U prvom od dva teksta koje je BIRN pripremio o Dinku Šakiću, govorimo o tome kako je poslednji komandant logora Jasenovac, pre 20 godina, lociran i izručen iz Argentine.
Sedeći u svom domu u malom primorskom gradu Santa Teresita, oko 350 kilometara južno od Buenos Ajresa, stari hrvatski emigrant je novinaru Horheu Kamarasu ponosno rekao: „Ja sam hrvatski domoljub koji se borio za svoj narod. Tako sam počeo. Bio sam čovjek od povjerenja“.
Prilog Kamarasa, emitovanog na argentinskoj televiziji Kanal 13 u aprilu 1998, je na početku izgledao kao prilog o Hrvatskoj, fudbalskom protivniku Argentine na predstojećem svetskom prvenstvu u Francuskoj te godine.
Međutim, Kamaras je ubrzo promenio tok intervjua.
„Bili ste u Jasenovcu?“, pitao je novinar, a starac se prvo ponašao kao da nije čuo pitanje i potvrdno je odgovorio tek kada mu je to pitanje ponovo postavljeno.
„Bili se komandant logora na kraju?“, upitao je novinar.
„Ne, ja sam bio direktor, a ne zapovjednik, samo 100 dana. Gledajte, dok sam bio (zadužen), nijedan stražar ili administrativni zvaničnik nije moga ni dotaknuti zatvorenika, bilo da je on Jevrejin ili nešto drugo“, odgovorio je starac.
Izveštaj Kamarasa za argentinsku televiziju je otkrio da je 76-godišnji emigrant Dinko Šakić zapravo bivši komandant logora Jasenovac, kojim je u Drugom svetskom ratu upravljao hrvatski fašistički ustaški pokret.
Šakić, u ustaškoj uniformi 1943. i sa svojom suprugom Nadom pred njihovom kućom u Zagrebu na Uskrs 1945. godine. Foto: BIRN/Sven Milekić.
Ustaše su u Nezavisnoj državi Hrvatskoj (NDH) donele rasističke zakone kojima su proganjali Srbe, Jevreje, Rome i antifašiste. Samo u logoru Jasenovac ustaše su ubile preko 83.000 ljudi, bez stalnih gasnih komora.
Prema Centru „Simon Vizental“, koji je „lovio“ naciste i njihove saradnike širom sveta, Šakić je bio poslednji živi komandant logora iz Drugog svetskog rata.
On je više od 50 godina živeo u Argentini kada se 1998. godine, po prvi put, našao u pažnji međunarodnih medija.
Naime, kada je Kamaras inicijalno locirao Šakića, stupio je u kontakt sa Centrom „Simon Vizental“, sa kojim je zajedno pripremio izveštaj. Nekoliko meseci ranije, Kamaras je pročitao svedočenja preživelih lica logora Jasenovac, upoznajući se sa kontekstom.
Šakić je brzo postao glavna priča u argentinskim i međunarodnim medijima, a Centar „Simon Vizental“ je vršio pritisak na Buenos Ajres da ga uhapsi.
Stari Hrvat je zatim nestao na nekoliko dana. Novinari su špekulisali da se možda krije u susednom Paragvaju. Neki hrvatski novinari su čak otputovali u Argentinu u pokušaju da ga pronađu i razgovaraju sa njim.
Hrvati podeljeni oko slučaja protiv Šakića
Lovac na naciste, Efraim Zurov je smatrao da Hrvatskoj treba “Jasenovačka lekcija”. Foto: EPA/Jorg Karstensen.
Čak i pre hapšenja Šakića, postavljalo se pitanje, da li se njemu treba da sudi pred sudom u Hrvatskoj ili Jugoslaviji, u čiji su sastav 1998. godine ulazile samo Srbija i Crna Gora.
Mnogi u Hrvatskoj su na zahtev Beograda za njegovo izručenje gledali kao na antihrvatsku provokaciju, povezanu sa ratom koji je okončan tri godine ranije.
Efraim Zurof, direktor Centra „Simon Vizental“ u Beču, objašnjava da se na kraju zalagao za izručenje Šakića Zagrebu, jer je u to vreme Hrvatskoj „Jasenovačka lekcija“ bila potrebnija više nego Srbiji.
„Takođe, u Hrvatskoj smo (Centar „Simon Vizental“) i dalje imali određeni uticaj, a Izrael tada još uvek nije imao potpune diplomatske odnose sa Hrvatskom“, kaže Zurof za BIRN.
„Hrvatska nije imala izbora osim da mu sudi. Hrvatska je htela da se pridruži EU, NATO-u, tako da nisu mogli sebi da dozvole da se komandant mesta poput Jasenovca kreće slobodno“, dodaje on.
Čak je i hrvatski predsednik Franjo Tuđman uveravao Izrael da želi da se Šakiću sudi u Hrvatskoj, a Zagreb je i formalno zatražio njegovo izručenje zbog optužbi za ratne zločine.
Nakon formalnog zahteva Hrvatske, Šakić je prestao da se skriva i policija ga je uhapsila u njegovoj kući. Dok je ulazio u policijski automobil sa osmehom na licu, lokalni stanovnici su mu dobacivali: „Ubojico“.
Uporedo sa procesom ekstradicije, hrvatski političari su izražavali podeljena mišljenja u vezi sa njegovim slučajem.
Vice Vukojević, visoki zvaničnik vladajuće Hrvatske demokratske zajednice (HDZ) i predsednik Komisije za utvrđivanje ratnih i posleratnih žrtava iz Drugog svetskog rata hrvatskog sabora, izjavio je da je slučaj rezultat „međunarodnog pritiska na Hrvatsku“ koji je „otišao predaleko“.
Naslovna stranica novina Magazin, na kojoj je najavljen ‘ekskluzivni’ intervju sa Šakićem i prva stranica intervjua. Foto: BIRN/Sven Milekić.
„Kroz slučaj protiv jednog čovjeka, čija krivica tek treba da se ustanovi, pokreće se čitav niz optužbi protiv zemlje. Ja sam za procesuiranje svih potencijalnih ratnih zločinaca. Međutim, da li vam je poznat čak i jedan učesnik u Drugom svjetskom ratu koji je bio na savezničkoj strani, a koji je kasnije procesuiran zbog ratnih zločina?“, pitao je Vukojević.
U anketi u kojoj je učestvovalo 300 ljudi koju je u to vreme sproveo Večernji list, 43 odsto ispitanika je podržalo izručenje Šakića, dok je 23 odsto bilo protiv. Ostali nisu dali svoje mišljenje. Skoro 60 procenata je smatralo da je slučaj Šakić rezultat međunarodnog pritiska na Hrvatsku, dok je samo 8.3 procenata smatralo da nije.
Mnogi u Hrvatskoj su tada smatrali da je cilj ovog slučaja, da se ova zemlja prikaže kao „profašistička“, uprkos snažnom antifašističkom pokretu u Drugom svetskom ratu – iako je tokom devedesetih veliki broj antifašističkih spomenika u Hrvatskoj oštećeno, uništeno ili uklonjeno.
Anticipacija raste paralelno s dolaskom dana izručenja
Šakić je, nakon izručenja, 18. juna 1998, sleteo na aerodrom u Zagrebu. Foto: EPA/Antonio Bat.
Hrvatski mediji su danima špekulisali oko tačnog datuma Šakićevog izručenja. Argentina je saopštila da Hrvatska ima vremena do 27. juna da ga preuzme u Buenos Ajresu.
Boris Vlašić je u to vreme bio novinar Jutarnjeg lista i on je odletio za Buenos Ajres kako bi izveštavao o Šakićevom izručenju.
S obzirom da je kasnio na svoj već zakazani let za Argentinu, morao je da kupi novu kartu. Tada je slučajno video datum za koji je hrvatsko ministarstvo unutrašnjih poslova kupilo tri karte od Buenos Ajresa do Zagreba – za Šakića i za dva policajca koji su ga pratili. Vlašić je kupio kartu za isti taj avionski let.
„Momci iz redakcije u Zagrebu su mi danima prenosili informacije od svojih izvora da će on tog i tog dana ili nekog drugog dana biti izručen, te da budem spreman reagovati. Međutim, ja sam znao tačan datum njegovog dolaska, pa sam bio miran“, kaže Vlašić za BIRN.
Mediji su 17. juna objavili da će hrvatska policija biti uz Šakića u avionu , koji će preko Nemačke, sleteti u Zagreb.
Tokom leta avionom, Vlašić je prišao Šakiću i pitao ga kako se osećao zbog povratka u Hrvatskoj.
„Šakić, več stariji čovjek, rekao je nešto poput: „Srećan sam jer se vraćam u svoju domovinu“, seća se Vlašić.
„Starac, sa loše ofarbanom kosom, koji odlazi u drugu zemlju u lancima, kako bi mu bilo suđeno za ratne zločine, kaže nešto poput ovog. Mislim da je imao drugačiju percepciju o tome gdje ide“, dodao je on.
Pre tačno 20 godina, 18. juna 1998. godine, Šakić je sleteo na aerodrom u Zagrebu, da bi se suočio sa suđenjem za zločine koje je počinio pre više od 40 godina.
Pored brojnih policajaca, sudskih zvaničnika, njegovog brata Tomislava i advokata Ivana Kerna, skoro ga niko drugi nije čekao na aerodromu – samo dva njegova simpatizera, od kojih je jedan držao transparent na kom je pisalo: „Dinko Šakiću, dobrodošao u domovinu“.
Dinko Šakić: Život begunca
Šakić je rođen 1921. godine u selu Studenci kod Imotskog, u tadašnjoj Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca. Zbog navodne ustaške propagande 1934. godine je izbačen iz srednje škole. Da bi izbegao zatvor, 1938. godine beži u nacističku Nemačku, gde se zvanično priključio ustaškom pokretu.
Nakon što je u aprilu 1941. godine, pod vodstvom ustaša, osnovana NDH, u februaru 1942. vraća se u Hrvatsku, na položaj jednog od zvaničnika u upravi koncentracionog logora Jasenovac.
Godine 1943. ženi se sa Nadom Luburić, polusestrom Vjekoslava Maksa Luburića, glavnog komandanta svih ustaških logora.
Za komandanta logora postavljen je u maju 1944. i na ovom mestu ostaje do kraja oktobra iste godine.
Godine 1945. je, zajedno sa ustaškim liderom Antem Pavelićem, uspeo pobeći iz Jugoslavije i u decembru 1947. preko Austrije i Italije pristigao je u Argentinu.
Tokom šezdesetih i sedamdesetih godina, boravi i u Španiji i Paragvaju, državama u kojima je imao veze sa diktatorskim režimima.
Nakon njegovog suđenja, mediji su pisali da je navodno u devedesetim godinama bio uključen u šverc oružjem iz Argentine u Hrvatsku.
Šakić je umro u zatvorskoj bolnici 2008. godine. Sahranjen je, prema njegovoj želji, na groblju u Zagrebu u ustaškoj uniformi..
Šakić: Sve bih ponovo uradio
U decembru 1994. godine, Aleksa Crnjaković, novinarka hrvatskog državnog dnevnog lista Vjesnik, intervjuisala je Dinka Šakića.
Intervju je objavljen u februaru 1995. u malo poznatom tabloidnom mesečniku Magazin i tada nije privukao veliku pažnju.
U intervjuu s naslovom „Ispunjavao sam svoju dužnost“, Šakić je rekao da je „ponosan na svoju prošlost, na sve što sam učinio“, tvrdeći da je „ispunjavao dužnost prema svojoj domovini“.
„Danas može matematički biti dokazano da, da nije bilo NDH četiri godine u ratu, 30. maj 1990. (kada su održani prvi demokratski izbori u Hrvatskoj) nikada ne bi došao“, rekao je Šakić, implicirajući da je NDH bila temelj današnje Hrvatske.
U intervjuu je naglasio da su unutrašnju administraciju logora vodili Jevreji, što je tvrdnja koju takođe podržava hrvatska krajnja desnica.
Takođe je kazao da ustaše nisu bile fašisti i da niko u Jasenovcu nije bio zatvoren na osnovu nacionalne pripadnosti ili religije, već zato što su bili „neprijatelji hrvatske države“.
Kada su ga pitali o njegovoj odgovornosti za zločine u logoru, on je odgovorio da bi sve to ponovo uradio.