Mediji i prošlost koja ne prolazi

Ne može se reći ništa suvislo o medijima i problemu suočavanja s prošlošću u Srbiji dok prvo ne raščistimo nekoliko ključnih stvari: Da li je prošlost uopšte prošla? Da li je naša sadašnjost zapravo tek ovlašno preodevena prošlost? Može li se s prošlošću na pravi način suočavati društvo, i u njemu mediji, koje se ne suočava ozbiljno ni sa svojom sadašnjošću, to jest koje je sistemski onemogućeno da sagleda vlastitu sadašnjost iz objektivnijeg ugla?

Tako bi ta pitanja izgledala načelno, možda i pomalo apstraktno. Evo kako to izgleda na ravni konkretnog. Nesporno je da Srbijom u poslednjih sedam-osam godina vladaju ljudi koji su bili istaknuti akteri ratno-nacionalističke politike devedesetih godina. Na vlasti su i političke partije koje su vladale i tada, pod istim ili sličnim imenom. Ti ljudi, doduše, povremeno tvrde da su promenili poglede i ponašanje u odnosu na svoje „rane radove“, ali te njihove slatkorečive tvrdnje retko izdržavaju proveru u praksi.

Kako da se onda mediji ponašaju prema stvarnosti (zvali je mi „prošlom“ ili „sadašnjom“) u zemlji u kojoj deluje kao da se svi procesi vrte u krug i nikada se ništa ne okončava i ne nestaje – a naročito ne nestaje ono što bi napre trebalo da nestane, kao ratna politika i njeni protagonisti?

Naposletku ispada da se i mediji vrte u istom beskrajnom krugu ko i političari. Oni koji su bili kritični prema ratnoj i nacionalističkoj politici devedesetih, oni su i sada kritični prema njenim posledicama, odjecima i upornim nastavljačima. Radi se o veoma maloj grupi medija, svedenoj na jedan dnevni i dva-tri nedeljna lista, na jednu kablovsku televiziju i nijedan radio (jer onaj koji je bio najbolji odavno je ugašen), i na nekoliko web portala, koji su zapravo jedina prava medijska novost u odnosu na devedesete. Dakle, koliko nas je bilo tada, toliko nas je otprilike i sada, dvadeset ili dvadeset i pet godina kasnije. Naravno, neki su se u međuvremenu umorili, odustali ili prešli na drugu stranu, neki drugi, mlađi, došli su na njihova mesta, ali u globalu to je to: gde si bio – nigde, šta si radio – ništa. Mediji voljni i spremni za ozbiljno suočavanje i sa sadašnjošću i sa prošlošću Srbije mala su manjina, ostrvce u okeanu.

A ko onda čini okean? Na jednoj strani, državni i paradržavni konglomerati, štampani i televizijski, uvek voljni da posluže svakom gospodaru, a naročitio dobro istrenirani da slede one s kojima su devedesetih izgubili ugled i čast, da bi dve decenije kasnije ležerno ponovili taj krimen. Na drugoj strani, kao još drastičnije ospoljenje onog najgoreg na donjim marginama novinarske profesije, pojavili su se drečavi mutantni tabloidi, jeftine senzacionalističke štampane stvari koje formom liče na najjeftinije novine (onakve kakve se na zapadu besplatno dele po stanicama metroa), a suštinom su neka vrsta dnevno ažuriranih poternica za „izdajnicima“, „neprijateljima“, „mrziteljima Srbije i njenog predsednika“ i tome slično.

Ova dva konglomerata u službi zajedničkog gospodara medijski prekrivaju skoro celo nebo nad Srbijom i kreiraju moćnu iluziju paralelne stvarnosti u koju je, kao u kutiju, zaključana pretežna većina javnog mnenja. Drugim rečima, do većine građana Srbije više ne dopiru nikakve informacije koje nisu propuštene kroz režimski izobličavajući filter, i to s vremenom postaje problem ne samo političke naravi: to je već problem javnog zdravlja.

Verovatno se taj problem nigde tako drastično ne ispoljava kao u tzv. regionalnim odnosima, dakle u odnosima Srbije sa susedima, pre svega sa eks-jugoslovenskim okruženjem. Kada su u pitanju uzroci, razlozi, mehanizmi i posledice ratnog raspada zajedničke države, dominantan narativ u velikoj većini medija u Srbiji danas je gotovo u dlaku isti kao tokom devedesetih: Srbija ne snosi gotovo nikakvu odgovornost, svi drugi su pohrlili da se odvoje od nje i da raskomadaju Jugoslaviju, i zločin je isključivo njihov. Hrvati se dele na otvorene i latentne ustaše, Bošnjaci su islamski fundamentalisti i odmetnuti Srbi, a Albanci su… prosto Albanci. Gde tu ima mesta za krivicu i odgovornost srpske strane?

Da bi se obezbedio nesumnjiv „ideološki kontinuitet“ s devedesetim, na čelu mnogih najuticajnijih medija su isti ljudi koji su i u vreme vlasti Slobodana Miloševića bili perjanice tadašnje propagandne mašinerije; recimo, glavni urednik tiražnih Večernjih novosti u suštinski i dalje državnom vlasništvu je čovek koji je devedesetih bio generalni direktor državne televizije, zloglasne po brutalnoj ratnoj propagandi.

Šta u takvom okruženju uopšte znači insistiranje na otvorenom i poštenom suočavanju s prošlošću? Koji su, uostalom, njegovi dometi? Isuviše lako bi bilo dati pesimistički, čak nihilistički odgovor, pošto je stanje u kojem se Srbija pod Vučićem nalazi neiscrpno vrelo inspiracije za nihilizam. Ali mediji koji su preživeli i devedesete i dvehiljadite ne priklanjajući se lakšim putevima u bilo čemu neće ni sada pristati na tako jeftino odustajanje. Naše je da radimo najbolje što umemo, i rezultati ipak ne izostaju, ma koliko da se stvari na makro planu menjaju sporo i teško. Ali sama činjenica da oni o kojima sve znamo i o kojima smo sve što je relevantno voljni da kažemo i da napišemo ne mogu da suspregnu želju da nas ne bude pokazuje da ovakav angažman ipak čini razliku: ma koliko bili vešti u ispiranju vlastite prošlosti, oni ipak ne mogu mirno da spavaju sve dok je tu neko ko ih podseća na ono što su bili i što jesu.

Teofil Pančić, rođen u Skoplju 1965. Novinar, kolumnista, kritičar, urednik kulture u nedeljniku Vreme iz Beograda. Komentator Radija Slobodna Evropa. Objavio dvadeset i jednu knjigu eseja, kolumni, kritika, priča. Pisao za sve relevantnije medije u regionu, između ostalih za Feral tribune, Peščanik, Našu borbu, Autonomiju, BH Dane, ljubljanski Dnevnik, Globus, Jutarnji list. Živi u Novom Sadu.

Foto: Martin Adler ubijen u Mogadišu, foto Chris Hondros, Getty Images (2006)

Posjetite http://www.dwp-balkan.org/, gdje pored ovog možete pronaći brojne druge članke.

Ostavite komentar

unesite broj *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.