ostvarila svoj san – da ima nezvaničnu emotivnu vezu ispunjenu večernjim druženjima sa mladim intelektualcima. U tom periodu nastala je i čuvena fotografija gde Lu kleči na kolicima držeći bič, a Niče i Re stoje ispred vezani konopcem čiji drugi kraj ona drži u ruci. Lud od ljubomore napustio je kuću u kojoj su živeli, a decembra iste godine napisao joj je sledeće pismo:
„Lu,
Da li ja mnogo patim, beznačajno je prema pitanju da li ćeš ili nećeš, draga Lu, ti sebe ponovo pronaći. Nikada nisam imao posla sa tako jadnom osobom kakva si ti: neznalica, ali oštroumna, koja obilato koristi ono što je poznato, bez ukusa, ali naivna u toj mani, iskrena i pravedna u malim stvarima, bez upornosti obično. Šire gledano, u celokupnom stavu prema životu – nepoštena, potpuno bezosećajna u davanju ili uzimanju; bez duha i bez sposobnosti da voli, u afektu uvek bolesna i blizu ludila, bez zahvalnosti, bez stida prema dobročiniteljima, a naročito nepouzdana; lošeg ponašanja, sirova u pitanjima časti, mozak s nagoveštajima duše, karakter mačke – zver maskirana u kućnog ljubimca; plemenitost kao trag druženja s plemenitijima; jaka volja, ali nevelik cilj, bez budnosti i čistote, grubo prognana senzualnost, detinjast egoizam kao rezultat seksualne atrofije i nedozrelosti, bez ljubavi za ljude, ali s ljubavlju za boga; u želji za ekspanzijom vešta, puna samoograničenja u odnosu na seksualnost muškarca.
Tvoj, F.N.“
Bilo je to pismo upućeno njegovoj najvećoj i jedinoj ljubavi, ženi koju bi voleo da je mogao da mrzi.
Ničeov način života, samoizolacija i jake glavobolje dovele su ga do potpunog sloma. Poslednjih dvanaest godina života proveo je u potpunom mraku. Retki su bili i kratki trenuci kada mu se svest naizgled vraćala.
U jednom takvom trenutku video je svoju sestru koja je čitala i kratko rekao: Mislim da sam i ja napisao u životu par dobrih knjiga.
Nije mogao ni pretpostaviti koliko je bio u pravu. Njegova dela Tako je govorio Zaratustra, Ecce Homo, Antihrist i druga ostaju kao dokument jednog života i mišljenja proživljenog i nastalog u nezavidnoj društveno-političkoj situaciji, a plaćenog previsokom cenom.
„Sada vas pozivam da mene izgubite i nađete sebe; i tek onda kada me se svi odreknete, želim vam se vratiti.“
Tako je govorio Zaratustra. Tako je govorio Fridrih Niče.
Piše: Zorana Kostadinovski za kultivisise.rs