Piše: Enesa Mahmić
Meti Kamberi (19) je rođen u Nišu, u siromašnoj romskoj porodici. Tumarao je sa bratom ulicama i prosio. U dvanaestoj godini smješten je u dom za nezbrinutu djecu “Duško Radović”, gdje počinje drugačiji život. Nedavno je objavio autobiografski roman “Grad bola”, u kojem progovara o sistemu i djeci bez roditeljskog staranja.
Snaga volje
Kada je Meti Kamberi stigao u dom imao je 12 godina, ali zbog propusta u obrazovanju nije znao da čita i piše. Zahvaljujući snazi volje uspio je da promijeni svoj život. Završio je srednju školu sa odličnim uspjehom i planira da upiše filozofski fakultet.
Kada čitam knjige, ja zapravo sve što čitam ujedno i vizualizujem, praktično kao da gledam film. Mogu da zamišljam druge ljude, prostore i situacije. Knjige su postale moji najbolji prijatelji u samoći. Pomogle su mi da nađem smisao i da spasim sebe od srljanja u provaliju beznađa. Pomogle su mi da pobegnem od samog sebe.
Nakon punoljetstva, kako zakon predviđa, morao je da napusti smještaj u domu. Počinje da radi na građevini i snalazi se uz pomoć prijatelja.
Kada sam izašao iz doma, nisam imao gde da spavam, niti sam imao šta da jedem. Počeo sam da pišem kako bih pobedio svoje unutrašnje strahove, nemire i demone.
Moja priča zapravo nije ništa posebno drugačija od bilo koje druge priče i sudbina napuštene dece. Svaka od životnih priča dece bez roditeljskog staranja je puna tuge i bola, velikih patnji i užasne samoće. Činjenica da kao veoma mlad, shvatiš da si sam, da si bez igde ikog u životu, da ne možeš da se osloniš ni na koga, sem na sebe samog. To saznanje te ili “ubije” ili ojača. Šta mislim pod time kada kažem da “ubija” neku decu bez roditeljskog staranja? Kada bih sada krenuo da o tome detaljno pišem, ovaj članak bi se verovatno pretvorio u jedan kratki roman. Probaću da svedem moje misli na jednu rečenicu i na jednu reč. Na najgoru reč koja je prisutna kod sve napuštene dece, a to je: NEMOĆ. Kada si nemoćan da bilo šta promeniš, da na bilo koji način utičeš na svoj život. Zbog toga napuštena deca, zbog te puste nemoći i srljaju u poroke i devijacije. Ja ih razumem, ja sam bio jedan od njih.
Ipak, vjeruje u svako dijete i svakog čovjeka.
Čovek je taj koji može da ruši granice, jer čovek je univerzum i može sve! Samo je potrebno da to jako želi i da donese odluku da tako i bude. I najbitnije da na tom putu ne odustaje, već da daje nadljudske napore kako bi ostvario svoj zacrtani cilj. Nije lako, ja to najbolje znam.
Truli sistem
Roman “Grad bola” sam posvetio deci bez roditeljskog staranja i onoj drugoj “srećnoj” deci. Želeo sam prikažem pravu sliku sistema. Izvršio sam katarzu na neki sebi svojstven način i sada mi je puno lakše. Roman će sigurno probuditi emocije u svakom čitaocu, i da, to je bio jedan od mojih ciljeva. Da čitaoci shvate da postoje i drugi životi puni problema, i da samim tim uvide koliko su njihovi problem manji u odnosu na probleme dece bez roditeljsko staranja.
Moja biološka majka ne zna da čita, niti da piše. Njena duša je mučena, nije imala sreće i nije umela drugačije. Zato i dan danas skuplja sekundarne sirovine kako bi preživela. Ali ona, kakva god bila, uvek će živeti u meni. Imam jednu majku koja me je rodila i ostavila, i imam onu drugu majku koja me je čuvala, vaspitala i naučila da mislim. To je moja vaspitačica Emilija Đurović, njoj sam beskrajno zahvalan.
Međutim, mnogi vaspitači ne obavljaju dobro svoj posao.
Da sam slušao druge vaspitače, nikada ne bih izdao roman. Na da samo nisu verovali u mene, već su sputavali moje kreativne porive i zalaganja. Ne bih nikada postao čovek da im se nisam suprotstavio, i da nisam sam u sebi nalazio snagu da istrajem. Oni bi trebalo da budu ti koji će biti “svoj” deci iz doma, biti vetar u leđa, a ne kamen spoticanja. Njihov demorališući faktor delovanja je poguban za vaspitavanje napuštene dece. Nemaju motivacije, strpenja i razumevanja. Ne svi, ali većina njih to nema, a to je suština pedagogije i vaspitnog rada. Međutim, kao i mnoge druge stvari i mnogi drugi ljudi u ovoj zemlji, oni su na pogrešnim funkcijama, bez elana i volje za ono što bi trebalo da bude njihov poziv i posao.
Želja mu je da postane socijalni radnik i da posveti život djeci ulice
Ja sam neko ko ne pati zbog svega onoga kroz šta je prošao, iako sam osnovna životna iskustva i prve bosonoge korake načinio na ulici. Moja bol, moje stradanje i moj život nisu dostojni jednog ljudskog bića. Ta bol se ne može podeliti. Ali mogu podeliti iskustvo koje sam stekao na betonu i znanje koje posedujem, jer sam se u svom stradanju izdigao, i mislim da sam odavno spreman da ispunim svoj životni cilj i misiju a to je da pomognem drugima.
Planiram da upišem filozofski fakultet, ali to ne zavisi od mene. Ako budem uspeo da sakupim novac za studiranje, onda ću i studirati. Želja mi je da budem socijalni radnik i da pomažem napuštenoj deci, jer sam i ja neko ko je bio pokupljen sa ulice i odrastao u domu. Ja mogu da razumem probleme, muke, strahove i želje sve te napuštene dece. To su i moji problemi, muke, strahovi i želje. I ja sam prošao to. Samo sam sada stariji, i mislim mudriji, i znam da svake godine, kako starim i kako se intelektualno razvijam, da sam tako na korak bliže ostvarenju mog sna a to je: da postanem toj deci ono što trebaju da imaju i dobiju u vaspitaču.
Jedna od želja mi je da moj roman postane bestseller, jer bi mi to pomoglo da se izdignem, zaradim novac od prodaje knjiga koji bih investirao u studiranje. Knjiga je brutalno iskreno napisana. O sve mu sam pisao, pisao sam bez dlake na jeziku. Ako ni zbog čega drugog, zbog toga je vredna pažnje.
Podijelio je sa nama i svoj najveći san.
Postoji još jedna moja želja koja je verovatno samo moja fikcija, a to je: da se po mom romanu snimi film ili serija. Knjiga se sastoji od monologa, i sama po sebi predstavlja jedan dobar scenario.
Sebe za deset godina vidim kao uspešnog i srećno ostvarenog muškarca. Čoveka pedagoga koji će uvek biti tu za svoju decu, za svoju porodicu i za svoju decu iz doma. To je sve što želim.
———
“Grad bola” možete naručiti na sajtu: metikamberi.com
Roman je dostupan za kupovinu na teritoriji Republike Srbije, kao i za sve ostale zemlje iz inostranstva.
Svaku knjigu ću Vam lično poslati poštom, sa posvetom i potpisom.
Hvala puno svima koji me podržavaju.
————
Ovaj sadržaj je nastao u okviru Programa osnaživanja nezavisnih medija, Independent Media Empowerment Program (IMEP)
Više tekstova autorice Enese Mahmić možete pronaći na Facebook stranici https://www.facebook.com/Na%C5%A1e-kom%C5%A1ije-Romi-111372980421399/