Pisao sam o njoj

Pisao sam o njoj i opet ništa napisao.
A, nije da nije bilo slova, zareza, točki i redova.
Napisanih pa izbrisanih rečenica.

Nije da nas nisam u glavi štimao, a u suštini nikad nas zajedno imao.

Štimao nas za svadbe, krštenja, izlete i planine.
Mora i jezera, jeseni i proljeća.
Putovanja i ostanke.
Pozdrave i rastanke.

Jer …

Koliko god ti bježao u septembru ti se vratim.
Na rođendane nam.

I opet nas štimam.

U odgovorima na tvoju čestitku meni.
Napisanim i izbrisanim rečenicama tebi.

Za rođendan.

Da se naštimaš.
Između slova i zareza, redova i točki.
Između rečenica.
Između zvukova poslane i primljene poruke.
Između mog- hvala i tvog- sretan rođendan.

Da se naštimaš.
Da te ujagmim.

Da te pišem.
I opišem.

Da te štimam.
I imam.

Na svadbama, krštenjima, izletima i planinama, morima i jezerima.
U jesen i proljeće.

Da ti dođem i ostanem.
Od januara do septembra i od septembra do januara.

I da zajedno otkrivamo zbog čega su najteži rastanci onih koji se zapravo nisu nikad ni sastavili.

A štimali su se.
I jagmili.

I nikad ujagmili nisu.

Preuzeto sa bloga Piso J

Ostavite komentar

unesite broj *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.