Šta vas danas, kad je sve na “klik”, sprečava da razumete zašto su batine loše?

„U moje vreme to nije bilo ovako“…. „Mene mama/tata nisu ovako tretirali“… „Ja sam morao da kosim, skupljam šljive, kuvam, perem sudove, a još sam i dobijao batine“ … „Ja sam do grada, kada sam hteo da idem, išao peške… šta njemu/njoj fali da radi isto?“

Verujem da ste mnogo puta bar čuli, ako ne i izgovorili neku od ovih floskula. Volela bih da vam nešto kažem povodom toga.

Biću malo oštra na početku – da li ste bili srećni zbog takvog odrastanja? Da li vam je bilo lepo u trenucima kada ste to proživljavali? Da li mislite da zbog toga nemate neke emotivne nedostatke kao osoba? Da li vas je to formiralo više pozitivno ili negativno? Jeste li zadovoljni kad se sećate tih momenata?

Svaka generacija je odrasla u svom vremenu. Svako vreme ima svoje breme. Nisu iste priče moje prababe, mog dede, mog tate i moje mame. I to je normalno.

Nekada se jednostavno živelo drugačije, teže, nije bilo uslova za isti život kao danas. Nije bilo tehničkih stvari – alata, automobila, novca, posla, tehnologije. Nije bilo lako biti obrazovan i edukovan, istražiti oblasti koje te interesuju, istražiti život. To opravdava vaspitne metode koje su koristili naši preci. Nisu znali da ne treba tako i nisu imali gde da vide i nauče da ne treba tako. Vaspitne metode su se (kao i danas!) prenosile sa kolena na koleno i otuda isti generacijski odgoj zasnovan na tome da dete treba da se osamostaljuje tako što samo pešači, radi, kosi, skuplja, a da se nauči tako što će na njega roditelji vikati ako ne posluša posle trećeg ponavljanja ili tako što će biti tučeno ili kažnjeno.

Šta vas danas, kada ste „na klik“ od svih mogućih vaspitno-edukativnih materijala, sprečava da proučite kako treba da se ponašate prema svom detetu? Da vika, batine i neke Drakonske kazne nisu način da od deteta postane čovek? Deca treba da imaju svoje obaveze i to je potpuno u redu, ali deca treba da imaju sigurnost i detinjstvo i da nauče da je naporan rad kada nema potrebe za istim glupost, a ne trud. Da, normalno je da danas oni ne pešače od tačke A do tačke B nekoliko sati kroz brda i doline, kao što bi trebalo da ih ne vozite do vrtića koji je 300 metara udaljen od kuće. Sve se promenilo, postoje razna prevozna sredstva, a postojite i vi koji ćete to da im olakšate. Isto tako je normalno da vam, kad ste se dogovorili, usisaju, počiste prašinu ili nešto slično. Sve što je previše je loše – stvar je u balansu.

Razumljivo je da dete želite da naučite da bude odgovorno i ispunjava svoje obaveze. Da nauči šta znači da sam nešto „zaradi“ ili zasluži svojim trudom. Čitala sam o tome da su negde deci „plaćali“ simboličnim džeparcem za simbolične posliće kako bi razumeli princip zarade novca. Ali, ako vaše dete u kasnijem dobu zameni taj vaš džeparac tako što pronađe honorarni posao, recimo onlajn predavača nekog jezika i da radije bira to nego neke obaveze koje ste mu vi zadali, znači da ste uspeli da ga naučite da se osamostali.

Dete mora da bude prioritet u odnosu na sve, i poslove, i obaveze jer od njega pravite čoveka, koji će nekome da bude potreban. Biće nečiji brat, sestra, tetka, tečo, ujak, ujna. Ono što će najviše da vas pogodi je to što će biti majka ili otac i to vašim unucima, a kada njih budu odgajali onako kako su i sami odgajani, to vam se neće dopasti.

Autor: Kristina Vukomanović, student master studija Filozofskog fakulteta, smer Psihologija, Zelenaucionica.com

Ostavite komentar

unesite broj *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.