YANIS VAROUFAKIS: Korbinov trenutak

Jeremy Corbyn, foto: Stefan Rousseau/PA

Boris Džonson je prvi britanski premijer za mnogo godina unazad koji nema nikakvih dilema u pogledu Evropske unije. Njegova strategija za osvajanje vlasti podrazumevala je samo jednu opciju: poništiti pregovore sa EU pre 31. oktobra, raspisati izbore upravo na taj dan, zahtevati mandat za bezuslovni razvod od Evrope, a zatim pustiti svoje protivnike u zemlji i van nje da se snalaze kako znaju i umeju.

Ostavljajući po strani očigledne nedostatke brexita bez dogovora, Džonson i nema drugu alternativu. Odlazak u Brisel kako bi se ispregovarale promene u dogovoru koji je načinila njegova prethodnica – bio bi taktička greška. Neuspeh Tereze Mej bio je odraz nesposobnosti da se napravi razlika između širih interesa EU i specifičnih motivacija njene birokratije. Ako se nađu pred izborom između sigurnih profita za evropske izvoznike i potvrđivanja načina rada EU birokratije, glavni evropski pregovarač, Mišel Barnije, i politički lideri koji ga slede, bez razmišljanja će se opredeliti za ovo potonje. Stoga će biti odbijene bilo kakve značajne izmene dogovora koji je ispregovarala vlada Tereze Mej, čak i one koje bi bile u dugoročnom interesu EU. Malo je verovatno da će Džonson ponoviti grešku koju je napravila Mej.

Naravno, moguće je da će on biti u iskušenju da isproba svoje retoričke veštine na nemačkoj kancelarki Angeli Merkel i francuskom predsedniku Emanuelu Makronu. Ali pravi šef njegovog štaba (i lukavi šef brexit kampanje 2016), Dominik Kamings, bi ga onda sigurno podsetio da britanskoj javnosti nije potrebna još jedna scena u kojoj se njihov premijer vraća sa kontinenta praznih ruku. Budući da je postao premijer upravo zahvaljujući ovom osećaju poniženja javnosti, Džonson bi bio glup ako bi nastavio da ga pothranjuje. Bez realističnih izgleda za pregovore pre 31. oktobra, i imajući u vidu da je suočen sa podeljenim parlamentom koji nije u stanju da se dogovori oko bilo koje opcije za brexit, Džonson može da sazove izbore koji će se poklopiti sa istekom roka 31. oktobra. Ovakva odluka bi istovremeno neutralisala buntovne poslanike i postavila pred birače jasan izbor: „Okončajte ovaj prokleti brexit odmah glasajući za mene, ili pustite da se mučenje nastavi pod Džeremijem Korbinom i njegovom laburističkom vladom, kojoj će možda biti neophodna podrška škotskih nacionalista koji žele da rasture Ujedinjeno Kraljevstvo.“

Čini se da opozicioni političari i komentatori, koji ističu da je javnost svesna mnoštva Džonsonovih karakternih mana, potcenjuju privlačnost ideje konačnog kraja pregovora koje Britanci – i oni koji podržavaju brexit i oni koji su protiv njega – smatraju krajnje ponižavajućim. Manifest zasnovan na „tvrdom“ brexitu pomogao bi Džonsonu da satre novonastalu Brexit partiju i po prvi put nakon referenduma ujedini birače opredeljene za izlazak iz EU. Istovremeno, pristalice ostanka u EU – rimejneri – ostaju duboko podeljeni ne samo između Liberalno-demokratske i Laburističke partije, već i između partija koje pokrivaju celo Ujedinjeno Kraljevstvo sa jedne, i škotskih i velških nacionalnih partija sa druge strane. Retko se dešavalo da novi premijer, koji je nasledio haotičnu vladu i podeljeni parlament, ima tako jasan put ka potencijalnoj dominaciji.

Uprkos tome što ankete sugerišu povratak liberal-demokrata, zahvaljujući njihovom nedvosmislenom stavu za ostanak u EU, jedina prepreka Džonsonovoj dominaciji je Korbinova Laburistička partija. Strastveni rimejneri su žestoko kritikovali Korbina zbog njegovog odbijanja da laburisti budu predvodnici kampanje za preokretanje rezultata referenduma. Oni često citiraju njegovu kritiku EU kao organizacije inherentno naklonjene oligarhiji i merama štednje, kao dokaz da on nije bio iskren kada je, u junu 2016, vodio kampanju za ostanak u EU i reformisanje ove zajednice.

Ali Korbin je bio u pravu kada je nijansirao svoju podršku za ostanak u EU. Brexit svoju pobedu na referendumu ne duguje ni Vladimiru Putinu, ni Fejsbuku, niti besramnim lažima kampanje za napuštanje EU. Niti je duguje kritičkom stavu onih među nama (uključujući i DiEM25) koji su, poput Korbina, vodili kampanju pod sloganom „Ostanak u EU. Protiv ovakve EU!“ Ne, najbolji saveznik brexit kampanje bile su etablirane figure poput Tonija Blera i Kristin Lagard. Oni su oscilovali između tzv. „projekta straha“ (upozorenja o kraju sveta u slučaju brexita) i ružičastog prikaza EU koji je ignorisao njene antidemokratske mehanizme odlučivanja, njeno mizantropsko upravljanje evro-krizom i njenu spremnost da potpisuje trgovinske ugovore s SAD, koji su uzurpirali parlamente njenih članica i ugrozili neka od najznačajnijih dostignuća EU.

Još od referenduma 2016, Ujedinjenim Kraljevstvom vlada atmosfera građanskog rata, koja onemogućava civilizovan razgovor između onih koji podržavaju brexit i onih koji mu se protive. Korbin je hrabro pokušao da održi na okupu ove dve struje unutar Laburističke partije, i to pomoću časnog kompromisa: UK će formalno napustiti EU, poštujući rezultat referenduma, ali će istovremeno ostati deo što većeg mogućeg broja EU struktura – uključujući i carinsku uniju. Umesto da čestitaju Korbinu na ovom nimalo lakom balansiranju različitih struja, njegovi protivnici u Laburističkoj partiji, zajedno sa liberalnim establišmentom dovoljno neprincipijelnim da isporuči sve pro-brexit birače direktno u ruke Najdžela Faraža i Borisa Džonsona, napali su ga sa zapanjujućom zluradošću. Ali to je bilo tada, a evo kako je sada. Sa Džonsonom kao premijerom, i njegovom kristalno jasnom strategijom, Korbinov zadatak se sastoji u tome da razotkrije istinu o Džonsonovom brexitu bez dogovora – konkretno, da je reč o trampovskom dogovoru o brexitu – i da izađe sa laburističkim planom za brzo razrešenje mučnog procesa brexita. Korbin prvo mora pokazati biračima da će Džonsonova vlada pretvoriti Ujedinjeno Kraljevstvo u vazalnu državu trampovske Amerike i multinacionalnih korporacija, koje jedva čekaju da uzurpiraju dragocene nacionalne institucije (pre svih Nacionalnu zdravstvenu službu). Džonson će privezati UK za globalnu alijansu populističkih/nacionalističkih režima i uništiti šansu da Britanija postane evropski i svetski predvodnik u implementaciji Zelenog nju dila, koji bi zamenio propali ekonomski model zasnovan na niskim porezima, niskim platama, niskim investicijama, ugovorima na „nula časova“ i neregulisanim finansijama.

Korbinov drugi zadatak je da ponudi alternativni način okončanja ponižavajućeg nastavka pregovora. To znači da će morati da se obaveže da će opozvati Član 50, kako bi dao dovoljno vremena laburističkoj vladi da implementira zelene investicije, preokrene mere štednje u skladu sa progresivnim internacionalizmom Laburističke partije, istovremeno organizujući Građansku deliberativnu skupštinu koja bi formulisala pitanje (ili pitanja) koja bi se postavila glasačima na drugom referendumu o brexitu. Izbori na kojima bi se biralo između ove dve nedvosmislene alternative, Džonsonove i Korbinove, konačno bi omogućili građanima Ujedinjenog Kraljevstva da donesu odluku o sudbini svoje zemlje.

Project Syndicate, 30.07.2019.

Preveo Rastislav Dinić

Peščanik.net, 09.08.2019.

Ostavite komentar

unesite broj *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.