Katinski masakr iz 1940. godine simbol je sistematskog uništenja intelektualne elite jednog naroda s ciljem dugoročne kontrole društva. Likvidacijom poljskih oficira, profesora, lekara, inženjera, sudija i advokata, sovjetski režim nije uklanjao vojnu pretnju, već potencijalnu buduću elitu otpora – ljude sposobne da artikulišu istinu, pamte zločin i organizuju društvo nakon njega. Taj obrazac, iako u različitim oblicima i intenzitetima, ponavljao se kroz čitavu modernu istoriju.
Totalitarni i autoritarni sistemi ne obračunavaju se s intelektualcima prvenstveno zbog njihovih konkretnih političkih stavova, već zbog njihove autonomije mišljenja. Intelektualac poseduje tri osobine koje su za svaki autoritarni poredak opasne: kritičko rasuđivanje, javni kredibilitet i sposobnost dugoročnog pamćenja.
– TEKST NASTAVLJA ISPOD OGLASA –
Upravo zato su u Staljinovim čistkama u Poljskoj stradali naučnici i lekari, u Mao Cedungovoj Kulturnoj revoluciji u Kini profesori i umetnici, dok su u Kambodži sedamdesetih godina 20. veka Crveni Kmeri sistematski uništili obrazovni sistem i intelektualnu elitu – bilo je dovoljno samo posedovati diplomu, ili čak samo nositi naočare, pa da sa padne kao žrtva režima. U nacističkoj Nemačkoj 1933. godine organizovana su javna spaljivanja knjiga koje su sadržale sve što su nacisti proglasili nenemačkim i subverzivnim (spaljivane su, između ostalih, i knjige Alberta Ajnštajna – sigurno u pokušaju da se spali i teorija relativiteta, ne bi li je zamenila neka arijevska).
Metode likvidacije intelektualaca varirale su – od fizičkog uništenja, preko zatvora i egzila, do javnog poniženja – ali je cilj uvek bio isti: lomljenje društvene kičme. Tamo gde vladaju glupi i primitivni, pametan postaje izgrednik.
U aktuelnim totalitarnim i autoritarnim društvima retko se susreće brutalnost totalitarizama 20. veka. Međutim, to ne znači da je obrazac nestao. Naprotiv – on je transformisan. Današnji sistemi koriste „mekše“ mehanizme: institucionalno iscrpljivanje, profesionalnu marginalizaciju, administrativni pritisak, medijsku diskreditaciju i proizvodnju atmosfere straha, linča i besmisla. Intelektualac se ne ubija – on se učini nevidljivim, bespomoćnim, obeščašćenim ili smešnim.
Savremeni oblici progona u Srbiji možda nisu krvavi, ali su jednako destruktivni po društvenu supstancu. Razlika je samo u sredstvu, ne i u cilju.
Posebno je opasna pojava sistemskog omalovažavanja i bagatelisanja znanja. Stručnost se relativizuje, naučni ili umetnički autoritet zamenjuje politička lojalnost, a javni diskurs se svesno spušta na nivo banalnosti, ogoljenog prostakluka i konflikta. Intelektualac se u tom scenariju ne pojavljuje kao korektiv vlasti, već kao „elitista“, „strani plaćenik“, „neradnik“ ili „smetnja stabilnosti“. U SFRJ je svojevremeno postojao izraz „poštena inteligencija“ – kao neka opomena da od inteligencije, tobož, preti podrazumevana opasnost. Mehanizam je isti: diskreditacija pre likvidacije, s tim što je današnja likvidacija lična, moralna i profesionalna, a ne fizička.
U tom kontekstu, stanje na univerzitetima u Srbiji zahteva posebnu pažnju. Poslednjih meseci svedočimo otvorenom progonu univerzitetskih profesora koji su kritičari autokratskog društva u kome živimo: davanju otkaza bez profesionalno utemeljenih razloga, opstrukcijama u napredovanju i osporavanju izbora u zvanja, poništavanju konkursa, kao i selektivnom tumačenju zakona i pravilnika. Formalno, sve se odvija „u skladu sa procedurama“; suštinski, reč je o disciplinskom mehanizmu usmerenog kažnjavanja kritičkih i autonomnih pojedinaca.
Velika potencijalna moć savremenih režima leži i u parčanju akademske zajednice. Autoritarni sistemi preko svojih poslušnika podstiču rivalstva, zavisti, sitne interese, spletkarenja i podmićivanja, znajući da izolovan profesor postaje lakša meta. Na taj način stvara se ambijent u kome se autocenzura isplati, a lični integritet postaje luksuz. Ambijent u kome se po mišljenje ide na „treći sprat“ – kod nadređenog po partijskoj liniji. Tako solidarnost slabi, a represija više i ne mora biti brutalna – dovoljna je tišina kolega.
Ćutanje akademske zajednice i pasivno posmatranje tuđe (kakva zabluda da je samo tuđe!) nesreće uvek je uvod u njeno dalje slabljenje. Nijedan progon profesora nikada nije ostao na jednom imenu; on se širi upravo onoliko koliko mu se dopušta.
Zato je pitanje solidarnosti danas isključivo moralno, a ne političko pitanje, kako autoritarni režim želi da ga prikaže. Odbrana jednog profesora od nepravde nije čin lične hrabrosti, već je herojski čin odbrane institucije, profesije i same ideje univerziteta. Ćutanje, ma koliko oportunistima kratkoročno delovalo racionalno, dugoročno postaje saučesništvo u razgradnji sistema i konačnom gušenju slobode mišljenja i delanja – ispostaviće se, na kraju, čak i njihovog sopstvenog.
Ipak, istorija pokazuje i nešto drugo: nijedan sistem koji se dugoročno obračunava sa sopstvenim intelektualnim slojem ne ostaje stabilan.
Društva bez kritičke misli gube sposobnost samokorekcije, a režimi koji se boje pitanja i pameti neminovno proizvode greške koje ih na kraju uguše. Napredna društva razumeju da su intelektualci njihov najvredniji dugoročni resurs i zato ih kroz istoriju štite i osnažuju, umesto da ih troše ili sistematski progone.
Upečatljiv primer predstavlja pogibija Henrija Mozlija u Prvom svetskom ratu, mladog naučnika koji je razjasnio pojam atomskog broja i čija je smrt na frontu prepoznata kao nenadoknadiv gubitak za britansku i svetsku nauku. Upravo to iskustvo navelo je britansku vladu, predvođenu Vinstonom Čerčilom, da tokom Drugog svetskog rata uvede politiku strateške zaštite ključnih naučnih i intelektualnih profesija, smatrajući da je njihova uloga u laboratorijama, univerzitetima i razvojnim centrima od vitalnog značaja za opstanak i budućnost države.
Danas se ista racionalna logika prepoznaje u savremenim razvojnim strategijama, poput onih kojima Saudijska Arabija sistematski privlači naučnike, inženjere i istraživače iz celog sveta kako bi ostala konkurentna među velikim silama. Ova zemlja jasno pokazuje da globalna snaga više ne počiva samo na prirodnim resursima, već na kapitalu znanja i inovacija. Razlika između društava koja napreduju i onih koja stagniraju leži upravo u tome da li znanje štite kao vrednost ili ga potiskuju kao pretnju.
Zato je današnji trenutak ispit zrelosti akademske zajednice. Ne ćutati nije stvar političkog opredeljenja, već profesionalne i moralne odgovornosti. Univerzitet je poslednja linija odbrane razuma u ovom društvu – i ako ona utihne, cena se više neće plaćati pojedinačno, već kolektivno.
Kada započne predizborna kampanja i kada se u javnosti pojave intelektualci sa studentske liste, pokušaj likvidacije će se intenzivirati. Budimo spremni. I solidarni. Jer znanje je moć!
Autorka je profesorka Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu