Dragi moj djede, eto odlučila sam da ti pišem i javim se u ovim prazničnim danima kad posebno fališ i kad ti imam svašta nešta za ispričati.
Ti si otišao tamo gdje vjerski stavovi kažu da je bolje. Mi smo ovdje napola, ni tamo ni ovamo, svako na svojoj strani. Ni za Bajram se svi ne sretnemo, čak se ne stignemo ni čuti. Kažu djede da u toj nekoj Evropi nemaju slobodno za Bajrame, al haman da nemaju ni pauze na tom poslu za neku poruku. Sjećaš se da smo odrastali zajedno s tobom. Bajramovali kod tebe i svi bili skupa. Sad da se sretnemo, čini mi se da se ne bi ni prepoznali.
Otišao si kad smo počeli da se rasipamo svako na svoju stranu i nisi dočekao da vidiš kako se više ne poznajemo. Zaboravili smo sve čokolade koje smo pojeli, zaboravili onog “petaka” što smo zajedno trošili, zaboravili da smo ti dolazili kad nemamo gdje, ma sve moj djede, kao da se nikad sreli nismo.
Nije ti Bajram više ko nekad, nema ni one euforije, čak nisu ni telefonske linije opterećene u jutarnjim satima, šta više telefon ni ne zvoni. Samo da ti kažem da mi sad oni pozivi u 7:20 ne bi bili dosadni, nema veze što još mrzim raniti. Ostarila sam malo, školu završila kako sam i obećala, ispunila sve, al’ vratila se na početak. Tamo odakle sam krenula tačno kad i ti.
Samo nije sve isto kao kad sam otišla, vratila sam se tamo gdje ne znam nikoga. Ista lica, samo ljudi više nisu isti. Ovi su nekako zatvoreniji, sebičniji i nisu za one naše kahve.
Znaš da uvijek imam potrebu da ti ispričam šta mi se desilo, tako i sad imam potrebu da ti kažem da ni Bajram više ne slavim, poklone ne dobijam, ničemu se ne nadam. Masa je čestitki prijatelja, tamo nekih rođaka, al nema one prave, one što će dan da popravi, one što će neki umorni, pohabani glas da kaže: “Bajrambarećulah sine”.
Hoću da ti kažem da bih željela ove praznike da prespavam i da živim u nekom vremenu koje je bilo ljepše, u onom vremenu kad sam ti iz džepova krala karamele.
Reći ćeš da sam stara zato i da je vrijeme smjene generacija, al zar se ne smjenjuju generacije onog trenutka kad je nova spremna preuzet odgovornost?
Vidiš, ja nisam spremna. To što imam više godina, ne znači da duboko u sebi još nisam curica što se raduje sitnicama, istim onim kojih više nema.
Znam da sad kad bi nas vidio bio bi sretan kako smo se snašli i svako ostvario svoje želje, al nismo mi više sretni, palo je stablo i lišće se već uveliko suši.
Zato, ne mogu da te zagrlim, poljubim, znam da neću dobiti karamele, al hoću ti reći Bajrambarećulah djede jer samo to danas ima smisla.
Napisala: Anisa Mahmutović
