10 knjiga čiji su autori serijske ubice

Fenomen serijskog ubice je u ljudima oduvek budio čitav spektar snažnih osećanja, od gnušanja do fascinacije. O njima je napisan veliki broj knjiga, ali najveće kontroverze nastaju tek kada se pera dohvate oni sami. Ponekad je reč o autobiografiji, a ponekad (naizgled) o delu fikcije.

Kada su devedesetih godina prošlog veka počele da kruže glasine da je serijskom ubici Dejvidu Berkovicu, poznatijem kao „Semov sin“, ponuđena ogromna suma novca za prava na njegovu životnu priču, vlasti države Njujork izglasale su tzv. „zakon Semovog sina“, a slične pravne akte ubrzo je donelo i više od četrdeset drugih američkih država. Zakon zabranjuje optuženicima i osuđenicima da profitiraju od bilo koje vrste umetničkog dela koje opisuje njihove zločine. Umesto toga, novac zarađen na taj način prosleđuje se porodicama žrtava.

Međutim, iako su lišeni finansijske dobiti, serijske ubice niko ne može sprečiti da uživaju u pažnji koju izaziva činjenica da su napisali knjigu. Koliko god bile kontroverzne, te knjige nam pružaju uvid u funkcionisanje njihovog uma.

10. „Zekka“ (2015)

Seito Sakakibara je pseudonim maloletnika iz Japana, koji je 1997. ubio dvoje i povredio troje dece. Sa samo četrnaest godina uhapšen je za ubistvo jedanaestogodišnjeg Džuna Hasea, čiju odsečenu glavu je ostavio pred ulazom jedne škole u Kobeu. Kada je uhapšen, priznao je i krivicu za ubistvo desetogodišnje Ajake Jamašita. Iz zatvora je pušten 2005. godine, a njegovo pravo ime je još uvek nepoznato javnosti.

Seitova autobiografija pod naslovom „Zekka“ od samog početka izazvala je kontroverze. Porodice žrtava nisu bile unapred obaveštene o objavljivanju, iako im je Seito kasnije navodno poslao primerke knjige sa porukom izvinjenja. Autor u knjizi priznaje da je kao dečak bio sklon devijantnom ponašanju i navodi da mu je već u ranom tinejdžerskom uzrastu dosadilo ubijanje mačaka, što ga je navelo da pređe na ljude.

Izjave oca Džuna Hasea da objavljivanje knjige samo produžava njihovu patnju i apel da se knjiga povuče iz prodaje nisu urodili plodom. Seito je nastavio da ubira profit od prodaje priče o svom životu. Jednog dela novca je ipak morao da se odrekne, jer je prema odluci suda porodicama žrtava trebalo da isplati odštetu od 1,6 miliona dolara.

9. „Trojstvo superklinaca“ (2010)

Amerikanac Čarls Kembo trenutno služi zatvorsku kaznu za ubistvo supruge, poslovnog partnera, ljubavnice i pastorke, u periodu između 2002. i 2005. godine. Telo njegove supruge Margaret, čiji je nestanak prijavljen 2003, nikada nije pronađeno. Iste godine, njegov poslovni partner Ardon Semjuel pronađen je zadavljen i kastriran u jednom parku u Vankuveru. Skoro godinu dana kasnije, u obližnjem Ričmondu, policija je u torbi za hokej pronašla telo njegove devojke Sui Jin Ma. Kembo je konačno uhapšen u julu 2005. kada je u Ričmondu otkriven leš njegove pastorke, dvadesetogodišnje Rite Jeng.

U jednom intervjuu Kembo je navodno priznao da je autor romana „Trojstvo superklinaca. Knjiga Prva: Potraga za vodom“. Prema podacima sa Amazonovog sajta, knjigu je objavio za vreme suđenja, u januaru 2010, pod pseudonimom Dž. D. Bauer. U junu iste godine osuđen je na doživotnu robiju.

8. „Sin nade“ (2006)

Dejvid Berkovic je američki serijski ubica koji je u periodu između jula 1976. i avgusta 1977. ubio šest i ranio sedam osoba. Napade je izvodio isključivo noću, a meta su mu bile žene sa dugom crnom kosom i parovi koji su sedeli u automobilima. Tokom „Semovog leta“ 1977, mnoge žene su se farbale u plavo, skraćivale kosu ili je vezivale u rep. Zločine je vršio pištoljem kalibra .44, što mu je donelo nadimak „Ubica kalibrom .44“.

Nadimak po kome ga svi znaju je, naravno, „Semov sin“. Tim imenom se predstavio u pismu poslatom policiji koje je počinjalo sledećim rečima:

„Pozdrav iz slivnika Njujorka, punih psećeg izmeta, bljuvotina, ustajalog vina, mokraće i krvi. Pozdrav iz slivnika Njujorka, kome perači ulica u usta ubacuju ove delikatese.“

Do hapšenja ovog ubice došlo je zahvaljujući kazni za pogrešno parkiranje, koja mu je izdata u blizini jednog od mesta zločina. Kada je priznao krivicu za počinjena ubistva, osuđen je na šest doživotnih robija i trenutno služi kaznu u jednom zatvoru u državi Njujork.

Berkovic je tvrdio kako ga je na ubistva podstakao đavo, od koga je poruke primao preko komšijskog psa po imenu Sem, kao i tokom raznih audio-vizuelnih halucinacija. U mladosti je na kratko imao veze sa jednim satanističkim kultom, mada tvrdi da je još od detinjstva osećao prisustvo mračnih sila.

U međuvremenu, Semov sin je pronašao novog oca i postao „Sin nade“. Ističe da je tokom boravka u zatvoru pronašao utočište i slobodu u Bogu. U knjizi „Sin nade“ objavljeni su njegovi zatvorski dnevnici, u kojima opisuje život u zatvoru i iskustva u vezi sa prihvatanjem religije. Dejvid ne ostvaruje nikakvu zaradu od knjige, a deo prihoda od prodaje odlazi porodicama njegovih žrtava.

7. „Neobični slučaj dr H. H. Holmsa“ (2005)

Iako se u početku verovalo da je bio običan prevarant, Herman Madžet – poznatiji kao dr H. H. Holms – ušao je u knjige kao jedan od prvih serijskih ubica u istoriji SAD. Iako je priznao 27, mnogi veruju da je bio odgovoran za skoro dvesta ubistava. Osuđen je na smrt 9. marta, a obešen 7. maja 1896.

Nedugo po dolasku u Čikago, Madžet je kupio i renovirao ceo jedan stambeni blok. Na uglu 63. ulice i Avenije Volas izgradio je hotel, koji će kasnije postati poznat kao „zamak za ubijanje“. Otvoren je neposredno pred početak Svetske izložbe 1893. godine. U njemu je pronađeno više soba bez prozora, hodnici i stepeništa koji nisu vodili nigde, mnoštvo vrata bez soba i soba bez vrata. U zidove su bili ugrađeni gasni ventili, kao i drveni tobogani koji su vodili do podruma. U jednu od soba na trećem spratu bila je sprovedena cev za dovod gasa koji je gušio goste. Soba je bila tapacirana, kako bi se prigušili krici žrtava. Iza lažnog zida u podrumu policija je otkrila mesarski sto, kosti, krvavu odeću i krematorijum. U peći su pronađeni ostaci predmeta koji su pripadali većem broju osoba ženskog pola. Zahvaljujući Svetskoj izložbi, Madžetov hotel je posećivalo mnogo gostiju, uglavnom mladih žena.

„Neobični slučaj dr H. H. Holmsa“ u sebi sadrži tri knjige prikupljenih dokaza i svedočanstava, kao i Madžetova priznanja, koja su objavljena neposredno posle pogubljenja. Sam Madžet je 1895. napisao autobiografiju „Holmsova priča“, a 1896. „Priznanje H. H. Holmsa“, u kome priznaje svoje zločine.

6. „Janusova kapija“ (2001)

Ijen Brejdi i njegova partnerka Majra Hindli postali su poznati po tzv. „ubistvima u močvari“. Uhapšeni su 1966. za ubistvo troje dece iz Mančestera, a prilikom ispitivanja priznali su još dva ubistva. Neke od žrtava, starosti između 10 i 17 godina, bile su i silovane. Bar tri žrtve sahranjene su u močvari Sedlvort.

Serija ubistava je okončana kada se Majrin zet Dejvid Smit obratio policiji. Brejdi i Hindlijeva su planirali da Smita regrutuju u svoju grupu, ali on nije verovao da je Brejdi u stanju da počini ubistvo. Brejdi ga je ubrzo razuverio zadavši četrnaest udaraca sekirom mladom Edvardu Evansu, koga je zatim zadavio. Policija je tokom istrage pronašla Evansov leš i oružje kojim je počinjen zločin, a zatim i dve priznanice za prtljag sa mančesterske stanice Central. U dva otkrivena kofera pronađene su fotografije tela jedne od žrtava i snimci na kojima tokom mučenja moli ubice da joj poštede život. Pronađeno je i nekoliko fotografija močvare, koje su odvele policiju do leša još jedne žrtve.

U knjizi „Janusova kapija“ Brejdi uvodi čitaoca u um serijskog ubice i objašnjava da jedino ljudi kao što je on mogu da razumeju njegovo funkcionisanje. On iznosi i teoriju o genezi modernog serijskog ubice i predstavlja svoje profile nekih od slavnih serijskih ubica poput Teda Bandija i Džona Vejn Gejsija.

5. „Nastanak serijskog ubice“ (1996)

Posle Teda Bandija, najozloglašeniji serijski ubica sa Floride bio je Deni Roling. On je 1990. doputovao u Gejnsvil pred sam početak jesenjeg semestra na Univerzitetu Floride i postavio šator u šumi, nedaleko od studentskih domova. Tokom 48-časovnog krvavog pohoda, nožem je ubio četiri devojke i jednog mladića, a neke od žrtava je i silovao. Verovatno najjeziviji detalj ovog masakra bio je način na koji je postavio telo jedne od žrtava. Glavu Kriste Hojt stavio je na policu kako bi „gledala“ prema njenom obezglavljenom telu.

Roling je 1994. godine priznao krivicu i osuđen je na smrtnu kaznu. Iako je prilikom ispitivanja oktrio policiji da je 1989. u Lujzijani počinio još tri ubistva, za te zločine mu nije suđeno. Pogubljenje je izvršeno smrtonosnom injekcijom. Svedoci su preneli da je za vreme ubrizgavanja smrtonosnih lekova pevušio nešto nalik crkvenoj himni.

Za vreme boravka u zatvoru, Roling je u saradnji sa bivšom verenicom Sondrom London napisao „Nastanak serijskog ubice“. Ova ilustrovana knjiga, puna uznemirujućih detalja, objavljena je 1996. godine. U jednoj od priča Roling, između ostalog, opisuje i kako je silovao jednu ženu u Sarasoti. Sledeće godine država je tužila par zbog ostvarivanja profita od prodaje priče osuđenog ubice. Osuđeni su za kršenje zakona Semovog sina države Florida i Sondri London je naloženo da porodicama žrtava isplati po 15 hiljada dolara. Porodice su nerado prihvatile ovaj „krvavi novac“.

4. „Pitanje sumnje“ (1993)

Džon Vejn Gejsi je jedan od najozloglašenijih serijskih ubica svih vremena. Ubio je 33 osobe, starosti između 9 i 20 godina. Iako je 1968. uhapšen zbog sodomije i osuđen na deset godina robije, zbog primernog vladanja je pušten već posle odsluženih osamnaest meseci. Po izlasku iz zatvora preselio se u Čikago, gde je osnovao uspešnu građevinsku firmu i postao cenjen član društva. Bio je politički aktivan, a na dečjim zabavama i okupljanjima humanitarnih organizacija često se pojavljivao kao „klovn Pogo“. U slobodno vreme bavio se ubijanjem.

Iako su neke od žrtava poticale iz kruga njegovih poznanika, uglavnom se radilo o mladićima i dečacima koji su pobegli od kuće ili se bavili prostitucijom. Gejsi je bio veoma domišljat i primenjivao je više različitih taktika kako bi namamio žrtve u svoj dom. Nekada se predstavljao kao policajac i „hapsio“ ih, a nekada bi ih jednostavno pozvao da dođu na piće. Kada bi se našli u kući, pretvarao se da izvodi trikove i vezivao ih je lisicama, a zatim bi ih mučio, silovao i na kraju davio. Leševe je sakrivao ispod svoje kuće, a kada mu je posle izvesnog vremena ponestalo prostora, počeo je da ih baca u obližnju reku.

Neki od napadnutih mladića su uspeli da pobegnu, ali čak i kada se mladi Džefri Rignal obratio policiji, ona slučaju nije pridavala posebnu pažnju. Gejsi je konačno uhvaćen kada je policija otišla da ga ispita o nestanku petnaestogodišnjeg Robrta Pista. Smrad koji se širio iz prostora ispod kuće privukao je pažnju policajaca. Na Gejsijevom imanju otkriveno je 28 leševa, a pet u reci, nedaleko od kuće. Osuđen je 1980, a pogubljen smrtonosnom injekcijom 1994. godine.

U saradnji sa Šejnom Bagbijem napisao je knjigu „Pitanje sumnje“, u kojoj je tvrdio da su za leševe ispod njegove kuće odgovorni drugi. U predgovoru knjige Gejsi piše: „Ovo nije autobiografija koja pokriva ceo moj život, već detaljan opis noćne more u kojoj sam živeo između 11. decembra 1978. i 13. marta 1980. Ovo je priča o lažima i uroti policije i medija…“

Knjiga je objavljena u petsto primeraka 1993. i odavno više nije u štampi.

3. „Konačna istina“ (1993)

Donald Gaskins bio je poznati američki serijski ubica koji je zbog visine od samo 163 cm dobio nadimak Mali Gaskins. Pored toga, bio je poznat i kao „najveće zlo u Americi“. Policiji je priznao trinaest ubistava. Neke od žrtava je ubio nožem, neke pištoljem, a neke od njih je zadavio. Leševe je pokopavao u grobove duboko u šumi pored gradića Prospekt u Južnoj Karolini. Uhapšen je 1975. godine i proglašen krivim za osam ubistava, iako stvaran broj njegovih žrtava nije poznat. U autobiografiji je tvrdio da je ubio 110 ljudi, među kojima je bilo i jedno dete.

Pogubljen je na električnoj stolici 1991. zbog ubistva zatvorenika Rudolfa Tajnera. Sin jedne od Tajnerovih žrtava unajmio je Gaskinsa da ga ubije. Ovaj je Tajneru dao bombu sakrivenu u radio aparat, koja je eksplodirala čim je Tajner približio uvu.

Gaskins je u saradnji sa Viltonom Erlom napisao knjigu „Konačna istina: Autobiografija serijskog ubice“, u kojoj pripoveda o svom životu i zločinima.

2. „Smrtonosna fikcija“ (1990)

Iako postoje jasni dokazi da je bio serijski ubica, Džerard Džon Šejfer bio je osuđen za ubistvo samo dve osobe. Često se i sam hvalio da je ubio više od 80 žena, ali stvarni broj verovatno nikada nećemo saznati, budući da je ubijen u zatvoru 1995. Tom prilikom jedan od zatvorenika je utrčao u njegovu ćeliju, prerezao mu vrat, a zatim mu zabio nož u oba oka.

Šejfer je 1973. osuđen za mučenje i ubistvo sedamnaestogodišnje Suzan Plejs i šesnaestogodišnje Džordžije Džesap. Dokazi ipak ukazuju na to da ovo nisu bile njegove jedine žrtve. U pismima i razgovoru sa drugim osuđenicima često je pominjao i druga ubistva. Tokom pretresa Šejferove sobe, u kući njegove majke, otkriveni su predmeti koji su pripadali većem broju žena čiji je nestanak bio prijavljen policiji. Kasnije su otkriveni i ostaci skeleta nekih žrtava, ali na njima nije mogao biti utvrđen uzrok smrti. Uprkos dodatnim otkrićima u istrazi, nove optužbe nisu podnete sudu. Policija je pronašla i više od stotinu stranica zapisa i crteža, koji su opisivali različite vrste sakaćenja i ubistava.

Sondra London, koja je Šejfera poznavala još od srednje škole, 1990. je objavila zbirku njegovih priča u knjizi pod naslovom „Smrtonosna fikcija“. Policija i tužilaštvo se nisu slagali sa njenom procenom da je reč o umetničkim delima. Po njihovom mišljenju, u Šejferovim pričama bilo je mnogo više činjenica nego fikcije. U jednom od pisama iz 1991. izgleda da to potvrđuje i Šejfer, koji piše:

„Koje zločine bi trebalo da priznam? Šta mislite, o čemu govore ove priče? Želite priznanja, a niste u stanju da ih prepoznate kada vam  ih serviram. A ovo je samo početak.“

1. „Ubica“ (1970)

Karl Pancram je, po vlastitom priznanju, ubio 21 osobu, počinio hiljade pljački i provala, podmetnuo bezbroj požara i sodomizovao preko hiljadu muškaraca u trideset zemalja, na kopnu i moru. Sa samo jedanaest godina se zbog pljačke komšije prvi put našao u instituciji za mlade delinkvente u Minesoti, a zatim je najveći deo života proveo u raznim popravnim domovima, pritvorima i zatvorima.

Novcem koji je ukrao iz doma Vilijama Hauarda Tafta kupio je jahtu „Akista“, na kojoj je ubio deset putnika pošto ih je opljačkao i silovao. Imao je običaj i da na brodu zapošljava mornare koje bi prvo opijao, a zatim silovao po izlasku na otvoreno more. Na kraju bi ih upucao u glavu koltom kalibra 45, vezao kamen za leš i bacio ga u more.

Tokom služenja kazne u jednom vašingtonskom zatvoru, upoznao je čuvara Henrija Lesera. Leser se sažalio na Pancrama koga su ostali zatvorenici često maltretirali i savetovao ga je da se posveti pisanju. Poslušavši savet, Pancram je napisao autobiografiju i predao je stražaru da je pročita. Posle toga mu je redovno slao pisma i rukopise. Čak i kada je premešten u drugi zatvor, nastavili su da se dopisuju.

Tomas Gedis i Džejms Long sakupili su Pancramova pisma i dnevnike i objavili ih u knjizi „Ubica“ 1970. godine.

Autor: Timea Barabas
Izvor: 10bestenliste.com
Prevela: Jelena Tanasković za portal Laguna

Ostavite komentar

unesite broj *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.