Kriza severnoatlantskog arktičkog kita: ljudi rizikuju živote da bi ih spasili

Getty Images

Piše: BBC News na srpskom

Nekada lovljeni do same ivice istrebljenja, Severnoatlantski arktički kitovi sada se suočavaju sa novim čovekovim pretnjama koje bi mogle da okončaju vrstu. Ovo su ljudi koji rizikuju živote da ih spasu.

Za spasioca kitova Mekija Grina ne postoji nijedan osećaj na svetu kao kad vidi ribolovačke konopce kako spadaju sa zatočenog kita.

„Osećate se gotovo kao da biste mogli da siđete sa broda i otrčite kući“, kaže on.

„Kao da ste skočili mnogo visoko – i sigurno nas čuju miljama unaokolo jer se deremo i podvriskujemo i potpuno se pogubimo.“

Postoji, međutim, i druga strana medalje: vremena kad je tim za spasavanje kitova „Kampobelo“ morao da se vrati kući ne mogavši da se pohvali nekim naročitim uspehom.

Takav je bio slučaj kad su se vratili u Šipagan, ribarsko selo u Nju Brunsviku, posle dugog dana provedenog na vodi.

Tri upetljana Severnoatlantska arktička kita nedavno su viđena u kraju i pokrenuta je misija spasavanja. Nadgledanjem iz vazduha primećen je jedan od kitova na oko 65 kilometara od obale i Grinov tim je izašao na pučinu.

Dovoljno su se približili životinji – koja može da teži i do 70 tona i naraste više od petnaestak metara, otprilike dužine staze za kuglanje – da vide ribarski konopac kako mu se obmotao oko repnog suženja i urezao duboko u meso.

Loše vreme ih je sprečilo da isplove dobar deo dana i uprkos tome što je kit bio u nevolji, već je počeo da pada mrak i oni su morali da se vrate na obalu.

„Znate da je taj kit i dalje tamo napolju, da i dalje pati“, kaže on.

Posle više od nedelju dana posla, tim je imao dve male pobede – uspeli su delimično da oslobode dva petogodišnja mužjaka, jednog gotovo skroz uvezanog ribolovačkom opremom koja ga je sprečavala da koristi rep pri ronjenju.

Vreme i trud uložen u delimično spasavanje pokazali su koliko složen taj posao ume da bude.

Vreme u Zalivu Svetog Lorensa ume da bude ćudljivo. To je ogromna vodena oblast a kitovi provode mnogo vremena ispod površine, zbog čega ih je teško pronaći.

Posao je sam po sebi opasan – „velika igra mačke i miša“, kaže Grin.

„Moramo poprilično da im se približimo. Opasno postane kad kit promeni kurs, udari u brod i preturi ga ili ošamari repom.“

Pre dve godine, Grinov prijatelj Džo Haulet stradao je kad ga je udario snažni rep arktičkog kita neposredno nakon što je uspeo da ga oslobodi.

Operacije spasavanja kitova su opasne i spasioci poput Mekija Grina su posebno obučeni za to

Haulet, po zvanju lovac na jastoge, radio je na misijama oslobađanja sa Grinom više od 15 godina i bio je posvećen pomaganju kitova i voleo je adrenalinsko uzbuđenje koje je osećao prilikom spasavanja.

„Mogli smo da radimo a da ne pričamo jedan s drugim, toliko smo se dobro poznavali“, kađe Grin.

„Sklopili smo pakt – ukoliko se bilo šta desi – a znali smo da je opasno ono što radimo, i ako se bilo šta desi, nastavićemo to da radimo bez obzira na sve.“

‘Ljudi to ne bi trpeli’

Severnoatlantski arktički kitovi su poput tenkova u vodi – teški, široki i zbijeni. Takođe su znatiželjne, akrobatske životinje, koje možete da vidite kako naglo izranjaju iz vode i udaraju je repom.

Vekovima su bili unosni plen za lovce na kitove. U Srednjem veku su ih lovili Baski. Kasnije je njihova mast pomogla da se rasplamsa Industrijska revolucija, kad je ulje od kitova korišćeno za podmazivanje fabričkih mašina.

Početkom 1890-ih, komercijalni lovci na kitove lovili su arktičke kitove u Atlantskom okeanu skoro do njihovog istrebljenja.

Sada se njihovo stanište preklapa sa visoko industrijalizovanim delovima okeana koji se protežu od Floride do Njufaundlenda. To je više od 1.000 milja obale sa gustim brodskim saobraćajem i ekonomski važnim komercijalnim ribolovačkim centrima.

Većinu danas ubijaju brodovi i ribolovačka oprema.

Tupi udarac plovila može da mu slomi kost i razbije lobanju i kičmu. Rane od propelera umeju da zađu duboko u meso.

Istraživači su dokumentovali slučaj jedne ženke arktičkog kita, izlečene od propelerskih rana koje je zadobila još kao mladunče, za koju se smatra da je umrla od infekcije kad je zatrudnela 14 godina kasnije a njeni stari ožiljci popucali dok je rasla.

Upetljavanja umeju da izazovu spore delimične amputacije i sakaćenja, a kitovi koji ne mogu sami da se oslobode konopaca mogu mesecima da vuku tešku opremu za sobom. Na kraju mogu da se udave ili uginu od gladi.

„Da se ovo dešava na kopnu, ljudi to ne bi trpeli“, kaže Tonja Vimer, biološkinja pri Društvu za pomoć morskim životinjama (Mars), u Halifaksu, u Kaliforniji.

Arktički kitovi u pokretu

Decenijama su arktički kitovi provodili leta u Zalivu Fandi na kanadskoj istočnoj obali.

Pouzdano prebivalište olakšavalo je primenu mera očuvanja kako bi se napravilo mesta za kitove.

Grinova koleginica Mojra Braun je 2003. godine, u saradnji sa brodskom industrijom i kanadskom vladom, uspela da preusmeri brodske linije oko velikog dela hranilišta i mrestilišta u zalivu – što je prvi put da se su se međunarodne brodske rute pomerile kako bi se pomoglo nekoj životinjskoj vrsti.

Smatra se da je ova mala izmena rute smanjila rizik od sudara sa brodovima za čitavih 90 odsto.

Između 2000. i 2010. godine, populacija arktičkih kitova porasla je sa oko 350 na gotovo 500.

Ali onda su kitovi počeli da menjaju navike – i njihova populacija počela je dramatično da opada.

Danas se procenjuje da ih na svetu ima nešto više od 400.

Ovog juna stradalo je šest arktičkih kitova, što je porazilo mrežu naučnika i konzervacionista koji su radili na spasavanju kitova od istrebljenja. Još dva su pronađena mrtva u julu.

Malo je verovatno da su to jedine žrtve, kaže Keti Meriman, biološkinja koja radi sa kanadskim federalnim ministarstvom za ribolov.

„Iz raznoraznih razloga znamo da kad vidimo mrtvog arktičkog kita verovatno ima i drugih koje ne vidimo“, kaže ona. „Verovatno možemo da smatramo da ih ima dvostruko više.“

Jedna od mrtvih životinja bio je Pankčuejšn – matrijarh među kitovima kog su istraživači pratili skoro 40 godina.

Vrsta je izgubila baku – kita koji je na svet doneo osam mladunčadi i – sa samo oko 100 preostalih ženki sposobnih za rađanje – svaku bebu koju je mogla još da ima za života.

Ono što znamo o njenom životu pokazuje nam koliko je težak opstanak ove vrste.

Pankčuejšn je preživela pet različitih upetljavanja i nosila ožiljke velikog broja sudara sa manjim plovilima, uključujući ožiljke od propelera na levom boku.

Potvrđena je ili pretpostavljena smrt troje njenih potomaka od teških upetljavanja ili sudara sa brodovima.

Zašto se to dešava sada?

Naučnici već nekoliko godina znaju da su neki arktički kitovi počeli da provode leta u vodama severno od Zaliva Fandi.

Četrdesetak arktičkih kitova je 2015. godine primećeno u Zalivu Svetog Lorensa i od tada sve češće posećuju tu oblast.

Smatra se da kitovi prate veslonošce — sićušne ljuskare koji čine osnovu njihove ishrane – kako se njihova zastupljenost menja usled klimatskih promena. Arktički kitovi takođe rađaju manje mladunčadi, što može da ima veze s tim da ne dobijaju dovoljno hrane.

Pomeranje njihovog staništa sve ih više stavlja na putanje brodova i ribolovačke opreme – ali morala je da se desi katastrofa da bi kanadska vlada obrati pažnju.

Godine 2017. potvrđena je smrt 17 arktičkih kitova, njih 12 u kanadskim vodama. I Haulet je poginuo istog leta, privukavši pažnju sveta na to koliko je opasan posao spasavanje kitova.

„Bio je to savršeni spoj svakog mogućeg jezivog ishoda koji su se svi desili istovremeno“, kaže Vimer.

„Bio je to, dakle, trenutak kada se očigledno upalila sijalica kod nekoga kod koga je trebalo da se upali.“

U avgustu iste godine, posle smrti više od devet kitova, vlada je preduzela neke mere, uključujući ograničenje brzine za velike brodove, u delovima Zaliva. Od tada je ona nastavila da usporava brodove i zatvara neke oblasti za ribolov kako bi napravila mesta za kitove.

Takođe, vlada vrši nadgledanje iz vazduha kako bi pratila kitove i pružala podršku misijama spasavanja, a pomaže i pri nekropsijama.

Organizacije kao što su tim za spasavanje kitova „Kampobelo“ i „Mars“ – koje rade sa ograničenim budžetom i oslanjaju se umnogome na dobrovoljce – sprovodile su većinu morskih reakcija na istočnoj obali.

One vode misije raspetljavanja arktičkih i drugih kitova i odgovaraju na stotine poziva godišnje povodom nasukanih ili mrtvih morskih životinja.

Sada je počelo da im stiže još federalnih sredstava.

Grin je uspeo da zameni stari vladin brod iz suficita koji je Kampobelov tim koristio za spasavanja od 2002. godine – što je bilo unapređenje opreme u vrednosti od 230.000 dolara.

„Tražili smo ovo godinama, decenijama verovatno, kako bismo povećali sposobnost reakcije – za sve vrste reakcija – i bilo je teško, sve dok nas nije nastala katastrofa“, kaže Vimer.

Šta još, dakle, mora da se uradi?

„Nije prosto kao samo reći ne pušite, vežite pojas ili koristite bezolovni benzin“, kaže Šon Brilijant, iz Kanadske federacije za divlje životinje.

„Ne možemo da okončamo brodski saobraćaj u Zalivu Svetog Lorensa. Ne možemo da okončamo ribarenje u Zalivu Svetog Lorensa. Gde je onda taj kompromis i šta će funkcionisati?“

Brilijant i drugi rade sa lokalnim ribarima na istraživanju novih ribarskih tehnologija i metoda koji bi mogli da spreče upetljavanja.

Neki su podrazumevali eksperimentisanje istraživača sa stvarima kao što su ribolovačka oprema bez konopaca za ribolov jastoga i kraba na njihovima brodovima.

Ta tehnologija, koja bi vezala ribolovačke konopce za dno okeana dok oni ne treba da se otpuste, mogla bi da bude od velike koristi, ali još je godinama daleko. I dalje je suviše pipava i skupa da bi se koristila naširoko i pouzdano.

Druge mogućnosti su „slabi“ konopci koji bi se pokidali pod određenom količinom pritiska, olakšavši kitu da se sam oslobodi, ili korišćenje podvodnih mikrofona koji bi olakšali praćenje kitova.

„Na kraju će pomoći kombinacija svih tih stvari. Ne postoji jedan srebrni metak“, kaže Filip Kormijer, čija inženjerska kompanija Korbo radi na brojnim projektima, uključujući i ribarenje bez konopaca.

Usporavanje brodova i dalje je najbolja opcija za izbegavanje smrtonosnih sudara – svedeni eksperimenti za upozoravanje kitova na obližnja plovila bili su neuspešni jer izgleda da im je teško da čuju brodove koji se približavaju – ali uspešnije pravovremeno otkrivanje kitova unapred moglo bi da pomogne moreplovcima.

Ribolovački brodovi za lov na krabe na suvom doku u Šipaganu, u Nju Bransviku

Brilijant kaže da je vlada donela neke „teške i nepopularne odluke“ zatvorivši velika vodena prostranstva za komercijalno ribarenje i usporivši brodski saobraćaj – što predstavlja otežavanje rada važnih industrija.

„Daleko smo dogurali“, kaže on. „Ali sa nekim odlukama bi svakako moglo da se ode još dalje.“

Arktički kitovi su se pokazali kao istinski otporna vrsta.

„Uvek me oduševi koliko su žilavi ti kitovi, posle kakvih udaraca uspevaju da se povrate“, kaže Grin. „Imate arktičke kitove sa pola repa ili kojima nedostaje peraje. Oni su stvarno žilavi. Ima jedan koji se zove Radijator s ožiljcima od propelera duž čitavih leđa – zaista je bio samleven – a on je i dalje aktivan.“

Uprkos mnogim pritiscima na njihovu populaciju, rođeno je sedam novih mladunaca ove godine. Nije baš demografska eksplozija, ali dovoljno da ulije malo nade.

Brilijant kaže da veruje da kitovi i ljudi mogu da žive jedni kraj drugih, „kad bismo mogli sa njima da se nađemo negde na pola puta.“

„Oni makar rade sve što mogu da opstanu. Sad mi moramo da uradimo naš deo posla da bismo prestali da ih ubijamo a da nam to čak nije ni namera.“

Ostavite komentar

unesite broj *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.