Šta vredi što mudro držimo jezik za zubima, ako u nama još sve vri od oštrih sudova i brzopletih replika koje ne pokreću naš jezik i ne prelaze preko usana, ali potresaju i paraju našu unutrašnjost? Često mogu da se vide takvi starci koji smireno i prepodobno ćute, ali im se u pogledu ili u podrhtavanju usnica javlja ponekad odraz unutarnjih kivnih i zloćudnih monologa i dijaloga. Bilo bi vreme da već naučimo da i u sebi ćutimo. Sve nas poziva na to. Priroda sama nam pomaže u tome. Vreme je, jer inače će nam se desiti da do kraja zlo živimo i, na kraju, ružno umremo. A to je strašno
Služeći se malo svojim smicalicama, malo vašom glupošću, pohlepom ili nekim vašim drugim porokom, zavedu vas zli ljudi daleko u pustinju, gde nema svedoka ni svetlosti, odakle se ne može nikakva pomoć dovikati, gde čoveka ne štiti nikakva ni najosnovnija ljudska pravda. Tada ste u njihovoj vlasti i mogu da rade s vama šta hoće.
Čovek u kome je nagon samoodbrane bar malo živ, nastoji da u takav položaj nikad ne dođe i zato se drži prava puta i osvetljenih, nastanjenih krajeva. To, naravno, ne znači još da mu se ništa slično ne može desiti. Može, i ponekad se i dešava. Ali tada ima bar jednu utehu. Niko ne može reći za njega da je poginuo ludo i gluvo, i da je bio saučesnik svoje propasti. Bar toliko!
*
Zbog života odreći se života.
*
Sva naša ljudska istorija liči na trenutak kad čovek podigne oveći kamen, koji je dotle godinama ležao uglavljen donjom stranom u vlažnu zemlju i polagano sve dublje tonuo u nju. Tada nam se na sunčanoj svetlosti otkrije čitav jedan iznenađen i uplašen svet larvi, crva i bubica koji vrvi, mili, ili se još dublje ukopava u zemlju. Nastane situacija koja bi se na francuskom jeziku mogla nazvati sauve qui peut!
Zamislite to u velikim dimenzijama nastanjenog sveta i u trajanju više desetina stoleća – i imate pred sobom skraćenu i simboličnu sliku čovekove sudbine i ljudskog društva.
Otkriveni smo i dospeli pod mlaz neizdržive svetlosti ljudske svesti. Rezultati su: uzbuna, nered, strah i – spasavanje.
*
Od proste i svačije činjenice da je dva puta dva jednako četiri, činjenice koje nije njegovo delo ni njegova zasluga, on je načinio sebi privatnu giljotinu i njome seče glavu svakom ko nije po njegovoj meri i oduzima život svemu što je duhom ili telom izuzetno ili natprosečno oko njega.
*
Oni koji upravljaju i iskreno žele da društvo usavrše i izmene nabolje, trebalo bi da imaju u vidu da će u tom poslu, osim vidljivih i poznatih protivnika, imati i drugih smetnji i otpora o kojima moraju da vode računa, jer su vrlo opasni, upravo stoga što su spori, nevidljivi i podmukli.
Neophodnim, velikim i korisnim promenama koje, rušenjem ili ukidanjem starih ustanova, društvenih tela i svih oblika svakodnevnog života, teže za potpunom izmenom društva, suprotstavljaju se ljudi zbog svojih utvrđenih navika, ličnih interesa, ili sujete. I to je vidljivo. Međutim, u tim ustanovama, telima i oblicima samim postoji jaka unutrašnja težnja da traju takvi kakvi su. Pa i kad snage koje teže promenama i novinama uspeju da ih potisnu i, prividno, potpuno izmene, one nisu stvarno mrtve, nego strpljivo čekaju i vešto iskorišćavaju svaku priliku da se vrate u prvobitno stanje.
Tako oni koji se bore za novo i bolje imaju, pored poznatih, još i svoje nevidljive protivnike, i to u samoj prirodi stvari, a konzervativni ljudi svoje saveznike.
*
Vreme je da se penje, da se napreduje za stepenicu više, iako ni prethodna stepenica nije još potpuno osvojena ni utvrđena kako treba. Govoriti malo, ne govoriti zlo, glupo, površno ni uzaludno, ili čak ne govoriti uopšte. Sve su to stepenice na putu ličnog napretka i usavršavanja koje u toku života, kao teren u ratu, osvajamo, gubimo i ponovo osvajamo. S godinama, tačnije rečeno sa starošću, koja nastupa polako i tiho kao sumrak na zemlji krv hladi, nagoni odumiru, savlađujemo se i obuzdavamo lakše, tako da i bez svoje velike zasluge govorimo manje, možda razumnije i čovečnije. Ali to nije dovoljno. Vreme je da se pređe na postizavanje višeg stepena, a to je: unutarnje ćutanje. Šta vredi što mudro držimo jezik za zubima, ako u nama još sve vri od oštrih sudova i brzopletih replika koje ne pokreću naš jezik i ne prelaze preko usana, ali potresaju i paraju našu unutrašnjost? Često mogu da se vide takvi starci koji smireno i prepodobno ćute, ali im se u pogledu ili u podrhtavanju usnica javlja ponekad odraz unutarnjih kivnih i zloćudnih monologa i dijaloga.
Bilo bi vreme da već naučimo da i u sebi ćutimo. Sve nas poziva na to. Priroda sama nam pomaže u tome. Vreme je, jer inače će nam se desiti da do kraja zlo živimo i, na kraju, ružno umremo. A to je strašno.
*
Po pažnji koju volimo da ukazujemo svojim lekarima i zahvalnosti koju redovno osećamo prema njima – vidi se koliko volimo sebe.
*
Ima jedna, sama po sebi strašna misao u kojoj bi se možda moglo naći i utehe za sve i rešenja svega. A to je: možda se ono od čega strepimo i što sa strahom, stegnutog grla, očekujemo kao najteži udarac i svoj konačni poraz – već odavno desilo. Mi to i ne znamo i sad bez osnova patimo.
*
Tajna se čuva najbolje onda kad smo po nečem – po čem bilo – i sami zainteresovani da se ne otkrije i ne objavi; a najsigurnije je čuva onaj ko to čini nesvesno. Inače, nikad čovek ne može biti siguran da će do kraja sačuvati ni svoju ni tuđu tajnu; ona se krije godinama i godinama, a odaje se u jednom trenutku koji poništava sve godine vernosti i ćutanja.
Ima i takvih slučajeva da mi nosimo u sebi neku svoju tajnu, kao skrivenu ranu, klecamo pod njom godinama, rešeni da sve podnesemo i da umremo, ako treba, ali da se ne odamo. A pri tom i ne slutimo da ljudi oko nas odavno znaju za tajnu, poznaju je bolje nego mi sami, ali iz sažaljenja ili obzira ili ravnodušnosti neće to da nam kažu ili pokažu.
*
Čuvaj se nejasnog i varljivog predvečernjeg sata, čaše i cigarete, i čoveka koji stoji pored tebe, smeška ti se u lice i govori malo, otežući reči, a pažljivo sluša ono što ti kažeš.
Savfet beg.
Ko ima i umije, taj ne samo da duže i ljepše živi nego i lakše i boluje i umire.
*
Samo plemeniti ljudi mogu se naći u takvoj zabuni i tako blizu očajanju.
*
Postoji jedna strašna, a vrlo ljudska pomisao, pomisao na smrt od davljenja u nečistoći. Mnogome od nas vek prolazi u borbi sa nečistoćom, fizičkom i moralnom, svojom i tuđom. Strašni su trenuci u kojima postajemo toga svesni, i da potraju samo malo duže i da ih ne ućutkamo zavaravajući se drugim brigama i mislima, mi bismo se zaista ugušili. A kako da se čovek očisti kad je i misao koja ga goni da se spasava od nečistoće sama nečista, jer često potiče iz zamućenih izvora. I kako da se opere, kad su i sredstva kojima se pere – nečista.
*
Koliko mogu biti jadni i bespomoćni mali ljudi, vidim najbolje po tome što ponekad, u nekoj neprilici, pokušavaju da se zaklone i za moja leđa i, moralno, oslone na mene. A ja znam najbolje kakav je to zaklon, i šta im vredi takav oslonac.
*
Bolestan duh, koji se oseća odgovornim i za tuđe grehe i prestupe sa kojima nema i ne može imati veze, mnogostruko je nesrećan i težak sebi i drugima. Između ostalog i po tome što, mučen grižom savesti i kajanjem zbog uobraženih grešnih postupaka, često i ne primećuje one koje sam, uzgred, stvarno počinja.
*
Teško nama kad bismo jednog dana zaista postali oni i onakvi kakvi često zamišljamo da smo ili da bismo mogli biti, i kakvi – blago nama – nikad nećemo uspeti da budemo!
*
Kad slušam tako nekog kako daje opšte i uopštene sudove (crno ili belo) o zemljama ili narodima, ja nijednog trenutka ne mislim o tačnosti ili netačnosti tih sudova, jer to zaista ne vredi, nego se pitam kako je stalo sa razumom i moralom toga koji te sudove daje.
*
S jedne strane – želja da se nađe izlaz i po svaku cenu pobegne iz ovog života u slobodu nepostojanja koje nas neprestano zove i silnom snagom privlači.
S druge strane – nagonska ljubav za život i stalna težnja da se ovde postoji i traje ovako doveka.
To su dve možda samo naizgled nepomirljive i protivrečne stvari.