Stanković: Predivne zverčice


Dragoljub Stanković

Improvizacija na omiljenu temu

One se ne mogu dovoljno nahvaliti. Nema reči koje bi to izrazile. Opet, vredi pokušati pa dokle se stigne.

Dakle, nekad se pitam da li su mace, antilope ili panterice. Možda tigrice. Mogu biti i ježevi, meduze a liče i na grane, snažne, čvornovate što povijaju se na vetru. Ponekad lelujaju kao morske trave. Često su podzemna čudovišta koja iznenade, neočekivanom divotom. Opet beskrajno su glatke, okružene duhovima, posute paperjem nežne trave, kao kraci zlatne zvezde, šire se po horizontu do nedogleda i oslepljenja, obnevidelosti, do poslednjeg treptaja oka i sna, rasprskavaju se kao vatromet.

Biva da izgledaju mrtve, leže ostavljene, tužne, zbunjene, zaboravljene, gledaju se međusobno kao lutke, drugi put su mermerne karijatide, sapi Artemide. Nestrpljive za akciju ali poslušne, mrdaju glavom, daju znake, lupkaju po zemlji, kao gepardice spremaju se, i dovoljan je samo tren, trzaj da pokažu uspavanu, nagomilanu energiju, da polete. Setim se tada elegancije skakavaca, nepredvidljivosti kretanja, neukrotivosti mišića, divljih konja i obilja. Vretenaste turbine koje izgledaju napeto kao da će im opna pući od previše snage, žustrine, savršeno oblikovane, kao avioni.

Nedohvatne su razumom, brčkaju se u malom mozgu. Golicaju vijuge. Ne miruju. Uživaju u ritmu, ravnomernim otkucajima srca koji se pojačavaju, ples je njihova molitva i bog, disciplina, udah i izdah. Vole da se klate iznad ponora i vode. Izlaze iz valova strasti, grča, napetosti, zapenušene, uvek iznenađujuće i novorođene, hipnotišu kao zmije, egzotične su zvečarke što palacaju crvenim jezikom, ne mogu se oči skinuti sa njih. Da, da, one su vir u koji se ne sme gledati dugo ali teško je prestati. Traži se intervencija superega, podizanje pogleda, osvešćenje jer daleko su od glave, najdalje, na suprotnoj strani svemira, i zato tako privlačne, magnetizuju, zavrte um kao čigru ali daju celinu, zaokruženost egzistencije, bez lažnih moralnih i malograđanskih skrupula. Kao noževi, sablje, katane paraju ustajalost provincije i zaparloženost duha, andaluzijske su kučke vidokruga. Linija rasecanja ide uzduž po sredini, otvara utrobu želja i požude. Upakovane, sapete, u mrklu noć, jutro mlečno, mrežu, najlepši su poklon, dar, prizor ali njihova bujnost ukroćena je samo privremeno jer one raskidaju lance i sputanost. Sloboda je njihovo ime. Bubre kao sočno voće. Suspregnute pulsiraju, prelivaju se preko ruba nesvesti.

Samo jedan u nizu mislilaca koji su pokušavali da reše njihovu enigmu bio je i matematičar i mistik, renesansni Jakob Gastonijus koji je, što je manje poznato, uticao i na velikog pesnika i slikara Vilijema Blejka. On uvodi pojam, jednačinu idealnih, božanskih proporcija tela i zaključuje: „Dodiruju se u beskonačnosti / to je infinitezimalni račun / nikada se ne može doći / do celoga broja ili razlomka racionalnog / uvek ima cifre viška / ipsilon je pi pola na kvadrat.“

Inače u prošlosti bile su vekovima sakrivane, viđene retko kao blesak epifanije, prezrene, ponižene, zatomljene, zatrpane ispod hiljadu velova i samo su svetice, boginje i nimfe mogle slobodno da ih pokazuju. I deca. I luđakinje.

One gaze po grožđu moje imaginacije, cede slast što otiče u burad, a unutra vri spakovana sunčanica, groznica vinograda, gnjecaju mi žlezde i meninge, sviraju na čakrama kao na harfi i odleću u vidu hiljadu cvetnih latica u nebo; zabadaju se i tonu u perje oblaka, meškolje se ispod dušeka večnosti.

Zagonetne su kada navlače i skidaju rolke i prozirne košuljice, ima se utisak da se tada ukazuje vrhovna istina, pada koprena koja nas je delila od stvarnosti, i to one celoživotno žuđene, a koja nam se sada smeje i izruguje, plazi i kezi. Maše nam, mršti se koketno, igra ogoljena pred očima i mi je ipak ne vidimo jasno, ne možemo da izoštrimo sliku. I onda tražimo da se ponovo obuku i svuku ali ovaj put sporije. I tako bezbroj puta, do izbezumljenja i nazad.

Dodajmo da je njihovo dostojanstvo veliko, iako nepriznato. To je zbog toga što one ne traže od drugih da mu se klanjaju, uzvišene su i potpuno svesne svog plemenitog roda, prirodne aristokracije afričkih kraljica i ratnica. Stoga, prezir nekada, mržnja nikada, a punoća, jedrost ljubavi zauvek, to ih nosi, pokreće, kao životni moto. Još par podataka: obožavane su ali i zlostavljane u Aziji, samo zbog svojih magičnih moći. Otkrivene su za sve nas tek u dvadesetom veku, zahvaljujući sportu, u krajnje plebejskom i neerotskom dešavanju ali su odmah i eksplodirale u modi šezdesetih. Bio je to događaj kojim je čovečanstvo definitivno promenjeno na bolje i može se porediti samo sa galaktičkim sjajem supernove, naravno, u duhovnom smislu. Nije čudo što se njihova čistoća poistovećuje sa čistotom duše i misli, još u Novom zavetu.

Neke od njih vole da vladaju i onda oblače kožne komesarske uniforme sa rajsferšlusima i nitnama ili špicaste, ubodne kacigice za srce, ne shvatajući da im to nije potrebno za uspeh u osvajačkim pohodima jer one su ekstaza po definiciji, tj. ne moraju još da preglumljuju uzbuđenost izveštačenom izdignutošću.

Kad smo već kod ratova i samuraja treba pomenuti demarkaciju koja obeležava „apsolutnu teritoriju“ (jap. 絶対領域, Zettai ryōiki), ali u hegelovskom smislu, iza koje je vatra tako jaka da postaje zaglušujuća i smrtonosna. Usijanje je ravno onom u čeličanama i vulkanskim jezgrima. Poređenja radi, ubojito ali manje letalno je slučajno probijanje oštrih sunčevih zraka kroz šlic pokrivajuće tkanine, posebno crne, deluje to na mozak poput kratkog bodeža, zaslepljujućeg belasanja ribljeg trbuha sa dna reke ili odškrinutih vrata raja koja zapljusnu svetlošću zenicu, uspavano i korumpirano ja.

I za kraj da zaključimo da uvek idu po dve zajedno, a kad ih je više u parnom broju i raspoloženju, plivaju kao vidre, neuhvatljive, migolje se, škakljive, osetljive na dodir. Između njih drugačiji je vazduh i atmosfera, hiljade riba razmnožava se u jatima, legu se jaja, planktoni, kitovi, sirene, ulazi se u drugu dimenziju kao pri prolasku kroz crnu rupu, gravitacija je promenjena, prostor i vreme se zakrivljuju jer one su centar sveta, tamo gde sve počinje i završava.

nomad.ba

Ostavite komentar

unesite broj *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.