Foto: Canva
Kada se govori o nesporazumima na relaciji porodica-škola, retko se zapitamo kakve su njihove uloge u dečjem odrastanju danas.
U eri kada nam je svaka informacija dostupna, nije luksuz doći do saznanja o onome što nas interesuje, na jedan klik. Sve više dece još u jaslicama počinje da ovladava osnovnim pojmovima jezika i matematike, kao i sveta koji nas okružuje, a ritam, pokret, crtanje su prirodna potreba ovog uzrasta. Deca koja su prošla kroz predškolsko obrazovanje uglavnom već imaju osnovna znanja o brojevima, slovima, neka već znaju da pišu i čitaju, tako da škola nije ni prvo ni jedino mesto gde se stiče znanje.
Uloga porodice i škole
S druge strane, uloga porodice se, takođe, dosta promenila. Roditelji su sve više odsutni u odrastanju dece prirodom svojih poslova, a sve više slobodnog vremena im zauzimaju različiti sadržaji koji se takođe mogu dobiti na jedan klik. Živimo u digitalnom dobu i toga moramo biti svesni.
Škola se formalno naziva obrazovno-vaspitnom ustanovom, i negde se podrazumeva da je njena primarna funkcija obrazovanje, a da su vaspitni deo u većoj meri obavili porodica ili predškolska ustanova pre nego što je dete pošlo u školu. To bi značilo da je dete samostalno, odgovorno i da ume da poštuje osnovna pravila boravka u jednoj formalnoj sredini kao što je škola, a da škola na tu osnovu nadograđuje obrazovanje.
Što su približniji stavovi i vrednosni sistemi u porodici i školi, to je veća šansa da se dete u svemu tome bolje snađe. Ako se odgovornost za bilo koji problem koji nastane prebacuje sa jednih na druge, onda dete ima nekoliko mogućnosti: da bude zbunjeno, da bude pod stresom, da se sakrije iza zaštitnika, da postane buntovnik itd.
Prvenstvena uloga škole danas bi trebalo da bude razvijanje kritičkog mišljenja prema svemu onome što se saznaje, pa i da se deca nauče da ne uzimaju zdravo za gotovo svaku informaciju do koje dođu. Sem dogovorenih i proverenih znanja koje škola pruža, učenik treba da zna šta dalje s tim i zašto je to važno, pa čak i kako da barata svim tim činjenicama koje „mora da zna“ za ocenu.
Da li sve petice znače da je dete uspešno
Ocena je postala najvažniji aspekt čitavog obrazovanja i od kako dete kroči u školu ocena je nešto što želi da osvoji. Ocenu izjednačavamo sa uspehom, a uspeh sa nekom ličnom vrednošću, a imperativ je biti uspešan. Nema ničeg lošeg u tome da neko bude uspešan, naprotiv, samo što učiti decu da budu uspešna ne podrazumeva da uvek moraju imati sve petice u dnevniku. Biti uspešan znači biti samostalan i odgovoran, koristiti svoje jake strane i posvećeno raditi na svojim slabim stranama, dati svoj maksimum i želeti da uvek možeš više. Decu treba naučiti i tome šta kada nešto ne uspeju, šta kada pogreše, šta kada ne urade ono što je njihov zadatak, šta kada nešto ne razumeju, šta kada nešto ne mogu.
Mi danas često nemamo vremena ni da ispratimo šta se sve događalo u toku jednog dana, jer smo preopterećeni svakodnevicom. Ovaj pristup zahteva drugačiju porodičnu organizaciju i jasniju podelu uloga i zaduženja unutar nje.
U savremenim stilovima roditeljstva deca se štite od opasnosti koje ni ne postoje: detetu se nosi ranac jer je ono previše malo da ga ponese, detetu se ne da da učestvuje u kućnim poslovima jer ono ne ume to da uradi, rade se domaći zadaci sa (umesto) deteta jer ono to ne razume, žalimo se na ocenu koju je dete dobilo jer je nastavnik dao previše težak test itd. U suštini, ne pomažemo detetu da se razvija i da bude zadovoljno sobom, već pokušamo da mu sklonimo prepreke na putu.
Niti brižnijih roditelja, niti nezadovoljnije dece u današnje vreme
Kao što domaći i kontrolni zadaci treba da imaju ulogu da dete razvije svoje radne navike i da redovno uči, tako i zaduženja unutar kuće treba da služe tome da dete postaje samostalnije i odgovornije i da preuzme brigu o stvarima za koje je sposobno. Ako je dete već kao jako malo sposobno da preuzme brigu o svojim igračkama, sigurno je sposobno i da brine o tome da li je ponelo sve što mu je potrebno za školu i da li je uradilo svoj domaći zadatak. Svakako je brže i lakše da mi sve to uradimo umesto njih, nego da dugo i uporno istrajavamo u nameri da oni sami nauče šta je njihov „posao“, pa i da naprave grešku, zaborave, prihvate posledicu za to, nauče nešto iz tog iskustva i idu dalje.
Roditelji takođe treba da se rasterete pritiska da će se nešto strašno loše desiti ako ne urade nešto za svoje dete. Ako dete ima domaći zadatak, roditelj može da proveri da li je dete ispunilo svoj „posao“ i završilo domaći zadatak, kao i da pomogne ako detetu nešto nije jasno, ali ne pre nego što dete to samo pokuša, čak i po cenu da pogreši (i na greškama se može puno naučiti). Takođe, ako je dete dobilo nižu ocenu na testu, roditelj može zajedno sa detetom da analizira test i zajedno dođu do toga gde i zašto je došlo do greške, tako da dete ima šansu da sledeći test uradi bolje na osnovu onoga što je zaključilo iz ovog iskustva.
Sasvim je u redu da ne mislimo na isti način kao što to rade nastavnici, ali gradivo je, ipak, više njihov fah. Bilo bi dobro da svojoj deci budemo roditelji i posvetimo im kvalitetno provedeno zajedničko vreme, a da ih, što se škole i školskog gradiva tiče više učimo da razmišljaju, povezuju, zaključuju, primenjuju i naporno rade na sticanju znanja svakodnevnim radom i bez odlaganja za sutra. Kad god dete uloži neki trud i postigne uspeh, nagradite ga, naučite ga da samo nagradi sebe, jer uspeh se ne podrazumeva, on je rezultat posvećenog i redovnog rada. Uspeh može biti dobijanje bolje ocene nego na prošlom testu, razumevanje nečega što ranije nije uspevalo da razume, pronalaženje načina da uradi test za jedan čas, osvajanje bilo koje nagrade na takmičenju za koje se dugo i posvećeno spremalo i još puno toga što nije ocena 5 u dnevniku.
Autor: Danijela Andrejić Mićović, školski psiholog za Zelena učionica