Afrika (3): Skriveni zvuci divljine

Stižemo u Kilimandžaro-lodž, prenoćište gde ćemo biti smešteni.
“Dobro došli”, piše na drvenoj kapiji, sa obe strane su poređane okrugle kućice sa slamnim krovom i drvenim tremom. Na sredini je niska kuća i prostrana terasa za ručavanje. Daju nam ključ kućice-sobe.

Na tremu su dve ljuljaške. Ostavljamo stvari na trem, sedamo na njih – i opčinjeni, bez reči posmatramo ogromnu planinu obavijenu magličastim plaštom… spontano naviru reči velikog, Papa-Hemingveja:

”Kilimandžaro je snegom pokrivena planina visoka 19.000 stopa i kažu da je to najviša planina u Africi.
Njen zapadni vrh Masaji nazivaju Ngaja-Ngaji-Božja kuća. Uz njega se nalazi smrznuta lešina jednog leoparda. Niko nikad nije razjasnio šta je leopard radio na toj visini…”

Bez reči udišemo miris tek pokošene trave, planina postaje ljubičasta, pesma cvrčaka nagoveštava suton. na otvorenoj terasi zatreperi čkiljava svetlost. 

Kompleks je napravljen tako da se uklapa u divljinu i ne razlikuje od nekog afričkog sela – barem spolja! Unutra – je bilo nešto sasvim drugo.

Otvarajući teška drvena vrata zakoračismo u ‘parče’ civilizacije. Centralno mesto u prostoriji zauzimaju dva kreveta sa ružičastom mrežicom protiv insekata. Oba imaju cvetne prekrivače i stočiće sa plinskom lampom.

Pod nije zastrt, gladak je i sjajan. Vrata u dnu, vode u kupatilo. Soba ima prijatan miris jasmina…

Večera je ispred niske kuće na terasi. Svi smo na okupu; u moj tanjir sa supom uskače ogroman skakavac što izazva sveopšti smeh. Na stolu su sveće čiji plamičci podrhtavaju na povetarcu.

Pun mesec se kupa u maloj vodenoj površini. Povremeno se čuje zvuk zvončića – kompleks je ograđen bodljikavom žicom sa niskonaponskom strujom, kao najbolja zaštita od životinja, kada u mraku naleti na žicu, doživi mali strujni udar, žica zazvoni i još više je poplaši. Mnogi odahnuše sa olakšanjem. 

Večera je završena i Kristofer nas savetuje da, pre nego što legnemo, dobro pregledamo svoje krevete da se u njih nije uvukao neki ‘nezvani gost’.

Videvši naše preplašene poglede smeje se grohotom. Pomalo nespokojni, nerado odlazimo na spavanje ali, umor i omamljenost čine svoje. Ušuškani u (pregledanom) krevetu ispod guste mreže, gasimo plinsko svetlo očekujući san.

​Ali – ovo je Afrika – i taj isti mrak, probudi hiljade malih nevidljivih bića. Izmešaše se zvuci svih božijih stvorenja koja tog časa krenuše u svoj noćni provod.

 Ispod debelih ulaznih vrata, pa do ivice mog kreveta provukao se uski mesečev zrak.

Napolju neprestano zvone zvončići, čuju se krici životinja, prepoznajem neprijatno kikotanje hijene. Znam zašto zvončići stalno zvone…šta još može proći kroz kroz ova vrata, a što nije unutra?

“Da li je… i tebe strah?”, pitam Petra šapatom.

“Uh, tek sam zaspao…” odgovori mamurno, i to me smiri, popusti napetost, nestade uznemirenosti, i sa svom tom menažerijom, crne Afrike, koja je ipak prodrla u ovo parče civilizacije – okrenuh se na drugu stranu; uski mesečev zrak mi dodirnu obraz.

Ostavite komentar

unesite broj *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.