Mali princ ode da vidi ponovo ruže.
– Vi nimalo ne ličite na moju ružu, vi još niste ništa. – reče im on. -Niko vas nije pripitomio, a ni vi niste nikog pripitomile. I moja lisica je bila takva kao vi. Bila je samo lisica slična stotini hiljada drugih. Ali ja sam od nje stvorio svog prijatelja, i ona je sada jedina na svetu.
Ruže su bile jako zbunjene.
– Vi ste lepe, ali ste prazne – reče im on još.
-Čovek ne može umreti za vas. Svakako, neki obični prolaznik bi poverovao da vam je moja ruža slična. Ali ona sama značajnija je od svih vas zajedno, zato što sam nju zalivao. Što sam je stavljao ispod staklenog zvona. Što sam je zaklanjao od vetra.Zato što sam poubijao gusenice s nje( osim dve-tri zbog leptira). Zato što sam nju slušao kako jadikuje, ili se hvali, ili ponekad čak i ćuti. Jer je to moja ruža.
I on se vrati lisici:
-Zbogom – reče Mali princ.
-Zbogom – reče lisica. – Evo moje tajne! Ona je veoma jednostavna. Samo srcem dobro vidimo. Suština je očima nevidljiva.
– Suština je očima nevidljiva – ponovi Mali princ da bi zapamtio.