Getty Images
Piše: BBC News na srpskom
Pre sto godina, jedan deo Beča je istovremeno bio dom Adolfa Hitlera, Lava Trockog, Josipa Broza Tita, Sigmunda Frojda i Josifa Staljina.
U januaru 1913. godine, tamnoputi čovek sa krajnje običnim drvenim koferom u rukama sišao je sa voza iz Krakova i zakoračio na peron bečke Severne železničke stanice.
U pasošu muškarca sa velikim brkovima kakvi su se viđali po selima, stajalo je ime „Stavros Papadopulos“.
„Sedeo sam za stolom kad su se vrata otvorila posle kucanja, a onda ušao nepoznati muškarac“, napisao je godinama kasnije čovek kog je stranac došao da upozna.
„Bio je nizak… mršav… njegova sivkasto-smeđa koža bila je rošava… U njegovim očima nisam video ništa prijateljsko.“
Pisac ovih redova je bio ruski disident i intelektualac, urednik radikalnog lista po imenu Pravda. Njegovo ime bilo je Lav Trocki.
Pravo ime čoveka kog je opisao nije, zapravo, bilo Papadopulos.
Rođen je kao Josif Visarionovič Džugašvili, među prijateljima poznat kao Koba. Danas ga svi znaju kao Josifa Staljina.
Pored Trockog i Staljina, u centru Beča 1913. godine, živelo je još mnogo onih kojima je bilo suđeno da oblikuju ili razore svet 20. veka.
Bila je to raznovrsna grupa. Dva revolucionara, Staljin i Trocki, bili su bekstvu. Sigmund Frojd već je bio etablirani naučnik.
Psihoanalitičar za kog su ushićeni sledbenici verovali da je čovek koji ume da izvuče tajne iz ljudskog uma, živeo je i radio u ulici Bergase.
Mladi Josip Broz koji će se kasnije proslaviti kao jugoslovenski lider Maršal Tito, radio je u Dajmlerovoj fabrici automobila u Viner Nojštatu, gradiću južno od Beča. U to vreme je tragao za poslom, novcem i dobrim provodom.
Zatim, bio je tu i dvadesetčetvorogodišnjak sa severozapada Austrije čiji su snovi o studijama slikarstva na bečkoj Akademiji likovnih umetnosti dvaput srušeni i koji je sada boravio u jeftinom konačištu u ulici Melderman blizu Dunava – izvesni Adolf Hitler.
U njegovoj veličanstvenom opisu grada tog vremena, Grom u sumrak, Frederik Morton zamišlja Hitlera kako cimerima drži govor „o moralu, rasnoj čistoti, nemačkoj misiji i slovenskom izdajstvu, o Jevrejima, jezuitima i masonima.“
„Njegov pramen kose bi zalepršao, njegove farbom išarane ruke bi sekle kroz vazduh, njegov glas bi se uzdigao do operskih visina. A onda, jednako naglo kao što bi krenuo, samo bi zaćutao. Sakupio bi odsečno stvari na gomilu uz halabuku, te odjezdio do kutka u kom je bio njegov krevet.“
Predsedavajući svime, u razuđenoj carskoj rezidenciji Hofburg, nalazio se ostareli car Franc Jozef koji je vladao još od burne godine revolucija, 1848.
Nadvojvoda Franc Ferdinand, njegov naslednik, živeo je u obližnjoj palati Belvedere, nestrpljivo iščekujući dolazak na presto. Atentat na njega naredne godine pokrenuće Prvi svetski rat.
Beč je 1913. godine bio glavni grad Austrougarskog carstva koje se sastojalo od 15 zemlja i imalo više od 50 miliona stanovnika.
„Iako ne baš prava mešavina svega, Beč jeste bio svojevrsna čorba različitih kultura koja je privlačila ambiciozne ljude iz čitavog carstva“, kaže Dardis Maknejmi, glavna i odgovorna urednica Vijena rivjua, jedinog austrijskog mesečnika na engleskom, koja u ovom gradu živi već 17 godina.
„Manje od polovine od dva miliona stanovnika grada bilo je tamo rođeno, a oko četvrtine dolazilo je iz Bohemije (današnji zapad Češke) i Moravije (današnji istok Češke), tako da se češki govorio rame uz rame sa nemačkim u mnogim okruženjima.“
Državljani carstva govorili su desetine jezika, objašnjava ona.
„Oficiri austrougarske vojske su morali da znaju da izdaju naredbe na 11 jezika, pored nemačkog, na koje je zvanično bila prevedena i himna carstva.“
A ova jedinstvena mešavina dovela je do kulturološkog fenomena – bečkih kafića. Prema legendi, nastali su zbog džakova i džakova kafe koje je za sobom ostavila Otomanska armija posle neuspešne turske opsade 1683. godine.
„Kultura ispijanja kafe i debatovanja i rasprava u kafićima i te kako je sastavni deo bečkog života danas, baš kao što je bio i tada“, objašnjava Čarls Emerson, autor knjige 1913: U potrazi za svetom pred Veliki rat i viši naučni saradnik u ekspertskoj grupi za inostranu politiku Čatam haus.
„Bečka intelektualna zajednica zapravo je bila prilično mala i svi su se znali, a to je omogućavalo razmenu mišljenja između različitih kultura.“
To je, dodaje on, odgovaralo političkim disidentima i beguncima.
„Niste imali neviđeno moćnu centralnu državu. Bila je možda pomalo aljkava. Ako biste želeli da u Evropi nađete mesto gde ćete se skriti, gde ćete moći da sretnete mnogo drugih zanimljivih ljudi, onda bi Beč bio idealno mesto.“
Frojdovo omiljeno obitavalište, kafe Lantman, i dalje je tu na Ringu, slavnom bulevaru koji okružuje istorijski Inere štat.
Trocki i Hitler su posećivali kafe Central, na samo nekoliko minuta pešice odatle, gde su glavne strasti posetilaca bili kolači, novine, šah i, iznad svega, razgovor.
„Deo onoga što je kafiće činilo toliko važnim jeste što su ih ‘svi’ posećivali“, kaže Maknejmi. „Tako da je došlo do ukrštanja raznih disciplina i interesovanja, štaviše granice koje su kasnije postale toliko rigidne u zapadnoj misli, tada su bile veoma fluidne.“
„Bilo je to vreme poleta jevrejske inteligencije, i nove industrijske klase, koju je omogućilo dobijanje punog građanskog prava od Franca Jozefa 1867. godine, i potpuni pristup školama i univerzitetima.“
Iako je ovo još uvek bilo društvo kojim su uglavnom dominirali muškarci, brojne žene ostavile su trag.
Alma Maler, čiji je suprug, slavni kompozitor, umro 1911. godine, i sama je komponovala, a postala je muza i ljubavnica slikara Oskara Kokoške i arhitekte Valtera Gropijusa.
Iako je grad bio i ostao sinonim za muziku, raskošne balove i valcer, postojala je i vrlo turobna, mračna strana Beča. Ogroman broj ljudi je živeo u udžericama, a te 1913. sebi je život oduzelo 1.500 Bečlija.
Niko ne zna da li je Hitler naleteo na Trockog niti da li je Tito sreo Staljina.
Ali dela kao što su Doktor Frojd će vas primiti sada, gospodine Hitler – radio drama iz 2007. godine Lorensa Marksa i Morisa Grana – živopisna su zamišljanja takvih susreta.
Rat koji je izbio naredne godine, širio se kao vatra i progutao veći deo intelektualnog života Beča.
Carstvo se urušilo 1918. godine, a Hitler, Staljin, Trocki i Tito pošli su putevima kojima će zauvek obeležiti svetsku istoriju.