Neuspela privatizacija je kriva za egzodus Bosanaca

 za Balkan Insight

Ako Bosanci odlaze iz zemlje u tako velikom broju, to je delom zbog lošeg procesa privatizacije, koji je od početka omogućio prevladavanje stranih političkih i domaćih etničkih interesa.

This article is also available in: English

Tokom prošle godine, više od 18.000 ljudi je napustilo Bosnu i Hercegovinu, navodeći tešku političku, društvenu i ekonomsku situaciju i – često kažu – nesigurnu budućnost. Konzervativne procene pokazuju da se stopa nezaposlenosti u zemlji kreće između 18 i 21 odsto.

Jedan od ključnih motiva ovog kontinuiranog egzodusa je ekonomski učinak zemlje, koji je obeležen visokim nivoom ekonomske politizacije, klijentelizma i nepotizma.

Popularni slogan velikih antivladinih demonstracija u 2014. godini: „Mi nismo ni Bošnjaci ni Srbi ni Hrvati – mi smo nezaposleni“, izrazio je ovu frustraciju. Postojala je stvarna nada za promene u 2014, ali pet godina kasnije strukturni problemi privrede i njena transformacija ostaju nerešeni.

Najveće kompanije, koje su nekada činile ekonomske stubove predratne Bosne, nisu uspele u tržišnoj ekonomiji. Železara u Zenici, koja je nekada zapošljavala oko 24.000 ljudi, danas ima nešto više od 2.000 radnika. Aluminijumska kompanija „Birač“, koja je privatizovana, morala je biti nacionalizovana nakon što je litvanski investitor odlučio da napusti Bosnu.

Osvrnuvši se na politiku ekonomske transformacije, a posebno na privatizaciju državnih preduzeća, proces je bio visoko politizovan i netransparentan. To je bilo praćeno korupcionaškim skandalima, klijentelizmom i etničko-političkim borbama, koje je karakterisala podela vlasti prema etničkim podelama u zemlji.

Takva ekonomija nije mogla privući strane investitore, a oni koji su dolazili često su imali političke, a ne ekonomske ciljeve.

Brza privatizacija je bila pogrešna ideja:

Ilustracija. Foto: Pixabay

Prvobitni uzroci neuspešne privatizacije državnih preduzeća mogu se pratiti od rekonstrukcije Bosne u drugoj polovini devedesetih.

Nakon Dejtonskog mirovnog sporazuma iz 1995. godine, neoliberalni pristup međunarodne zajednice pretpostavio je da će brza i transparentna privatizacija državne imovine stimulisati ekonomiju koja umire.

Na osnovu odluke visokog sekretara UN-a za BiH, Agencija SAD za međunarodni razvoj, USAID, izabrana je kao takozvani „vodeći donator“ za privatizaciju.

USAID je pretpostavio da će privatizacija doneti strana ulaganja, zaposlenost, efikasnost, izvoz i inovacije.

Međutim, ovaj pristup je patio od preteranog verovanja u tržišne mehanizme i potcenjivao je činjenicu da se proces privatizacije odvijao u posleratnom okruženju čije su značajne specifičnosti oblikovale ishod.

Gledajući unazad, USAID i međunarodna zajednica su previše insistirali na brzini privatizacije i stavili značajno poverenje u nevidljivu ruku tržišta.

Nažalost, privatizacija se odvijala bez odgovarajućeg institucionalnog i zakonodavnog okvira, kada su bankarski sistem, zakonodavstvo [kao što su zakoni o nesolventnosti] i pravosudni mehanizmi još uvijek bili u fazi izrade.

To je stvorilo priliku za prikrivene motive. Slaba vladavina prava odvraćala je očekivana strana ulaganja, tako da su jedini vlasnici preko potrebnog finansijskog kapitala bile obogaćene elite, koju su činili ratni profiteri, nacionalistički orijentisani političari, mafije i ostaci komunističke nomenklature.

Lokalni političari uglavnom nisu podržavali privatizaciju jer su to smatrali pretnjom njihovoj političko-ekonomskoj moći, sa obzirom na to da su državna preduzeća u suštini preduzeća u vlasništvu političkih stranaka.

Njihov cilj je bio, dakle, zadržavanje i odlaganje privatizacije, a međunarodna zajednica je ostala jedina pokretačka sila iza nje. Kada je došlo do privatizacije, političke stranke su pokušale da osiguraju da kompanije završe u njihovim rukama ili u rukama njihovih simpatizera.

Imajući u vidu odsustvo institucionalnog okvira i etničko-političku borbu koja je prožimala ekonomiju, rezultat privatizacije je bio veoma nepovoljan.

Tri glavna pitanja su oblikovala proces privatizacije: (1) politička opstrukcija – političke partije su pokušale da uspore proces, dok je korporativno rukovodstvo vezano za političke elite učinilo ono što je moglo da smanji knjigovodstvene vrednosti kompanije, jer bi ih tada lakše privatizovali članovi relevantne etničke grupe. (2) Netransparentnost – netransparentni procesi praćeni korupcijskim skandalima i klijentelizmom. (3) Etnizacija procesa – privatizovana preduzeća su završila u rukama pripadnika „prave“ nacionalnosti i nastavila su da finansijski podržavaju političke stranke i njihove aktivnosti.

Strani investitori su došli sa političkim ciljevima:

Milorad Dodik u Sarajevu, glavnom gradu Bosne i Hercegovine. Photo: EPA-EFE/FEHIM DEMIR

Međunarodna zajednica je 2000. godine napravila listu od 140 „strateških velikih preduzeća“ – 87 iz entiteta Federacije i 53 iz Republike Srpske – koje je trebalo privatizovati.

Glavni fokus je stavljen na kompanije za proizvodnju i snabdevanje električnom energijom i vodom, telekomunikacije i transportne kompanije, rudnike i tako dalje.

Za privlačenje stranih investitora usvojene su strukturne reforme i zakoni o direktnim stranim ulaganjima. Međutim, ovaj pristup nije sprečio kontroverze i gore navedene negativne aspekte – političku opstrukciju, netransparentnost, a posebno etnizaciju.

Iako je bilo uspešnih slučajeva privatizacije od strane stranih investicija, strani investitori su često koristili mogućnost privatizacije da bi stekli veći uticaj u zemlji i ojačali svoje političke veze.

Tri primera opisana u nastavku otkrivaju kontroverze oko uloge stranih investitora u privatizaciji – bilo da je reč o lošem upravljanju USAID-a, što je dovelo do etnizacije i neuspele privatizacije, ili ruskog i turskog kapitala, sa ciljem jačanja pozicija ovih zemalja u Bosni i uspostavljanja bliskih veza sa srpskim, odnosno bošnjačkim rukovodstvom.

Neuspela privatizacija gigantskog proizvođača aluminijuma „Aluminij Mostar“ 2008. godine je ilustrativan slučaj kontroverzne pomoći USAID-a. U početku, međunarodni konsultant od strane USAID-a čudesno je smanjio tržišnu vrednost kompanije sa 620 miliona dolara na 84 miliona.

Nadalje, članovi pobedničkog konzorcijuma, „Glencore-Feal“ i „Dalekovod Zagreb“, bili su isključivo Hrvati povezani sa vladajućom strankom HDZ u Hrvatskoj i njenim krilom u Bosni, HDZ BiH, čime se manifestuje jasna etnizacija i politizacija procesa privatizacije.

Povrh toga, u 2010. godini privatizacija je proglašena neuspešnom. Danas je 44 odsto kompanije još uvek u vlasništvu entiteta Federacije, 44 odsto pripada malim akcionarima, a vlada Hrvatske poseduje preostalih 12 odsto.

Kompanija je veoma zadužena, a prema dosadašnjem direktoru, ključ obnove je još jedna privatizacija. Kompanija bi trebalo da bude privatizovana do 2020. godine; novi investitor bi mogla biti kompanija „Elektroprivreda HZ HB“ koja je i njen najveći poverilac.

Poslednjih godina pojavile su se spekulacije da bi ruski investitori koje je gurao bivši hrvatski član predsedništva BiH Dragan Čović mogli biti zainteresovani za privatizaciju. Ove glasine su nestale nakon što Čović nije ponovo izabran za bosansko državno predsedništvo 2018. godine.

Prateći prvenstveno političku logiku i ciljeve, ruski kapital je odigrao važnu ulogu u privatizaciji u bosanskom, uglavnom srpskom entitetu, Republici Srpskoj, gde su rafinerije nafte u Modriči, Bosanskom Brodu i Banjoj Luci najveće ruske investicije.

Rafinerije su prodate za 121 milion evra ruskoj kompaniji „Nefgazinkor“, koja je 100 odsto u vlasništvu ruske državne kompanije „Zarubezhneft“.

Prema planu privatizacije, investitor je trebalo da plati dugove sve tri rafinerije. Međutim, ovaj teret je tada preuzela Vlada RS. Obaveza novog vlasnika je bila da investira i u razvoj kompanija. Međutim, Rusi su samo dali kredite za sve tri kompanije i dodatno ih zadužili.

Ipak, Milorad Dodik, bivši predsednik Republike Srpske, nazvao je privatizaciju „velikom pomoći ruske braće srpskom narodu“.

Nema sumnje da je sporedni cilj ruske investicije bio jačanje veza Rusije sa vladajućom strankom u RS, Dodikovim SNSD-om.

Dok ruski investitori igraju značajnu ulogu u RS, uglavnom muslimanska i hrvatska federacija privlače turski kapital, između ostalih. Najveća turska investicija u Bosni je došla 2005. godine kada je turski „Holding Hayat“ privatizovao proizvođača papira i celuloze „Natron“ u Maglaju. Firma zapošljava oko 900 radnika i čini se da je jedna od retkih dobrih priča o privatizaciji.

Međutim, detaljniji pogled na turske aktivnosti u Bosni pokazuje da Turska teži da igra aktivniju ulogu u zemlji, posebno kroz kontrolu bankarskog sektora. 2018. godine, Turska je postala drugi po veličini investitor u ovom nakon Austrije. Iako Turska izjavljuje svoje prijateljstvo sa Bosnom, posebno sa glavnom bošnjačkom strankom, SDA, Turska nije čak ni među deset najvećih stranih investitora. Kao regionalna sila, Turska, dakle, ima svoje interese na zapadnom Balkanu, ali do sada politička podrška Bosni prevladava nad njenim investicijama.

Ukratko, glavna pokretačka snaga za proces privatizacije u Bosni je bila međunarodna zajednica, koju je prvenstveno predstavljao USAID. Iako je privatizacija državnih preduzeća trebalo da bude transparentna i brza, međunarodna zajednica nije sprečila političke opstrukcije, klijentelizam i etnizaciju.

Želja da se privuku strane investicije rezultirala je sumnjivim i klijentelističkim poslovima koji su ojačali uticaj stranih zemalja, a nisu ojačali bosansku ekonomiju, iako je u nekim slučajevima, kao što je „Natron Hayat“, privatizacija bila uspešna.

Strana ulaganja su, dakle, bila i prilika i pretnja današnjoj Bosni i Hercegovini. Kao što je navedeno u pomenutim slučajevima, politički motivi i borba za uticaj u zemlji često su išli ruku pod ruku sa ekonomskom aktivnošću.

Ostavite komentar

unesite broj *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.