Radioamater Nebojša iz Švedske: Čovjek koji je spajao “pokidane veze” među ljudima

I kad je čovjeku najgore, kada sve oko sebe vidi crno, uvijek se pojavi neko da barem malo i za trenutak upali iskricu koja je tako mala, a tako puno znači. Ta mala, jedva vidljiva i primjetljiva iskrica osvijetli puno više nego čovjek misli. Takve male iskrice vječno sijaju u dušama ljudi.

Ta 1993. godina bila je bolna, puna nada, isčekivanja, a onda… bol, tuga, žalost… pa… opet tako. Čovjek ”sretan” jer je izvukao živu glavu i ono još važnije, spasio svoju djecu i na sigurnost ih izveo. Na trenutke me znao obuhvatiti neki osjećaj ”sna”. Čovjek bi želio vjerovati kako je sve to ružan san i svaki dan iščekuje da se probudi iz tog sna. A kad se probudi, sve je opet isto. Nikakvo zlo počinjeno nije. Nažalost… onda te stigne ona istina. Telefon zazvoni. Plašiš se slušalicu podignuti jer… jer je već mjesecima podižeš i svaki put čujes bolne, žalosne i krvave vijesti. Ne zna čovjek šta mu je važnije. Ta prilika za neki ”novi” život pod pretpostavkom da ”ispuniš” mnogo kriterija ili…? Ili da sjediš pored telefona i…. čekas. Da čekas na šta? Na mnogo toga. Čovjek želi saznati gdje su mu najmiliji. Da li su uopšte živi. Poželi da barem na sekundu čuje glas. Glas oca, majke , sestre, brata ili… ma nije ni važno čiji glas nego samo da je poznat. Svaki poznat glas je znak da je barem neko od onih koji ti mnogo znače… žive.

Sestra mi rahmetli Ajša ostala u Ljubiji. Ali… čuda se dešavaju. Uspostavio sam kontakt sa njom, preko neke komšinice u Ljubiji. Zovem je svaki dan. Samo da joj glas čujem. Čujem se sa bratom u Njemačkoj, a roditelji…? Jesu li živi? Znam da su ostali u Travniku čekajuci sestru mi, da budu sa njom kako ne bi bila ”sama”. Da mi je saznati, bilo šta. Da mi je čuti glas oca ili majke. Nisam jedini, znam. Hiljade, stotine hiljada, milioni ljudi traže neko da saznaju nešto. Kako? Sve veze među ljudima su pokidane. Baš kao i veze sa najdražima. Gdje god da kreneš. Kud god da se okreneš oko tebe ljudi… ljudi koji gledaju, ali te ne vide. Ljudi koji te slušaju, ali te ne čuju. Ljudi koji pričaju istovremenu kad i ti. Niko nema strpljenja, niti vremena da ”čeka”, a svi… čekamo. Zabrinuti, ožalošćeni, uništeni, ljudi puni tuge, bola i žalosti, ali i mržnje. Mržnje prema onim ”drugima”. Onima koji su za sve krivi. Krivi su… svi. Svi su… isti jer… jer su ubili mog najdražeg ili… ili tvog, a vala i… njegovog. A sve zbog toga što oni nisu kao mi, a mi nismo kao oni, a svi… svi patimo. I tako su dani prolazili u čekanju. Čuje se za ovo ili ono. Ovog ili onog. Neko je uspostavio vezu sa svojim preko Crvenog križa, a neko preko Crvenog krsta, neko preko ovog ili onog. A ja…. ćutim, čekam i patim.

Jednog dana, više se ne sjećam ni kako saznadoh da postoje radio-amateri. Ljudi koji pokušavaju uspostaviti kontakte sa amaterima u BiH. A onda… bolna istina. Ponekad i glas najmilijih. Kako doći do takvog čovjeka, mislio sam. I opet se ne sjećam kako, ali sam saznao da u jednom malom gradiću na kranjem jugu Švedske u gradiću Eslöv postoji, živi i ljudima pomaže jedan takav amater.
Prezimena mu se više ne sjećam, nažalost, iako mi je jako žao i boli me da sam zaboravio, ali… ja sam samo čovjek. Ime mu je Nebojša. Čovjek porijeklom iz ”naših” krajeva. Ali… ”problem” je njegovo ime. Nije on bolan ”naš”. Pa zar ne vidiš po imenu da je ”njihov”, srpski, vlaški, četnički ČOVJEK govorili su neki. U šta i kome vjerovati? Svi govore ”istinu”, ali niko potpunu. Ne možeš reći da je istina, ali ne možeš tvrditi ni da je laž. Ostaje samo…. nada ili…? Dobio sam njegov broj telefona. Šta da radim? Da nazovem? Koga? Nebojšu? Kojeg bolan Nebojšu?
Nebojču čovjeka? Nebojšu Jugoslovena? Takvih ”visš nema”. Nebojšu Srbina? Srbina? Pa on je ”njihov”? A šta imam da izgubim? Šta je ”najgore” što se može desiti? Da me psuje, da spusti slusališu, da…? Šta god da se desi gore biti ne može.

Okrenem broj telefona. Zauzeto. Nakon kraćeg vremena ponovo, zauzeto. Pa tako ne znam više ni sam koliko puta. Ali ja ne odustajem. Ponovo okrećem broj… zvoni… Javlja mi se muški glas. ”Halooo”. Na trenutak mi se glas oduzeo, nemam ga. Ne mogu progovoriti. Uhvatila me panika. Šta ja radim? Sta ja hoću? Ponovo isti glas sa druge strane ”Haloooo”. I kako je to u to vrijeme pozdrav bio ”vazan” u dokazivanju ”identiteta” tako i ja guknu ”Merhaba”. Kako sam to izustio shvatih da on nije ”naš” i prije nego stigoh da kažem ”Dobro veče”, sa druge strane čujem ”Merhaba”. Opet panika. Ko je to? Jesam li pogriješio broj? Mucam dok pokušavam pitati ”Je li to gospodin Nebojša?” A onda se sa druge strane začu kratak smijeh i ponovo onaj mirni i staloženi glas: ”Nebojša je ovdje, ali nije nikakav gospodin.” Prije nego se sabra on me upita ”Odakle zoveš”? To njegovo pitanje ili način na koji je upitao, njegova boja glasa kao da mi je izbrisala svu tremu, strah.

”Zovem iz sjeverne Švedske”. A onda njegov glas: ” E, blago tebi zemljače, kod vas sada nema mraka”. Mislio je na ljetni period kada je svjetlo 24 sata dnevno. A ja da se i ja malo našalim: ” Ma čuj, jarane. Kod mene je stalno ”mrak” barem u ovo poslednje vrijeme. Ni ova ”polarna” svjetlost ne može da osvjetli moj život, barem za malo.” Čujem uzdah, a onda mi reče ”E, moj zemljače, šta smo Bogu zgriješili? Nego, reci ti meni sto si ti mene nazvao, jer vjerovatno nisi pogriješio broj?”. Ja mu ispričam moju priču. Istu priču kao i svaki drugi koji ga je zvao. Razlika je što se moj otac zove Hasib, nečiji Milan, a onog trećeg Mate. Bilo kako da im je ime oni su ”samo” roditelji. A onda mi Nebojša objasni kako on to radi. Te na kraju veli ”Pokušat ću uspostaviti vezu sa Travnikom” te nabroja dane kojima će to činiti. Ja sam trebao biti ”blizu” telefona tih dana i… čekati.

Bio sam, čekao… čekao… čekao i… ništa. Jedan, dva tri dana. Kasno uveče zazvoni telefon: ”Zdravo, Nebojša ovdje, evo ti tvoj babo Hasib pa popričajte onoliko koliko nam veza to dozvoli”. Izgubio sam se. Bio sam kao u transu. U onoj slušalici zuji, puše, pišti, ali nikakav glas a onda…. “Halo… Ćejko… sine… čujes li me”, očev glas, drhti i jedva govori. Lupa srce, hoće iskočiti”. Dideee, ja sam Ćejko. Kako je nane? Je li Ajša stigla?” Ne znam ni sam koliko sam pitanja postavio. Čekam odgovor. Čujem jecaje. ”Ćejko”… .jecaji, glas muškarca, moga oca koji nikada nije zaplakao da ga mi djeca vidimo. Moj babo plače. Hoću da ga utješim i taman otvorih usta had umjesto riječi iz njih izleti bolni jecaj ”Dideeee” i… veza se prekinu.

Nisam ni primjetio da se oko mene cijela familija skupila. Svi plaču. Grlimo se svi onako, ali niko progovoriti ne može. Ne trebaju riječi, svi mi znamo šta onaj drugi, treći… šta svako od nas osjeća. Smirih se malo. Zapalim, popijem kafu. Okrenem broj od Nebojše. Odmah mi se javi. ”Halo”. Malo sam se sabirao, a onda rekoh: ”Nebojša, ljudino, brate… hvala ti. Ne znam kako da ti se odužim?” Ćutao je, a onda prozbori ”Već si mi se odužio. Ono što ste ti i tvoj babo jedan drugom ”rekli” i na onaj način koji ste to učinili, to… to je ljudski način koji svakodnevno susrećem u svom radu, za mene je najveća nagrada.” Ćutim. ”Čekaj bolan Nebojša, pa ti si mene nazvao. Ja sam sa ocem pričao na tvoj račun. Molim te, dozvoli mi da ti barem to nadoknadim.” Sa druge strane se začu njegov glas: ”Živ mi bio prijatelju, zemljače, brate. Nadam se da ce ova ludnica završiti jednog dana. Dosta je vise i bola i krvi i ubijanja. Nikome ovo nije trebalo, a ovo sto ja činim, činim za ”svoj” narod. To je najmanje sto mogu učiniti da barem na bilo koji način pomognem čovjeka.” Prekinuo je vezu.

Nisam ga više zvao. Nisam imao ”obraza”, a želio sam da još neko čuje za svoga babu, tatu, ćaću, oca…. I završio je taj krvavi rat. A Nebojša? Šta je sa njim? Ne znam. Nadam se da je živ i zdrav, a počesto se pitam ”Da li ga je neko od nas kojima je pomogao, nazvao barem nekad. Ja nisam i to mi ne služi na čast. Ali… hvala ti LJUDINO, Srbine, Hrvatu, Bošnjače… hvala ti sto si bio i ostao ČOVJEK.

Autor:

Ćejko Kahteran
Zecovi, Prijedor

Djeca bez djetinjstva

Ostavite komentar

unesite broj *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.