Istina je da Međunarodna zajednica nema plan za Bosnu i Hercegovinu, ima Ambasada i zemalja koji su prijatelji i žele da pomognu da stvari u društvu profunkcionišu ali oni jednostavno ne žele da oni lično budu dio promjena, i to je sasvim normalno
Početkom avgusta sam u intervju za jedan ovdašnji medij rekao da smatram da je Incko, ne ulazeći u meritum odluke, svoju odluku donio sam i da iza njega ne stoji niko iz međunarodne zajednice, da je i sam taj eufemizam – Međunarodna zajednica u BiH izmišljotina, nešto što kao zvanična forma ne postoji. Rekao sam da je odluka donijeta na kukavički i neodgovran način, bez obzira što lično smatram i nemam dilemu da se ratni zločinci u javnom prostoru ne smiju veličati, jer je otišao bez odgovornosti za posljedice svog čina. Incko je posebno bezobrazan i nečovjek ispao pominjući u oproštajnoj poruci pokrete Pravda za Davida i Pravda za Dženana kao primjere borbe građana za bolje društvo, a da istovremeno dok je bio ovdje ničim nije pomogao dva nesrećna oca u njihovoj borbi.
Incko je bio i ostao šupak, što sam mu poručio par puta i uživo dok je bio ovdje.
Za Šmita sam u nekoliko navrata tokom intervjua rekao da je neobaviješten, da ili se pravi blesav ili zaista nema pojma gdje dolazi, te da kao i iza Incka ne stoji niko, niti to što priča ikog obavezuje i da od njega ne očekujem ama baš ništa. Šmit nije kriv, on je samo najbolja personifikacija interesa međunarodne zajednice za BiH, tačnije koliko tog interesa nema. Slušali ste ga danas uostalom u festivalu beskorisnih floskula.
Tih dana avgusta je međutim počela euforija u kojoj su se mediji utrkivali u tome ko će bolje predstaviti momentalni strani interevencionizam, koji samo što nije. Dolazi šumar, kažu, i staviće međede na svoje mjesto, samo gledajte, drečalo je sa naslovnih stranica. Građani ove zemlje su to zaslužili, zaključuju mudraci. Sa toliko sigurnosti su iznošene teorije, koje su padale u vodu čim su izgovorene. Jer Incko je otišao, BiH nije bog zna kako funkcionisala ni prije odluke, ali nakon nje ne funkcioniše gotovo uopšte.
Nikom se naravno ništa nije desilo, Dodik je politički ranjen više djelovanjem par opozicionih političara i nezavisnih medija i novinara, nego li odlukom Incka, ona mu je samo podigla popularnost i dala mu novi manevarski prostor za proizvodnju haosa. Jedino što je konstanta je teror profitera krize koji je svakodnevan, ti energetski vampiri nadmeću se u besmislu i iživljavanju šaljući ovdašnjem življu samo jednu poruku, sa nama je loše, ali kao što vidite bez nas može biti gore, može biti i rata, zato začepite, jer za vas BOLJE nikad nije bila opcija, ćutite i glasajte, ili nemojte, uglavnom, ćutite.
Istina je da Međunarodna zajednica nema plan za Bosnu i Hercegovinu, ima Ambasada i zemalja koji su prijatelji i žele da pomognu da stvari u društvu profunkcionišu ali oni jednostavno ne žele da oni lično budu dio promjena, i to je sasvim u redu i sasvim normalno. Jer pitanje promjena je prevashodno pitanje za nas, za ovdašnje ljude, za one koji su ostali i žive ovdje. I odgovor hoće li biti bolje, ili gore, je do nas. Do nikog drugog. Jer zašto bi se bilo ko iz međunarodne zajednice borio za ovu zemlju kada je većina ljudi koji žive u BiH , digla ruke od svoje zemlje. Mi smo prepušteni sami sebi, i ma kao to zvučalo zastrašujuće, to je istina i dobro je da je što prije prihvatimo, jer tako ćemo biti na korak bliže ka prvom koraku ka rješavanju problema.
U suprotnom, ostajemo tu gdje smo već decenijama, gdje tapkamo u mjestu, krekećemo i ne idemo nigdje.
Pa dok ne izbudalimo, a ako već nismo.