Najdirljivija istorija u životu pisca Vladimira Majakovskog dogodila se u Parizu, kada se zaljubio u Tatjanu Jakovljevu.
Oni nisu imali ništa zajedničko. Ruska emigrantkinja, oblikovana, usavršavana i vaspitavana stihovima Puškina i Tjutčeva, nije shvatala ni reč od iseckanih, žestokih, pokidanih stihova modernog pesnika sovjeta, “ledolomca” iz Sovjetskog Saveza.
U suštini ona nije shvatala nijednu njegovu reč – čak ni u stvarnom životu. Divlji, besan, bezrezervan, živeći zadnjim dahom, on ju je uplašilo svojom neobuzdanom strašću.
Nije je dirnula ni njegova pasja odanost, nije je facinirala ni njegova slava. Njeno srce je ostalo netaknuto. I Majakovski se vratio sam u Moskvu. Od ove munjevite i neodržive ljubavi njemu je ostala tajna tuga, a nama čudesna pesma “Pismo Tatjani Jakovljevoj” sa rečima: Uprkos svemu, jednom ću te dobiti – samu ili zajedno sa Parizom.
Njoj je ostalo cveće. Sav honorar od nastupa u Parizu Vladimir Majakovski je stavio u banku na račun poznate pariske cvećare, pod jedinim uslovom da nekoliko puta nedeljno isporučuju Tatjani Jakovljevoj buket najlepšeg i najneobičnijeg cveća – hortenzija, ljubičica, crnih ruža, čajevki, orhideja, astera ili hrizantema.
Renomirana pariska kompanija dobro je ispunjavala uputstva ekstravagantnog klijenta – i od tada, bez obzira na vremenske prilike i godišnje doba, iz godine u godinu na vratima Tatjane Jakovljeve kucao je isporučilac sa buketima fantastične lepote uz jednu istu frazu: “Od Majakovskog.”
Majakovski je umro 30-e godine, u svojoj 36. godini, a ta vest ju je zapanjila, kao udar neočekivane jačine. Već se privikla na to da on redovno ulazi u njen život, već se navikla na saznanje da je on negde tamo i šalje joj cveće. Nisu se viđali, ali činjenica da postoji čovek koji je toliko voli, uticala je na sve što joj se dešavalo, kao što Mesec u različitom stepenu utiče na sve stanovnike zemlje, samo zato što stalno kruži oko nje.
Nije čak ni znala kako dalje da živi – bez te bezumne ljubavi, rastopljene u cveću. Međutim, u uputstvima koje je ostavio zaljubljeni pesnik cvećari, nije bilo govora o njegovoj smrti. Sutradan na njenom pragu pojavio se isporučilac sa prelepim buketom i istim rečima: “Od Majakovskog.”
Kaže se da je velika ljubav jača od smrti, ali ne uspeva svakome da otelotvori ovu izjavu u stvarnom životu. Vladimiru Majakovskom se dalo. Cveće su donosili i tridesetih godine kad je umro, i četrdesetih, kada je već bio zaboravljen. Tokom Drugog svetskog rata, za vreme nemačke okupacije Pariza, ona je preživela samo zato što je prodavala na bulevaru te raskošne bukete.
Pošto je svaki cvet bio “ljubav”, bukvalno su je tokom nekoliko godina njegove reči ljubavi spasile od gladi. Potom su savezničke snage oslobodile Pariz, zatim je zajedno sa svima plakala od sreće kada su Rusi ušli u Berlin, a buketi su joj i dalje stizali. Isporučioci su joj starili pred očima, smjenjivali su ih novi, i jedni i drugi su već znali da su deo velike legende – male, ali bitne. I već kao parolu, koja im daje propust u večnost, govorili su, osmehujući se osmehom zaverenika: “Od Majakovskog.”
(Preduzeto od Gordane Marković / Opanak)