Piše: IVANA STOJANOV za noizz.rs
Dušan Blagojević osam godina predaje srpski jezik u gimnaziji u Lebanu i najveća želja mu je da pokaže koliko moći i kreativnosti leži u učenicima. Osim svojim predmetom, ovaj čovek je decu “zarazio” pozorištem i osnovao je teatar “Gimnazijalac”, napravio je Klub roditelja i nastavnika i savremenu književnost zajedno s decom preneo na zidove učionica u okviru akcije “Kreativni neimari”.
Ključni za njegov rad su teatar i dramski metod, a kako sam kaže “najvažnije je da budemo bolji ljudi nego što jesmo dok rastemo zajedno.”
Zamolili smo Dušana na nam prenese neke anegdote s učenicima koje bi najbolje dočarale zašto je čarobnjak prosvete. Evo šta nam je napisao.
“Na pitanje koja je uloga nastavnika u našoj zemlji, koja je moja uloga, biću slobodan da posle dugog razmišljanja, ako ne i svakodnevnog, dam isti onaj odgovor koji je dao Meša Selimović kada su ga pitali o smislu postojanja.
Na pitanje: „Kojeg onda smisla ima postojanje?” Meša Selimović je odgovorio:
„To je veliko pitanje. Ja mislim ono što je Tomas Vulf u jednom romanu rekao: “Ja znam da sutra neće biti bolje, ali ja to ne smem reći. Ja moram misliti da će biti bolje, da će ljudi biti bolji…” Zato ja ovako odgovaram na vaše pitanje: Sitno je ono što ja mogu i svako može učiniti, ali je to ipak neko zrnce stavljeno u tu riznicu dobrih iskustava. Ja moram vjerovati da će se dobra iskustva nagomilati, da će ljudi na kraju, jednom… biti bliže Ljubavi. Ja uopšte ne bih postojao ako ne bih tome težio. Moja je zainteresovanost okrenuta prema ljudima. I to je moja moralna obaveza — zbog činjenice smrti, što nikad poslije neću moći popraviti ništa od onoga što sada pokvarim. To meni nameće i moju etiku i moje držanje i moju humanost.”
PRVI ODELJENSKI ČAS
Pamtim prvi čas odeljenjskog starešine. Ne znam pamte li ga učenici. Strah koji sam tada osećao i odgovornost osećam i danas. Ne znam o čemu sam im sve pričao, ali znam da je to bio najduži čas. Inače mi uvek nedostaje minut-dva da čas dovršim, ali je taj prvi čas odeljenjskog starešine imao više minuta od predviđenih, siguran sam. Niko me nije učio da budem odeljenjski starešina. Predavao sam književnost i jezik godinu dana pre toga, to je bio moj teren. Sećam se da sam im pričao o Platonovoj pećini, o tome da je zadatak nastavnika da im pomogne da ugledaju svetlost, kao što su je ugledali i oni koji su iz pećine izašli. Oni će se otimati, batrgati, njihovim očima, naviknutim na senke i svetlost vatre, neće prijati zrak Sunca – ali moja je obaveza da ih izvučem iz pećine. Sada shvatam, zadao sam sebi pretežak zadatak, polaskao sam sebi, bez povoda.
Čime li sam i sȃm prosvetljen? Priča o senkama i svetlosti, o tome da je moje da ih vučem, a njihovo da se otimaju dok iz pećine izlaze. Nisu ni slutili koliko je snage u meni, a koliko potencijala u njima. A strah da ih ne ozledim dok ih izvlačim nikada nije jenjavao. Nisam ih zvao, nisu me zvali – a nekako smo se našli. Baš onako kako se nađu svi oni koji se mioilaze, a kojima je dato da se sretnu. U sretenjima i traganjima, u trenucima ushićenja i težnji – skrivala se sreća. Nismo žurili, ali smo stizali da utvrdimo najvažnije lekcije: o dobroti, o lepoti, o istini, o slobodi koja se osvaja, o ljubavi, o svetu kome nedostaje toplina, o dodirima, o palanci i ljudima, o stahovima i stepnjama – o životu koji se živi, a ne životari. Dok smo pričali našu priču, još u prvom razredu, naučili smo najvažnije – da od nemanja veće pošasti nema:
– Dobro, drugari, šta je po Andriću najteže u životu?
U odeljenju tajac, niko ne progovara. Prenerazih se. Gde li sam pogrešio? Možda im „Besedu” nisam valjano približio? Javlja se Jovan, stidljivo, nesigurno, ali se osmelio.
– Nemanje, profesore!
To je bilo tako čovečno. Tako ljudski. Biti čovek, to je ipak umetnost. Od tog časa, kad god se pomene Andrić, setim se nemanja, Jovana, odeljenja koje je prasnulo u smeh, njegovog izbezumljenog lica, i uvek opomenem sebe da je baš Jovan dao jedan od najtačnijih odgovora.
PETAR KOJI JE SANJAO KAO NIKO
-Petre, neopravdani.
-Imam opravdanje od lekara.
-To opravdanje nikako ne može da opravda tvoje odsustvo sa pismenog iz matematike. Ne uvažavam.
-Moj deda je sudija, ne možete Vi tako, ja ću podneti tužbu…
-Hoćeš da me tužiš? Slobodno, ja ću ti pomoći oko tužbe.
-Neću, ako se dogovorimo.
-Pa dogovorili smo se, neopravdani.
……………………………………………………….
-Petre, hajde da odgovaraš?
-Verovatno ste spremili pitanje: vrste zemljišta po kojem su bauljali junaci romana „Seobe”?
-Da li ti to pokušavaš da budeš sarkastičan, Petre?
-Ne, čini Vam se. Dajte mi jedan.
-U redu, ako baš insistiraš.
………………………………………………………………
Ali je taj Petar, sanjao, umeo je da sanja kao niko, zato smo i mnogo razgovarali, ali smo se i mnogo svađali… Koliko me je nervirao, toliko me je i inspirisao. Ma mnogo me je inspirisao. To je jedan od onih „kretena” koji ti pokida sve živce, i ti njemu, naravno, ali kojeg svaki profesor jednostavno obožava. (Zato što smo mazohisti po prirodi.) Pošto je umeo da sanja, snovi su počeli da se ostvaruju. Dakle, za početak — američki san: Middlebury College — Class of 2020. Malo je reći da se ponosim činjenicom da je bio deo moje priče; bio je jedan od mojih „rođaka”. Najiskrenije, ja mu se divim.
…
–Profesore, ako imate srce, da Vas pitam nešto?
–Nemam srce, pa je uzaludno da trošiš reči na pitanje.
ANEGDOTE I CRTICE
– Dobro, deco, sad zažmurite svi ne biste li osetili onu noć o kojoj Bora Stanković govori…
– Jest, da zažmurimo, pa da nam upišete jedinice dok ne gledamo, dobro ste to smislili…
…
– Dobar dan, dobri ljudi!
–Dobaaar dan! (Svi sem Voje.)
Dobri Voja: (Okrenuvši se blago ka ostalima.) Ko kad ti Smrt poželi „dobar dan”…Tako to izgleda.
Pomislim kako je dobri Voja odlično razumeo Sokratovu misao o Smrti kao blagodeti, i Hamlet o smrti kao snu bez snova, o čemu smo inače diskutovali na prethodnom času. A onda se Voja naglo okrene i onako cinično nasmeje kroz zube s pogledom direktno uprtim ka meni. Shvatim, naučio je bar nešto od mene, i to za čistu peticu – kad hoćeš da budeš pogan, budi pogan, al’ sa stilom. A tek hamletovska ironija – čista desetka.
…
– Dragi maturanti, da li biste potpisali peticiju kojom se zahteva da časovi srpskog jezika i književnosti traju sat vremena?
– Neeeeeeeeeeeeeee! (Svi u glas.)
– Molim?! Šta ovo treba da znači?
– Pa, profesore, i ovo je sasvim dovoljno… (Polušapatom.)
– Kako dovoljno? Kome dovoljno kad ne uspevam da završim nastavnu jedinicu za 45 minuta? Razmišljao sam, sat vremena bi bilo baš po meri.
– Profesore, Vi nam i onako oduzmete skoro svaki odmor, tako da Vaši časovi i traju sat vremena. Ako ih stvarno produžimo, drugih časova neće ni biti…
– Hm?! Dobro, predajem se.
O PALANAČKOM MENTALITETU
Ono što se dešava u srpskim školama na kraju školske godine zove se GENOCID i primoravanje mladih, pametnih i inteligentnih da napuste Srbiju. Naravno, kao i svaki genocid ne dešava se iznenada, priprema se čitave godine. Dakle, nastavnici ne rade, fušare, diktiraju učenicima, neće da se usavršavaju, ne drže časove, glume autoritete, nema dodatne, dopunske, vannastavnih aktivnosti, kritičkog mišljenja – svako ima po neko kumče ili tetino tetinče – i čitav taj nerad se na kraju podmiri ocenama. Svako dobije šta god poželi ne samo iz predmeta neprofesionalnih kolega, već i iz ostalih predmeta odeljenjska veća izglasaju ocene koje im padnu na pamet. Šaljemo jasnu poruku – svi ste jednaki, mi vas sve volimo, svi ste nam dragi – a u stvari, reč je o licemerstvu i pošasti koja razjeda sve segmente društva. Ubijamo u pojam one učenike koji rade, otvoreno im se podsmevamo. Spuštaju se kriteriji; u budžacima slušamo priče kako nisu sva deca jednaka – to znači, neka deca moraju biti sagledana. Nije sve u ocenama, ali je mnogo toga u foliranju, u palanačkom mentalitetu, u primitivnom i ograničenom pogledu onih ljudi koji bi morali imati najširi pogled na svet, onih istih ljudi koji umesto svog vremena poklanjaju učenicima ocene – to su lažni iscelitelji, fariseji. Duh palanke, duh je plemena u agoniji, reče Konstatinović – duh koji ne popušta, ne razume, koji razjeda poput rđe – i ne primetiš, a zarđaš. Nigde vetra…
DOBAR DAN DOBRI LJUDI
Čitavu ovu školsku godinu započinjao sam rečenicom: Dobar dan, dobri ljudi! Nakon čega bi usledilo pitanje: Kako ste? U jednom odeljenju mi se desilo da sam izostavio pitanje, što je izazvalo prilično simpatičnu i opravdanu reakciju jedne učenice: “Profesore, zašto nas niste pitali kako smo?” Zaista – zašto? Mučilo me je to pitanje, a onda sam shvatio da sam pretpostavio da su dobro, jer su svi bili nasmejani i razdragani. Pretpostavka je bila pogrešna, oni nisu bili dobro, već odlično. Tačno, nepogrešivo – čitav naš obrazovni sistem zasniva se na pretpostavkama: pretpostavljaju roditelji, pretpostavljaju učenici, pretostavaju nastavnici. Da probamo da saslušamo jedni druge, da probamo da poverujemo u dobrotu, da prestanemo, što reče Pindar, težiti besmrtnom poslu, već da pokušamo da iscrpimo polje mogućeg; ako karte nismo birali, da odigramo sa podeljenim kartama najbolje – zajedno.
Izvor: Noizz.rs