Afrika (5): Pod čudesnom krošnjom baobaba

Sunce je već odskočilo. Predeo se menja, umesto niske trave pojavljuju se žbunovi i stabla jedinstvenog baobab drveta…

Cveta jednom godišnje, i to preko noći. Plod, nešto slično našem dudu, samo mnogo veći, kad opadne dolazi do brzog vrenja i stvaranja alkohola. pošto je sladak – životinje ga rado jedu.

Naravno, onda nastaje lako pijanstvo i groteskne situacije kada ogromni ‘pijani’ slon posreće, majmun koji bezuspešno hvata granu, žirafu koja stoji ukrštenih nogu, ili zebru kako se kreće čas na jednu, čas na drugu stranu. 

Posmatrajući ogromno stablo baobaba, njegovu glatko-beličastu koru, pa tu čudesnu krošnju golih grana, ne mogu, a da se ne zapitam – da li postoji podatak – koliko majušnih, malo većih i velikih – nalaze utočište na njemu.

​Podne je prošlo. Ispod stabla, pod debelom krošnjom drveta, leže lav i lavica. Žmure i kao pitome mačke lenjo mahnu repom braneći se od mušica. Siti su i bezopasni. Nisu nas udostojili ni pogleda, ni mi nismo bili baš impresionirani njima.

Međutim, kad nam je Kristofer ispričao da mu je jedan takav nedavno skočio na “džip”, ipak smo bili zadovoljni što odlazimo dalje. Zaustavljamo se da Kristofer proveri gumu.

Sa desne strane spazih pljosnato drvo zabodeno u zemlju i nevešto ispisana slova: “Ako na putu do pojilišta sretneš divlju životinju, stani mirno i nemoj se pomerati sve dok ona ne prođe”. Na gornjoj ivici tog, drvenog upozorenja ugledala sam nepomično telo ‘lepotana svih gušterova’. Gekon. 

Nepomičan, baš kao najverodostojniji suvenir iz ovih predela, izgledao je kao – nebeska duga. Crni rep, svetloplavo telo, ljubičast vrat, glava u svim nijansama zelene sa sedefastim prelivom oko očiju. Toliko je miran da se pitam je li živ – ali, kad dugim jezikom munjevito zgrabi bubu u letu i ostade u istoj ‘pozi’ – razbi svaku sumnju.

***

Hotel se zove “Stenli” i najstariji je u Najrobiju. Englezi, čija je Kenija bila kolonija, rado su dolazili ovamo u lov. Centralno mesto u nevelikom hotelskom vrtu zauzima ogromno stablo bodljikavog drveta. Načičkano je mnođtvom papira u obliku pisma…kao strasni lovci Englezi su ovamo dolazili sa svojim prijateljima na duže vreme.

Čekajući svoje društvo i po nekoliko dana, zabavljali su se igranjem bridža, pićem ili dugim sedeljkama. No, svako strpljenje imalo je kraj, oni koji su ga pre gubili, ostavljali su pisane poruke i zabadali ih u bodlje drveta, takođe i oni koji su promenili smer kretanja.

Takav način je godinama funkcionisao, pa smo i mi videli jednu koja je još ‘39. napisana izvesnom Hariju, nije mu uručena…

danas.rs

Ostavite komentar

unesite broj *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.