„Mislim da bi ti se svidelo ovo da pročitaš“: Manir darivanja knjiga

Da li bi trebalo da napišete posvetu ili da izaberete knjigu koja će promeniti stav vaše voljene osobe prema određenom žanru? Ništa nije jednostavno kada se radi o poklonima koji se tiču književnosti…

Jedan čovek se šetao ulicama Njujorka kada je prošao pored uličnog prodavca knjiga koje su bile izložene na pločniku. Među gomilom koja je koštala jedan dolar nalazila se najnovija knjiga Filipa Rota, koju je mnogo voleo. Uzeo ju je u ruke, okrenuo prvu stranicu – na kojoj se nalazila predivna posveta, koju je sam napisao, i to devojci sa kojom je do nedavno bio u vezi.

Ovo je istinita priča, kaže Rik Gekoski – autor i antikvar starim knjigama, koju mu je ispričao dobar prijatelj. „Rekao mi je da ga je bilo stid. Pitao sam ga da li je kupio knjigu. Rekao je: ‘Naravno. A onda sam je bacio u prvu kantu za smeće.’“

Ova priča pruža bolne dokaze koji potvrđuju zamke koje poklanjanje knjiga nosi sa sobom – knjige se smatraju manje ličnim poklonom od nakita, iako mnogo više govore o darovaocu (i tome šta misli o primaocu poklona) od bilo čega što bi ste mogli da dobijete u Tifanijevoj tirkiznoj kutijici. A da ne pominjemo beskrajno veću verovatnoću da će se prenositi sa kolena na koleno.

Gekoski je podelio ovu priču svog prijatelja kako bi potkrepio svoja dva pravila o kupovini knjiga za druge. „Prvo pravilo je da uvek sačuvate račun“ – ako je vama palo na pamet da je neka knjiga savršen poklon za određenu osobu, postoji ogromna šansa da je ista ideja pala na pamet još nekome. Kada se 2003. godine pojavila knjiga Eats, Shoots & Leaves, autorke Lin Tras, Gekoski se priseća da su „svi dobili po pet primeraka ove knjige za Božić“, da bi posle pokušali da ih poklone drugima, koji su sami već imali po nekoliko primeraka.

A drugo pravilo, pitate se? „Nikada nemojte napisati posvetu, osim ako niste napisali i knjigu koju poklanjate.“ (Zbunjen je činjenicom da neki autori ne vole da poklanjaju svoje knjige kako se taj čin ne bi protumačio kao neki oblik samopromocije.)

Gekoski predlaže da svoja osećanja obuzdate u okvirima čestitke, jednim delom kako bi podstakli druge da poseduju što manje stvari, to jest, da se ne vezuju emotivno za njih, a drugim delom kako bi knjizi produžili „život“. „Trećina poklonjenih knjiga završi u tuđim domovima ili na buvljaku. Bez obzira na to koliko volite nekoga, ono što zapravo činite jeste da skrnavite knjigu.“

Za nekog ko se bavi antikvarnim knjigama, poput Gekoskog, očekuje se da ima određenu dozu pristrastansoti na ovu temu. Ali za one koji nabavljaju polovne knjige, prošli životi knjiga, koje potvrđuju lične posvete koje se u njima nalaze, upravo su deo šarma i prijemčivosti. Dok za one koji poklanjaju nove knjige, pisanje posvete na stranicama knjige je upravo onaj krajnji umetnički potez koji knjigu transformiše u poklon.

Istina je da ovaj proces podrazumeva promišljanje o sebi – pa onda zvuči sasvim uverljivo i da knjiga, kao poklon, govori mnogo više o darovaocu nego o primaocu. Ako išta drugo, satisfakcija poklanjanja knjiga u najboljem slučaju leži u tome da možete da nagovestite primaocu šta se vama dopada, a u najgorem – da namećete sopstveni ukus. Ukoliko niste izabrali knjigu koju volite za poklon kako biste dobili potvrdu o njenoj genijalnosti, onda pokušavate da iskažete svoje umeće darivanja, birajući naslov koji mislite da će pimaoca najviše obradovati, a koji još uvek ne poseduje. Međutim, pristojnost darivanja leži u tome da „treba da birate po ukusu primaoca, a ne po sopstvenom nahođenju (ne treba da namećete ono što vi mislite da treba da čitaju),“ kaže Dejv Keli iz Blackwells knjižare.

Jedan od načina da umanjite uticaj ega je da potražite pomoć od edukovanih i obaveštenih (često i nepristrasnih) knjižara. Keli se priseća da ga je pre nekoliko godina knjižar posavetovao da svom ocu, koji je težak slučaj kada se radi o darivanju knjiga, pokloni „predivno staro izdanje u kožnom povezu“ knjige Roberta Tresela „Čovekoljupci u ritama“ – kritiku kapitlizma i socijalne nejednakosti edvardijanske Engleske iz 1914. godine (veoma zabavno i poučno štivo). „Mnogo puta pre toga sam pokušao da promenim njegove političke stavove, ali je samo ova knjiga postigla rezultat“, kaže Keli.

Gekoski još kaže: „Niko neće biti razočaran time što ste mu poklonili knjigu. Ako poklonite džemper, može se desiti da ste izabrali manju veličinu, i tako možete povrediti nečija osećanja.“ (Na tu temu, Keli kaže da kuvar može biti savršen poklon koji će iznedriti buduće zajedničke obede i koji je lep doprinos kolekciji, dok knjige o dijeti treba izbegavati kao poklon.)

„Knjiga je samo knjiga“, poručuje Gekoski, „i uvek je možete vratiti.“ Uzimajući u obzir ovu izjavu koja umanjuje uloge, Keli preporučuje da ove godine velikodušno poklanjate knjige koje govore o klimatskim promenama i ugroženosti planete. U duhu smanjenja uticaja na životnu sredinu, možete ih poklanjati bez ukrasnog papira.

Autor: El Hant
Izvor: theguardian.com
Prevod: Aleksandra Branković za portal Laguna

Ostavite komentar

unesite broj *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.