Problem današnjih roditelja je što brkaju dječija prava sa privilegijama

U svom radu sa klijentima često sam nailazila na situaciju da roditelji ne znaju šta je ono na šta dijete ima pravo, a šta je ono što je privilegija. I tu nastaju problemi kada žele svoju djecu da nauče da poštuju pravila i preuzimaju odgovornosti.

Piše: Nikolina Milosavljević za Racionalno i pozitivno roditeljstvo

Na moje pitanje: da li je imati telefon pravo svakog djeteta ili privilegija, veliki broj roditelja bi mi bez razmišljanja reklo: pravo.

Hm… da li je posjedovati telefon pravo? Da li bi bez telefona dijete bilo gladno, žedno, nezaštićeno? Da li je telefon zaista neophodan da bi dijete preživjelo i da ne bi bilo zanemareno? Drugo pitanje je, šta, u stvari, znači privilegija? To je nešto za šta neko daje odobrenje. Vozačka dozvola je, za nas odrasle, privilegija. Neko ju nam je odobrio. Neka vlast koja upravlja, propisuje pravila i odgovornosti. U slučaju telefona, tableta i računara, ko odobrava posjedovanje tih aparata djetetu? Naravno, roditelj, zato što on upravlja porodičnim budžetom. Dakle, telefon, tablet i računar su privilegije!

Slažem se sa svakim roditeljem da kada može i želi da obezbedi djetetu neku od ovih privilegija, to treba da uradi. To je, zapravo, idealna prilika da dijete uči da se privilegije zaslužuju, ali da bi se ona zadržala, potrebno je poštovanje pravila. Ukoliko ste dobili vozačku dozvolu da li to znači da smijete da prolazite kroz crveno? Naravno da ne! Kad bi se to desilo, izgubili biste vozačku dozvolu, tj. privilegiju. Zato ja svom djetetu dajem da gleda crtaće tek kad nešto završi (na primer doručak) i postoji pravilo koje glasi: „Crtaći se gledaju punog stomaka”, i naštelujem sat da zvoni poslije 10 min. Kada sat odzvoni, ona je u obavezi da isključi TV, a ukoliko to ne uradi, ja to uradim, bez riječi. Ukoliko se dogodi da se buni na takav način da baca daljinski upravljač, što ne dozvoljavam kao ponašanje kojim se izražava ljutnja, onda gubi privilegiju na dva dana (kao što bismo mi izgubili vozačku da smo napravili neku štetu svojom bahatom vožnjom). Sad se sigurno pitate: zar to nije kazna, a ja se zalažem za roditeljstvo bez kazne?

Pa nije… kazna bi bila da ja, pored isključivanja TV-a, nastavim da vičem, kritikujem, držim lekcije kako nije ispoštovan dogovor. Ja to ne radim. Ja samo kažem da mi je mnogo žao što je izabrala da ne gleda crtaće naredna dva dana. Zaista mi bude baš krivo i pokazujem razumijevanje kada ona počne da plače, i nudim joj, čak, opciju da se zagrlimo, ukoliko ona želi, kako bi se bolje osjećala. Dakle, pomažem joj da prevaziđe ovo razočaranje.

Ostavite komentar

unesite broj *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.