“Rifrešana” ekstremna desnica na pragu fotelja

IRENA PEJIĆ

Povratak “Firera”, sve veća medijska i politička vidljivost Miše Vacića i Srpske desnice, daljnja politička profilacija Levijatana: sve ovo upućuje na novu fazu u političkom djelovanju srpske ekstremne desnice koja bi na predstojećim republičkim i lokalnim izborima mogla ostvariti značajne rezultate.

Kako se izbori u Srbiji približavaju, postaje sve vidljivija i jasnija mogućnost ulaska ekstremne desnice u republički ili lokalni parlament. Nepuna dva meseca pre zakazanih izbora, opozicija okupljena oko Saveza za Srbiju (neuspešno) rešava interna neslaganja oko najavljenog bojkota, vladajuća stranka aktivno vodi kampanju za izbore na svim nivoima, a organizacije i stranke ekstremne desnice jedne po jedne najavljuju izlazak na izbore na lokalu. Pored postojeće zvanične državne umerene desne politike, prostor na desnici se već neko vreme aktivno popunjava. Raniji nagoveštaji ukrupnjavanja i jačanja ekstremno desnog pokreta u predizbornoj atmosferi čini se konačno dobijaju svoj jasniji oblik.

Ne ulazeći u diskusiju oko (ne)učinkovitosti bojkota kao načina političke borbe, jasno je da neučestvovanje dela opozicije na izborima i konstantno zbunjivanje glasača svakodnevnim kontradikcijama koje od opozicije dolaze, zajedno sa odlukom o smanjivanju cenzusa na 3%, ekstremnoj desnici širom otvara vrata za ulazak u mejnstrim politiku, a tu priliku oni očito ozbiljno misle da iskoriste. A onog momenta kada stranke ekstremne desnice uđu u neki parlament, bilo lokalni, pokrajinski i/ili republički, one će dobiti priliku da dobiju veća finansijska sredstva, lakše grade potrebnu infrastrukturu i dodatnu glasačku bazu. Ne samo da će (kako izgleda iz ove perspektive – vrlo moguće) negde na lokalnom nivou i postati deo izvršne vlasti već će i ući u institucije i dobiti priliku da sasvim legitimno donose odluke, grade dalje svoj legitimitet na osnovu “volje naroda koji ih je (iz)glasao” i samo dodatno jačaju.

Povratak “Firera”

Krenimo s pregledom situacije. Nakon prošlogodišnje odluke Apelacionog suda i oslobađajuće presude za izazivanje verske, rasne i nacionalne mržnje zbog napada na antifašistčku šetnju 2007. godine, vođa ustavno zabranjene neonacističke organizacije Nacionalni stroj, Goran Davidović, u javnosti poznatiji kao “Firer”, se nakon decenijskog skrivanja od srpskog pravosuđa vratio u Srbiju i nagovestio mogućnost političkog delovanja. Šira javnost je za Davidovića prvi put čula u novembru 2005. godine, kada je predvodio aktiviste Nacionalnog stroja koji su upali na tribinu “Fašistička pretnja”, koja se održavala na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu povodom Međunarodnog dana akcije protiv fašizma.

Dve godine kasnije ponovo ekipa Nacionalnog stroja, koju je takođe predvodio Davidović, napala je učesnike i učesnice antifašističkog skupa “Stop fašizmu” u Novom Sadu. Za krivično delo izazivanje nacionalne, rasne i verske mržnje, i zbog fizičkog nasrtaja na učesnike antifašističkog marša, Davidović je gonjen i prekršajno i krivično. On je 2007. pred prekršajnim sudom odgovarao za kršenje javnog reda i mira tako što je “vikao, galamio i nasilnički se ponašao”, dok je u krivičnom postupku bio okrivljen zbog toga što je salutirao nacističkim pozdravom, uzvikivao parole poput “Srbija Srbima” i “Ubij pedera”, kao i zbog toga što je inicirao fizički obračun kamenicama i flašama, koji je okončan povredama četiri osobe. Pored toga što je, potpuno nerazumljivo, Tužilaštvo najpre pokrenulo prekršajni postupak čime je praktično onemogućilo da Davidović za navedena dela odgovara krivično, jedan od paradoksalnijih podataka jeste i to da se u toku žalbenog postupka Davidović, optužen za izazivanje rasne mržnje pozivao na konvencije o ljudskim pravima, koja u teoriji i praksi otvoreno krši i negira. Krivični postupak, koji je trajao jedanaest godina, završio se bizarnim obrtom – nakon presude na godinu dana zatvorske kazne Višeg suda u Novom Sadu, Apelacioni sud godinu dana kasnije poništava tu presudu jer je nekadašnji vođa neonacista za isto delo već prekršajno – oslobođen.

Upravo zbog brojnih incidenata, Ustavni sud je 2011. godine doneo odluku kojom je postojanje i delovanje Nacionalnog stroja zabranjeno. Tokom postupka sud je utvrdio da je Nacionalni stroj osnovan radi ostvarivanja ciljeva zabranjenih Ustavom – kršenja zagarantovanih ljudskih i manjinskih prava i izazivanja rasne i nacionalne mržnje. Takav stav suda se temelji na Statutom i Programom proklamovanim ciljevima kojima se promovišu rasna i nacionalna nejednakost. Ilustracije radi, u statutu organizacije, dostupnim još uvek na sajtu foruma Stormfront, internacionalnog rasisitičkog foruma, stoji da je “cilj Nacionalnog stroja očuvanje i preporod zdravih vrednosti srpske nacije kao sastavnog dela bele rase i duhovni, umni napredak svakog pojedinca unutar naše nacije”.

(Ponovna) oslobađajuća presuda Gorana Davidovića dodatno je uznemirila deo javnosti, koja nije bila zadovoljna ni prvobitnom presudom Višeg suda koji je svejedno izrekao minimalnu kaznu pozivajući se na poštovanje načela Ne bis in idem (ne dva puta za isto). Apelacija je pozivanjem na isto načelo prvobitnu presudu poništila i Davidović se nakon jedanaest godina našao na slobodi, na kojoj je sve vreme trajanja sudskog procesa i bio. Drugim rečima, vođa ustavno zabranjene organizacije je i prekršajno i krivično gonjen za izazivanje nacionalne, verske, rasne mržnje i netrepeljivosti i u oba postupka oslobođen. Danas, Davidović na pitanja da li je fašista odgovara jednako nedvosmisleno: “Nisam fašista, ja sam možda nešto gore od toga”.

Novi desni savezi

Desnica je u mejnstrim politici odavno jaka, kroz postojanje prvenstveno Srpske radikalne stranke (ali i drugih) koja je nosilac i promoter krajnje desnice već decenijama, no raniji nagoveštaji konkretnijeg političkog delanja ekstremne desnice dobijaju svoj jasniji oblik. Od nekadašnjih omladinskih ekstremno desničarskih grupa koje su prezirale parlamentarnu politiku i akcijale pretežno na ulicama i tribinama, ovi, sada sredovečni ljudi, sa nepromenjenim stavovima ulaze najpre u civilni sektor a sada i u parlamentarnu politiku, i to na velika vrata. Srpska desnica, predvođena Mišom Vacićem već mesecima trči po Srbiji i osniva opštinske odbore, preti političkim neistomišljenicima, ali i ulazi u lokalne vlasti na izborima na koje glasači izlaze ili bivaju dovedeni.

U međuvremenu je i pokret Levijatan najavio izlazak na izbore u petnaestak opština. Njihova proklamovana prvobitna namera zaštite životinja je vremenom prerasla u ozbiljne političke aspiracije. One su se razvile od inicijative za promenu Zakona o zaštiti životinja kao i formiranja takozvane “policije za životinje” koja bi postojala u okviru MUP-a kao posebno odeljenje do politički ambiciozne organizacije čije su osnove programa, kako kažu, zaštita životinja i nejači. Ovaj pokret i njegovi predstavnici svakodnevno privlače pažnju po kontroverznim izjavama i “uzimanjem pravde u svoje ruke” u svojim obračunima sa Romima koji zlostavljaju životinje ili tinejdžerima koji preteraju u zezanju na velikom odmoru. Zaštitnici mačoistički proizvoljno shvaćene nejači pretećim tonom seju strah objavama po društvenim mrežama, i na osnovu svog humanitarnog rada zaštite kuca i maca dobijaju pažnju ali i podršku javnosti. Kako najavljuju, ne planiraju koalicije ni sa kim.

Sa druge strane Davidović u intervjuu koji je dao za portal Patriot kaže: “U prijateljskim odnosima sam sa SRS, Obrazom koji je neaktivan, i sa Srpskom desnicom, ali i sa mnogim drugim poput Levijatana i Balternative.“ U prvih nedelju dana povezao se i sastančio sa vodećim ljudima srpske konzervativne i ekstremno desničarske scene: Jovanom Stojković iz inicijative “Živim za Srbiju”, Mišom Vacićem, predsednikom Srpske desnice, pokretom Levijatan, a kaže i da ljudi koji dele njegova politička uverenja ima i u Srpskoj radikalnoj stranci i pokretu Dosta je bilo.

Harizma koja se čekala?

Tako je Davidović, srazmerno žrtveničkom statusu političkog izgnanika, po povratku dobio i veliki medijski prostor, od intervjua po desničarskim portalima, do gostovanja u emisijama na televizijama sa nacionalnom frekvencijom. Iako negira navode medija da najavljuje političko delovanje, Davidović, inače član i ideolog organizacije Nacionalni srpski front, u istom intervjuu kaže: “Verovatno će se ići na neke lokalne izbore, ne verujem da ćemo imati novca i ljudstva da idemo na republičke izbore, osim ako se ne udružimo sa nekim. Ali obzirom na moju reputaciju i srpsku neslogu teško će to ići.”

Ipak, u rodnom Novom Sadu bi mogao dobiti podršku Srpske radikalne stranke, koja, sudeći po objavama na zvaničnom sajtu, najaktivniju kampanju upravo vodi u ovom gradu. Iako se po medijima špekuliše o tome da je Srpska desnica trojanski konj koju vladajuća stranka održava kako bi se kontrolisali radikali Vojislava Šešelja, ne treba gubiti iz vida mogućnost da učenici prevaziđu učitelja. Još od Šešeljevog odlaska u Hag, njegov uticaj u političkoj sferi i na ekstremnu desnicu slabi, što je išlo paralelno sa njihovom kratkotrajnom pacifikacijom. Davidović trenutno na desnoj sceni baštini reputaciju političkog izgnanika i kritičara bivših ali i trenutne vlasti koja mu daje dodatni potencijal da, možda, okupi razuđenu braću i uradi ono što je po svemu sudeći Miša Vacić pokušavao da izvede sve ove godine, što teško da bi izveo čak i da nije tako očigledno u dosluhu sa vlašću.

Da li će ulazak ekstremne desnice u lokalne vlasti predvoditi Davidović ili netko drugi na kraju dana ostaje manje važno. U oba slučaja desnica će dobiti autoritarnog vođu i harizmu koju je čekala sve ove godine. Ovogodišnji izbori pokazuju suštinu društvene pat pozicije u kojoj ni vlast, niti opozicija ne samo da neće uspeti da se izbore sa ekstremnom desnicom, nego je verovatniji scenario da će pratiti evropske primere ulaska sa njom u direktne koalicije. Većem jačanju ekstremne desnice se može suprotstaviti samo adekvatna leva alternativa koja će politike jednakosti sprovoditi dosledno.

Izvor: Bilten

Ostavite komentar

unesite broj *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.