Monja Jović, doktor književnosti, urednica udžbenika za osnovne i srednje škole, scenaristkinja koja stoji iza filmova Isceljenje i Lazarev put, majka tri sada već devojke, piše ponovo o deci, obrazovanju, aktuelnoj situaciji iz svog ugla.
”Samo da razjasnimo – ne postoje u životu oni koji hoće da uče i oni koji neće da uče. Postoje samo oni koji UČE, svakog trenutka, jer imaju kapacitet da uče i oni koji ne uče, jer nemaju kapacitet da uče.
Onima koji uče, dakle, nijedna životna okolnost, uključujući tu sve zamislivo – od pauze u školovanju do boravka u konclogoru – ne može to oduzeti. Dok one koje ne uče sve nabubane devetke i desetke ovog sveta neće pomeriti iz tog stanja, sve pozicije, profesure, nominacije i kandidature, sve privilegije.
Moja je baba za takve, što zapravo ne mogu da uče, koristila izreku: „Što kolijevka zaljulja – to motika zakopa.“ Dakle, nema razvoja. Ne rasteš, druže, ko čeljade, diploma sa tim veze nema.
„Obrazovanje funkcioniše ili kao instrument koji služi za integraciju mladih generacija u logiku aktuelnog sistema – dovodeći do konformizma, ili postaje praktikovanje slobode, u kome se ljudi i žene sa realnošću nose na kritički i kreativan način – otkrivajući kako da učestvuju u promeni sveta.“ – govorio je veliki Paulo Freire, čiju „Pedagogiju obespravljenih“ treba da pročita svaki nastavnik u Srbiji.
Lenka je prva godina na smeru za norveški u Filološkoj gimnaziji. I Lenka uči, iako ne ide u školu mesecima. Da, čita i dalje „Božju jednačinu“, sluša podkaste i ide na treninge, ali i uči od dede kako se dostojanstveno umire, od babe kako se brine o srodnoj duši do kraja, od mene kako se katarzično plače i prihvata sopstvena nemoć, od oca kako se voli i razume onaj koji misli različito od tebe, od svojih profesora kako se strada za ono što smatraš pravednim, od ljudi na ulicama kako se ne bojiš sile, od sopstvenih povreda kako da budeš strpljiv dok nešto ne zaceli.
Toliko lekcija.
I još je luda mater tera da gleda tekvondo uz muziku Čajkovskog. Koncert za klavir i orkestar u b-molu, prvi stav.
Allegro non troppo e molto maestoso.
„Ko ima daće mu se, a ko nema uzeće mu se i ono što ima“ – jevanđeoska je istina.
Ko ima, dakle – ne brine jer IMA i to mu se ne može uzeti.
I želim njenim profesorima da ostanu molto maestoso kao dosad, potrebni su nam takvi, potrebni su njoj takvi.
Ljubav za njih.