Najveći zagađivači nismo mi

Piše: GEORGE MONBIOT

Foto: John Lehr

Hajde da prestanemo da ovo što nam se dešava zovemo Šesto veliko izumiranje. Nazovimo ga pravim imenom: „prvo veliko istrebljenje“. Istoričar prirodne sredine Džastin Mekbrajan nedavno je ukazao da opis aktuelnog nestanka živih sistema (uključujući ljudska društva) pojmom izumiranja, čini da ova katastrofa zvuči kao nesrećan slučaj.

Mada svi učestvujemo u velikom istrebljenju, naša odgovornost nije pravilno raspoređena. Uticaj većine ljudi na svetu je minimalan. Čak su i ljudi iz srednje klase bogatog dela planete, čiji je uticaj značajan, samo podanici sistema ideja i postupaka koji velikim delom oblikuju korporacije.

Gardijanov serijal o zagađivačima upozorava da je samo 20 kompanija za fosilna goriva – od kojih su neke u vlasništvu država, a neke u vlasništvu deoničara – odgovorno za čak 35% ukupne količine ugljen dioksida i metana proizvedenih ljudskim aktivnostima od 1965. Te godine je predsednik američkog naftnog instituta rekao svojim članovima da bi ugljen dioksid koji oni proizvode mogao izazvati „zapažene promene u klimi“ do 2000. Znali su šta rade.

Čak i pošto su njihovi naučnici upozorili da bi neprekidna eksploatacija fosilnih goriva mogla dovesti do „katastrofalnih“ posledica, naftne kompanije su nastavile da troše milijarde dolara na ometanje aktivnosti vlada. Finansirali su stručne savete, plaćali penzionisane naučnike i lažne građanske inicijative da podstiču sumnje i potcenjivanje prema klimatologiji. Sponzorisali su političare, posebno u američkom kongresu, da blokiraju međunarodne napore za smanjenje emisija gasova staklene bašte. Ogroman novac su uložili u zeleno pranje svog javnog imidža.

Takva praksa se i danas nastavlja, sa reklamama kompanija Shell i Exon kojima se javnost obmanjuje pričama o prelasku sa fosilnih goriva na obnovljive energije. Njihov godišnji izveštaj otkriva da je Shell prošle godine zapravo uložio 25 milijardi dolara u naftu i gas. Izveštaj ne prikazuje iznose pompezno najavljivanih investicija u tehnologije sa niskim emisijama ugljenika, niti je kompanija bila u stanju da ih dostavi kada sam im to zatražio.

Rad objavljen u časopisu Nature ukazuje da su male šanse da se spreči rast globalne temperature za više od 1,5 stepeni Celzijusovih ukoliko postojeća infrastruktura fosilnih goriva ne bude rashodovana. Nasuprot tome, industrija namerava da ubrza proizvodnju, dok planirana ulaganja za razvoj novih rezervi u narednih 10 godina iznose blizu pet biliona dolara. Industrija se posvetila ekocidu.

Međutim, najveća i najuverljivija laž koja nam se nameće jeste da je prvo veliko istrebljenje zapravo stvar izbora potrošača. U odgovoru na naša pitanja, neke od naftnih kompanija naglašavaju da one nisu odgovorne za našu odluku da koristimo njihove proizvode. Svi smo ugrađeni u sistem koji su oni stvorili – političku, ekonomsku i fizičku instrastrukturu koja stvara iluziju izbora dok ga zapravo ukida.

Svi smo vođeni jednom ideologijom, tako uobičajenom i sveprisutnom da je više ni ne razaznajemo kao ideologiju. Ona se zove konzumerizam, a uz pomoć veštih oglašivača i promotera skovali su ga korporativna kultura slavnih i mediji koji nas tretiraju kao korisnike roba i usluga a ne kao tvorce političke stvarnosti. Ta ideologija je utvrđena transportnim, urbanističkim i energetskim sistemima koji onemogućavaju dobre izbore. Širi se kao naftna mrlja kroz političke strukture, koje se sistematski zarobljavaju novcem za lobiranje i kampanje, sve dok politički lideri ne prestanu da predstavljaju nas, nego počnu da rade za plutokrate koji ih plaćaju.

U takvom sistemu opšti šum guši individualne izbore. Pokušaji organizovanja bojkota notorno su teški i uglavnom uspevaju samo kada postoji precizan i neposredan cilj. Ideologija konzumerizma je vrlo efikasna u prebacivanju krivice: svedoci smo aktuelnih izliva besa po medijima u vlasništvu milijardera zbog navodnog licemerja ekoloških aktivista. Bogati ljudi na zapadu uporno okrivljuju ili „Kineze“ ili siromašne za uništenje planete zbog velike stope nataliteta. Od prebacivanja odgovornosti, svojstvenog konzumerizmu, ne vidimo prave izvore uništenja.

Moć konzumerizma leži u tome da nas čini nemoćnima. Zarobljava nas u malom krugu odlučivanja, u kome nam se beznačajni izbori između različitih oblika uništenja prikazuju kao efektivna promena. Mora se priznati, to je vrhunski izvedena prevara.

Treba promeniti sistem, a ne njegove proizvode. Moramo delati kao građani, a ne kao potrošači. Ali kako? Odgovor se delimično nalazi u sažetoj knjizi koju je objavio jedan od osnivača pokreta Pobuna protiv izumiranja (Extinction Rebellion) Rodžer Halam, pod naslovom Zdrav razum za 21. vek. Ne slažem se sa svime što on piše, ali verujem da će njegova stroga i opsežna analiza svakako postati klasik političke teorije.

Tekst polazi od pretpostavke da segmentirane kampanje sa skromnim zahtevima ne mogu da spreče sticaj katastrofa klimatskog i ekološkog sloma. Samo masovni politički poremećaj, iz koga se mogu izgraditi nove i pristupačnije demokratske strukture, može doneti neophodnu transformaciju.

Proučavajući uspešne mobilizacije kao što su to bili Dečiji marš u Birmingemu u Alabami 1963 (koji je odigrao ključnu ulogu u ukidanju rasne segregacije u SAD), Demonstracije ponedeljkom u Lajpcigu 1989 (koje su rasle sve dok nisu oborile istočnonemački režim) i Narodni pokret u Nepalu 2006 (koji je srušio apsolutnu vlast monarhije i uticao na okončanje oružane pobune), Rodžer Halam je razvio formulu za efikasne „akcije dileme“. To su akcije koje stavljaju vlasti u nezgodan položaj – ili će policija pustiti da građanska neposlušnost traje, i time ohrabriti još više ljudi da se priključe akciji, ili će krenuti silom na demonstrante što će doprineti moćnoj „simbolici neustrašive žrtve“ što će, opet, ohrabriti još više ljudi da se pridruže. Ako se to dobro odigra, vlast nema šanse da pobedi.

Ključni zajednički elementi uspešnih pokreta, utvrdio je Halam, jesu okupljanje hiljada ljudi u centru glavnog grada, strogo čuvanje discipline nenasilja, usmerenost pažnje na vlasti i istrajnost tokom dužeg vremenskog perioda. Radikalna promena, otkriva njegovo istraživanje, „primarno je igra brojkama. Istorijski, deset hiljada ljudi koji krše zakon imaju više uticaja nego aktivizam u malim razmerama, a visokog rizika“. Glavni izazov je organizovati akcije koje podstiču što veći broj ljudi na učešće. To znači da one treba da budu planirane na otvoren način, inkluzivne, zabavne, mirne i uljudne. Takva jedna akcija, koju organizuje Pobuna protiv izumiranja održava se u centralnom Londonu.

Halamovo istraživanje sugeriše da ovakav pristup bar pruža mogućnost za pokušaj slamanja infrastrukture laži koju su izgradile kompanije za fosilna goriva, da bi se razvila politika adekvatna razmerama izazova s kojima smo suočeni. Teško jeste, a uspeh je neizvestan. Ali, ističe Halam, šanse da će se politika, ovakva kakva je sad, isprečiti našoj kolektivnoj nesreći nekakvom efikasnom akcijom ravne su nuli. Masovne akcije dileme mogle bi biti naša poslednja, najbolja šansa za sprečavanje masovnog istrebljenja.

The Guardian, 09.10.2019.

Prevela Milica Jovanović

Peščanik.net, 16.10.2019.

Ostavite komentar

unesite broj *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.