Naučnici kažu da globalno zagrevanje može da izazove katastrofalne posledice po planetu.
Ljudske aktivnosti povećale su emisiju ugljen dioksida, što je povećalo temperaturu. Među mogućim posledicama su ekstremni vremenski uslovi i topljene polarnog leda.
Šta, dakle, znamo o zemaljskoj klimi koja se menja?
Šta su klimatske promene?
Zemljina prosečna temperatura je oko 15 stepeni Celzijusa, ali je u prošlosti znala da bude mnogo viša i mnogo niža.
Klima ima prirodne fluktuacije, ali naučnici kažu da temperatura sada raste brže nego u većini ranijih slučajeva.
Sunčevu energiju koja se emituje nazad u svemir sa Zemljine površine apsorbuju gasovi efekta staklene bašte i re-emituju u svim pravcima.
To istovremeno zagreva nižu atmosferu i površinu planete. Bez tog efekta, Zemlja bi bila oko 30 stepeni Celzijusa hladnija i vrlo nepristupačno mesto za život.
Naučnici veruju da ovom prirodnom efektu staklene bašte pridodajemo i mi, gasovima koje otpuštaju industrija i poljoprivreda i time zadržavamo više energije i povećavamo temperaturu.
Ovaj fenomen je poznat kao klimatske promene ili globalno zagrevanje.
Šta su gasovi efekta staklene bašte?
Gas efekta staklene bašte sa najvećim uticajem na zagrevanje je vodena para. Ali ona se u atmosferi zadržava svega nekoliko dana.
Ugljen dioksid (CO2), međutim, zadržava se mnogo duže. Trebalo bi stotine godina za povratak na pred-industrijske nivoe, a prirodni rezervoari kao što su okeani mogu da upiju samo određenu količinu.
Većina emisija ugljen dioksida koje proizvodi čovek potiče od sagorevanja fosilnih goriva. Kad se seku šume koje apsorbuju ugljenik i ostavljaju da istrunu ili se spaljuju, taj pohranjeni ugljenik se oslobađa i doprinosi globalnom zagrevanju.
Otkako je industrijska revolucija započela oko 1750. godine, nivoi ugljen-dioksida porasli su za više od 30 odsto. Koncentracija CO2 u atmosferi veća je nego bilo kada u poslednjih 800.000 godina.
Drugi gasovi efekta staklene bašte kao što su metan i azotsuboksid takođe se oslobađaju preko ljudskih aktivnosti, ali njih ima mnogo manje nego ugljen-dioksida.
Sunčevu energiju koja se emituje nazad u svemir sa Zemljine površine apsorbuju gasovi efekta staklene bašte i re-emituju u svim pravcima.
To istovremeno zagreva nižu atmosferu i površinu planete. Bez tog efekta, Zemlja bi bila oko 30 stepeni Celzijusa hladnija i vrlo nepristupačno mesto za život.
Naučnici veruju da ovom prirodnom efektu staklene bašte pridodajemo i mi, gasovima koje otpuštaju industrija i poljoprivreda i time zadržavamo više energije i povećavamo temperaturu.
Ovaj fenomen je poznat kao klimatske promene ili globalno zagrevanje.
Šta su gasovi efekta staklene bašte?
Gas efekta staklene bašte sa najvećim uticajem na zagrevanje je vodena para. Ali ona se u atmosferi zadržava svega nekoliko dana.
Ugljen dioksid (CO2), međutim, zadržava se mnogo duže. Trebalo bi stotine godina za povratak na pred-industrijske nivoe, a prirodni rezervoari kao što su okeani mogu da upiju samo određenu količinu.
Većina emisija ugljen dioksida koje proizvodi čovek potiče od sagorevanja fosilnih goriva. Kad se seku šume koje apsorbuju ugljenik i ostavljaju da istrunu ili se spaljuju, taj pohranjeni ugljenik se oslobađa i doprinosi globalnom zagrevanju.
Otkako je industrijska revolucija započela oko 1750. godine, nivoi ugljen-dioksida porasli su za više od 30 odsto. Koncentracija CO2 u atmosferi veća je nego bilo kada u poslednjih 800.000 godina.
Drugi gasovi efekta staklene bašte kao što su metan i azotsuboksid takođe se oslobađaju preko ljudskih aktivnosti, ali njih ima mnogo manje nego ugljen-dioksida.
Međutim, smatra se da led koji se otapa nije glavni razlog rasta nivoa mora. Povlači se većina glečera u svetskim oblastima s umerenom klimom.
A satelitski snimci pokazuju dramatično opadanje arktičkog morskog leda posle 1979. godine. Grenlandski ledeni omotač poslednjih godina doživeo je rekordno otapanje.
Satelitski podaci pokazuje da Zapadni antarktički ledeni omotač takođe gubi masu. Nedavna studija ukazuje na to da je istočni Antarktik takođe verovatno počeo da gubi masu.
Posledice klime koja se menja mogu da se vide i po vegetaciji i kopnenim životinjama. Među njima su ranija vremena cvetanja i sazrevanja plodova kod biljaka i promene teritorija kod životinja.
Koliko će temperatura rasti u budućnosti?
Promena u globalnoj površinskoj temperaturi između 1850. godine i kraja 21. veka najverovatnije će nadmašiti 1,5 stepeni Celzijusa, sugeriše većina simulacija.
Svetska meteorološka organizacija kaže da ako se trenutni trend zagrevanja nastavi, temperature bi do kraja ovog veka mogle da porastu za 3-5 stepeni Celzijusa.
Porast temperature od 2 stepena Celzijusa odavno se smatra uvodom u opasno zagrevanje. U skorije vreme, naučnici i kreatori politike tvrde da je ograničavanje porasta temperature na 1,5 stepeni Celzijusa bezbednije.
Izveštaj Međuvladinog panela o klimatskim promenama (IPCC) iz 2018. godine sugerisao je da bi postizanje cilja od 1,5 stepeni zahtevalo „brze, dalekosežne i neprikosnovene promene u svim segmentima društva.”
Ujedinjene nacije vode političku inicijativu za stabilizovanje emisija gasova efekta staklene bašte. Kina emituje više CO2 nego bilo koja druga zemlje. Slede je SAD i zemlje članice EU, mada su emisije po glavi stanovnika mnogo veće tamo.
Ali čak i ako sada dramatično smanjimo emisiju gasova efekata staklene bašte, naučnici kažu da će se ti efekti nastaviti. Velikim vodenim i ledenim masama su potrebne stotine godina da reaguju na promene temperature. A potrebne su decenije da se ugljen dioksid izbaci iz atmosfere.
Kako će klimatske promene uticati na nas?
Velika je neizvesnost povodom toga koliki će uticaj na nas izvršiti klima koja se menja.
Mogla bi da izazove nestašicu pijaće vode, dramatično da izmeni našu sposobnost za proizvodnju hrane i poveća broj smrti od poplava, oluja i toplotnih talasa. To je zato što se očekuje da će klimatske promene povećati učestalost ekstremnih vremenskih događaja – iako je povezivanje svakog pojedinačnog takvog događaja sa globalnim zagrevanjem komplikovano.
Kako se svet zagreva, više vode isparava, što dovodi do veće vlažnosti u vazduhu. To znači da će mnoge oblasti doživeti intenzivnije kiše – a na nekim mestima veće snežne padavine. Ali će se rizik od suše u kopnenim oblastima tokom vrelih leta povećati. Očekuje se više poplava od oluja i dizanja nivoa mora. Ali velika je verovatnoća da će doći i do veoma jakih regionalnih varijacija prema ovim obrascima.
Siromašnije zemlje, koje su slabije opremljene da se nose sa brzim promenama, mogle bi najviše da ispaštaju.
Predviđaju se izumiranja biljaka i životinja jer se staništa menjaju brže nego što vrste mogu tome da se prilagode. A Svetska zdravstvena organizacija (SZO) je upozorila da bi zdravlje miliona ljudi moglo da bude ugroženo učestalošću malarije, bolesti koje se prenose preko vode i neuhranjenošću.
Kako se više CO2 ispušta u atmosferu, količina koju more upija se povećava, zbog čega voda postaje kiselija. To može da predstavlja ogromne probleme po koralne grebene.
Globalno zagrevanje dovešće do daljih promena koje će dovesti do daljeg zagrevanja. To uključuje otpuštanje velikih količina metana kako se permafrost – smrznuta zemlja uglavnom na višim nadmorskim visinama – bude otapao.
Naša reakcija na klimatske promene biće jedan od najvećih izazova sa kojima ćemo se suočiti u ovom veku.