Najbolje uvodne rečenice u delima fikcije

Od direktnih i jezgrovitih do provokativnih, uvodi klasičnih dela imaju najrazličitije forme. Hefziba Anderson istražuje umeće pisanja savršene prve rečenice.

Koliko puta sam prepravila ovu uvodnu rečenicu? Pisanje prve rečenice nije lako ni kada sastavljate svoj profil na sajtu za upoznavanje ili pripremate poslovnu prezentaciju – ali kada je reč o romanima i drugim formama fikcije, ulozi su nesagledivi. Pomislite na sve što podrazumeva pisanje romana, od koncepta do konačnog uređivanja i svega što sledi; a onda zamislite nekog potencijalnog čitaoca, zatrpanog reklamama konkurentskih autora i izdavača, da ne pominjemo filmove i serije koje se gledaju bez pauze. Zamislite dalje, da čitalac nekim čudom posegne baš za knjigom našeg autora, razgleda korice, počne da je prelistava… Nema mnogo odnosa koji su toliko intimni kao odnos između autora i čitaoca, a prva rečenica je autorova šansa da nas zadivi. Učinite je dovoljno primamljivom – spakujte u nju pravu meru intrige, dovoljnu količinu atmosfere i karaktera, i to učinite tonom koji je dovoljno ubedljiv – i čitalac će nastaviti da čita. Stoga ne čudi podatak da Stiven King i dalje provodi mesece, nekad i godine, radeći na tome da njegova uvodna rečenica bude savršena.

Jedan od pisaca koji je umeo da sroči idealnu uvodnu rečenicu bio je Čarls Dikens. Navedimo, naravno, prvu rečenicu iz „Dejvida Koperfilda“ („Da li ću ja biti junak svog života, ili će ta titula pripasti nekom drugom, pokazaće se na ovim stranicama.“), ili sažet uvod „Božićne priče“ („Za početak, Marli je bio mrtav“) i, naravno, neprevaziđen početak „Priče o dva grada“. Ismevana, imitirana, dobro poznata čak i onima koji nikada nisu pročitali ovaj roman, prva rečenica „Bila su to najbolja vremena, bila su to najgora vremena…“ odnosi pobedu. Moćna retorička formulacija priprema čitaoca za krajnje kontradiktoran svet opisan u ovoj priči o ljubavi i revoluciji.

„Priča o dva grada“ je 2019. godine (u novembru) navršila 160 godina, i mada je prva rečenica ovog dela – svih 119 reči – njegov najprepoznatljiviji deo, počeci za Dikensa nikad nisu predstavljali muku. Najraniji romani napisani na engleskom jeziku počinjali su ležerno, da ne kažem da su imali dugačke uvode, a često je početak odlagan pisanjem predgovora. Nasuprot tome imamo manir koji preovladava već više od jednog veka – čitalac se u narativ uvodi in medias res – usred dešavanja. U poslednje vreme nije se promenio samo stil uvodnih rečenica, promenio se i način na koji ih mi – kritičari, pisci, pa čak i čitaoci – posmatramo. Mi u njih učitavamo naša očekivanja, smatrajući da tih nekoliko prvih reči treba da izrazi suštinu svega onoga što će uslediti, sažimajući u sebe stotine stranica teksta.

Naravno, koliko je romana na svetu, toliko je i načina da se roman započne, ali ipak je moguće primetiti određene teme i trendove. Moguće je, na primer, početi roman mudrom konstatacijom, provokativnom i zadovodljivom, i očigledno nepobitnom, za šta je sigurno najbolji primer uvodna rečenica romana „Ana Karenjina“, Lava Tolstoja: „Sve srećne porodice liče jedna na drugu; svaka nesrećna porodica, nesrećna je na svoj način.“ Dok prva rečenica romana „The Go-Between“, Leslija Pola Hartlija („Prošlost je kao neka strana država: tamo se stvari rade drugačije.“) ima neku sumornu notu kojom odjekuje više od pola veka. Ili uvodna misao iz romana „Gordost i predrasuda“ – čuvena koliko i Dikensov uvod – čija jasna i precizna formulacija odiše za autorku karakterističnom ironijom: „Opšte je poznata činjenica da je bogatom, neoženjenom čoveku žena preko potrebna.“

Jedan od mogućih pristupa je i da se jednostavno iznese „činjenica“. „Ja sam nevidljivi čovek.“ – deluje kao pomalo nespretan uvod u delo „Nevidljivi čovek“ Ralfa Elisona. Jednako sažet je i početak kultnog klasika Renate Adler „Speedboat“: „Niko nije poginuo te godine“ – rečenica koja pokreće pitanja na koja ćete dobiti odgovore samo ako nastavite da čitate. Dona Tart na početku romana „The Secret History“ još uspešnije manipuliše pažnjom čitaoca: „Sneg na planinama se topio, a Bani je nedeljama bio mrtav pre nego što smo shvatili ozbiljnost situacije u kojoj smo se našli.“

Neuobičajene pojave mogu da budu naročito zanimljive ako se uklope u svakodnevicu, što je Džordžu Orvelu bilo dobro poznato: „Bio je vedar i hladan aprilski dan, na časovnicima je izbijalo dvanaest“ – kako glasi prva rečenica romana „1984“. Ili u romanu Judženidisa Džefrija, „Midleseks“: „Rođen sam dva puta: prvi put, kao devojčica, jednog smogom okupanog januarskog dana 1960. u Detroitu; a zatim ponovo, kao dečak u pubertetu u Hitnoj pomoći nedaleko od mesta Petoski, Mičigen, u avgustu 1974.“

Ima autora koji odlučuju da naglase fikcionalan karakter svog dela. En Tajler je jedna od mnogih koja je svoja dela počinjala dvema dobro poznatim rečima: „Nekada davno, postojala je žena koja je shvatila da se pretvorila u pogrešnu osobu.“ (početak romana „Back When We Were Grownups“). Slično tome, i Eni Pru odaje priznanje svojim književnim uzorima kada u „Lučkim vestima“ objavljuje: „Evo priče o nekoliko godina iz života Kojla, rođenog u Bruklinu, a odraslog u dosadnim provincijskim gradovima.“

Atmosfera

A tu je i atmosfera. U priručnicima za kreativno pisanje može da se pročita mnogo toga o važnosti tona, ali činjenica je da je atmosfera jednako značajna, što ilustruje i deo uvodne rečenice iz romana Eni Pru – „dosadni provincijski gradovi“. Na isti način, prva rečenica romana „Stakleno zvono“, jedinog proznog dela iz pera Silvije Plat, čitaoca nedvosmisleno uvodi u vreme, mesto i, svakako najvažnije, u atmosferu: „Bilo je to čudno, sparno leto, leto kada su na električnoj stolici pogubili bračni par Rozenberg, a ja nisam znala šta tražim u Njujorku.“ Ova zlokobna besciljnost ostavlja dodatno mučan utisak, ako znamo da je roman objavljen nešto manje od mesec dana pre nego što je autorka izvršila samoubistvo.

Prva rečenica romana „Kraj jedne ljubavne priče“ Grejama Grina, istražuje samu prirodu početaka: „Priča nema ni početak ni kraj; svako proizvoljno izabere trenutak kada će se osvrnuti u prošlost ili zagledati u budućnost.“ Previše filozofski? Nije to ništa, ako uporedimo sa načinom na koji je Italo Kalvino započeo svoj roman „Ako jedne zimske noći neki putnik“: „Upravo počinjete da čitate novi roman Itala Kalvina, ‘Ako jedne zimske noći neki putnik’.“

Dakle, koja su pravila za pisanje savršene uvodne rečenice? Za iole talentovane pisce, naravno, pravila ne postoje. Autorki Madlen Lengl pošlo je za rukom da uspešno upotrebi kliše koji je toliko izvrgavan podsmehu da je po autoru kojem se ta rečenica pripisuje (mada to baš i nije pošteno) ustanovljena nagrada za najgoru uvodnu rečenicu. Mislim, naravno, na Edvarda Balvera-Litona i čuvenu rečenicu koja počinje rečima: „Bila je mračna i olujna noć…“ U svoje vreme, Balver-Liton bio je daleko čitaniji od Dikensa, a pripisuje mu se i fraza „Pero je oružje moćnije od mača“, ali ostao je zapamćen po svom, mnogo kritikovanom, početku – čak je državni univerzitet u San Hozeu ustanovio godišnju nagradu pod njegovim imenom (Bulwer-Lytton Fiction Contest), za koju kandidati prilažu loše napisane uvodne rečenice nepostojećih književnih dela. Pa ipak, Madlen Lengl svoj komičan – i mnogo hvaljeni – klasik za mlade, „Kapije vremena“, počinje upravo tim rečima. Ljubitelji Čarlsa M. Šulca znaju da je ova formulacija bila draga i Snupiju.

Svaki knjiški moljac ima svoju omiljenu prvu rečenicu (meni je najdraža ona iz romana „Zamak u mom srcu“, Dodi Smit: „Ovo pišem sedeći u sudoperi“) i veoma je popularno upoređivati liste omiljenih. Istovremeno, posmatrati ih van konteksta, izolovano od ostatka teksta, nema mnogo smisla. Na kraju krajeva, osnovna svrha prve rečenice je da vas podstakne da nastavite da čitate. Takođe, činjenica je da neke od najpoznatijih prvih rečenica svoju popularnost duguju onome što sledi. Uzmimo, na primer, prvu rečenicu romana „Džejn Ejr“, Šarlote Bronte: „Tog dana nije bilo ni govora o šetnji.“ Ova rečenica je, najblaže rečeno, nezanimljiva. Pa ipak, ovih 8 reči, svima onima koji se na njih vrate nakon što su roman pročitali do kraja, savršeno dočaravaju karakter junakinje – njena niska očekivanja, i njenu beskrajnu sposobnost za razočaranje.

Neznatno sažetija bila je Dafne di Morije, kada je roman „Rebeka“ počela rečima: „Noćas sam, u snu, opet bila u Menderleju.“ Šta ovu rečenicu čini toliko sugestivnom i intrigantnom čitalac saznaje tek kasnije kada bolje upozna naratorku i Menderlej. A kada se već bavimo dužinom, jedan od najpoznatijih uvoda u književnosti sastoji se od samo tri reči. Ali zar nisu i te tri reči iz pera Hermana Melvila  – „Zovite me Ismail“– zaslužne za sveukupan utisak koji ostavlja ovo impresivno, maratonski dugačko delo, poznatije kao „Mobi Dik“?

Vlada uverenje da je odabir knjige na osnovu prve rečenice iz nekog razloga vredniji poštovanja od biranja na osnovu izgleda korica. Ali i jedno i drugo predstavljaju neki vid reklame, i kao što možemo da komentarišemo izbor na osnovu korica (postoje čitavi timovi profesionalaca koji vredno rade kako bi bili sigurni da su poslali pravu poruku), bilo bi veoma glupo da se prevelik značaj dâ uvodnim rečenicama. Na kraju krajeva, neki od najboljih romana imaju osrednje, nezanimljive, pa čak i odbojne prve rečenice. Na primer, početak romana „Dete u vremenu“ Ijana Mekjuana: „Subvencionisanje javnog prevoza je već dugo među članovima vlade i u javnosti izjednačavano sa uskraćivanjem individualnih sloboda.“

Pošteno govoreći, iako najbolje uvodne rečenice nosimo u sebi kao uspomenu na dragog prijatelja, spremni smo i da oprostimo sve osim onih najgorih. Ali to nije slučaj i sa poslednjim rečenicama, i mogli bismo da iznesemo jake argumente u prilog tvrdnje da su one jednako važne, ako ne i važnije od uvodnih. Na kraju krajeva, čitalac je uložio mnogo vremena, razmišljanja i osećanja u knjigu pre nego što je došao do poslednje stranice. Kad je reč o romanu „Priča o dva grada“, jasno je da je Dikens uspeo da napiše i savršenu poslednju rečenicu: „To je daleko najbolja stvar koju sam ikada uradio; to je daleko najbolji počinak na koji sam ikada otišao.“

Autor: Hefziba Anderson
Izvor: bbc.com
Prevod: Maja Horvat za portal Laguna

Ostavite komentar

unesite broj *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.