Zašto neću da idem u kafiće iako sada to mogu

FOTO: ZORAN ILIĆ / RAS SRBIJA

Iznad oboda maske posmatram kako se iznose stolovi kafića u prometnoj beogradskoj ulici. Konobari opremljeni kao astronauti brišu prašnjavu drvenariju. Očekuju navalu. Ljudi su bili zaključani skoro dva i po meseca, doduše delimično, sa svojim porodicama i svim svojim nemirima.

Sada mnogi vide ovaj ponedeljak ne kao novi start – nego kao opšti restart, a novi početak se u Srbiji oduvek označavao čašicom.

Pijemo kada se neko rodi. Pijemo kada neko umre. Pijemo kada dobijemo posao. Pijemo ako ostanemo bez njega. Piće u kafiću je kod nas sinonim za sve – od druženja, poslovnog sastanka do udvaranja. Piće u kafiću je postalo sinonim normalnosti. Onog starog života koji nam je COVID-19 zbrisao kao neki nevidljivi tornado koji ne poznaje granice, ne haje za običaje i ljudske sudbine.

Ne, neću ići u kafiće iako mogu.

Iako mi fale. Iako fizički osećam potrebu da se uz moku sa šlagom ponovo smejem kao da je sve u redu. Piće u kafiću jeste postalo sinonim normalnosti, ali situacija još uvek nije normalna. Ljudi su na respiratorima. U Srbiji i dalje postoje mikro žarišta. Čitave porodice oboljevaju. Doktori umiru.

Ne, nismo postali Bergamo. Više ne strepim kada izađem na ulicu. Situacija se smiruje. Polako hodam po ruševinama starog života i popisujem šta je oluja preko noći odnela. Ko je ostao bez posla. Ko je ostao preko granice. Ko je ostao preko granice bez posla.

Ljudi čuju “ukidamo vanredno stanje”, ali ne žele da vide nastavak – apeluje se da se i dalje vodi računa. Preporuke su da se stariji i dalje paze. Molba je da se upotrebi zdrav razum.

Kada je popustio strah, kao da nam se vratio sebičluk. Kao da smo zaboravili da to što je najgore prošlo ne znači da neće da se vrati. Moram da idem na posao. Moram da obiđem starog člana porodice. Ne moram pre toga da sedim okružena sa 50 ljudi i rizikujem i njih i sebe i ljude koje volim.

Podržaću mala preduzeća. Uzeću kafu za poneti i sesti u prirodu podalje od drugih. Neću sesti u centar i skinuti masku da napravim selfi. Neću se ponašati kao da mi je kafić svrha života i ugroziti tuđi.

Ili hoćete da mi kažete da je Srbija mogla da izdrži 500 godina pod Turcima, ali ne može još samo malo bez njihove kafe – koju im je u rukavicama i pod vizirom spustio na sto neko drugi?

Neću čista srca sesti na kafu sve dok ovakve slike imam pred očima.

(Blic)

Ostavite komentar

unesite broj *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.