Komunisti su nas slobodi učili: o fašizmu i rezolucijama

Spomenik u Kraljevu; Foto: Marko Miletić / Mašina

IRENA PEJIĆ za Mašina

Iako bauk komunizma odavno ne kruži Evropom, druga rečenica Komunističkog manifesta, da su se sve sile stare Evrope sjedinile u svetu hajku protiv tog bauka i dalje je aktuelna. O tome svedoči nova rezolucija EU o važnosti sećanja za budućnost Evrope.

Devetnaestog septembra u Evropskom parlamentu podneta je rezolucija „Važnost evropskog sećanja za budućnost Europe“ koja je istog dana i usvojena glasovima Narodne stranke, Socijaldemokrata, Liberala, Zelenih i Konzervativnih reformista.

Usvojena rezolucija, dosledna idejna naslednica svih dosadašnjih rezolucija o već mnogo puta izmaštanim totalitarnim režimima, istoriju falsifikuje (treba im reći da Drugi svetski rat nije započeo Molotov-Ribbentrop paktom, recimo), stradanja u toku Drugog svetskog rata banalizuje a suštinski kriminalizuje – komunizam.

Najnovija rezolucija iz antitotalitarnog špila ni malo utemeljeno, u činjenicama ili argumentima, kritikuje komunizam koji prečesto neuko i propagandno meša sa staljinizmom, kao da su pojmovi jednoznačni i istovetni. Da je rezolucija dvojaki instrument za političko obračunavanje pokazuju dva podatka: po sredi je najpre nastavak decenijske relativizacije fašizma, uz večito brisanje istorije otpora kapitalizmu, koji ga je iznedrio.

Drugi nivo političke instrumentalizacije ovog dokumenta krije se u trenutno aktuelnom obaranju kapitalističkih ruku međ svetskim silama jer Rusija izgleda malo više mrsi konce. Tako se u dokumentu pominju države koje su nosile ove „totalitarne diktature“: dok se Sovjetski savez, Rusija i rusko društvo pominju trinaest puta, Nemačku u dokumentu možete naći na samo dva mesta.

Crveno je isto što i mrko!“

Totalitarizam je postao zajednički imenitelj za mistifikaciju fašizma i njegovu besramnu relativizaciju i kriminalizaciju komunističkih ideja i socijalističkčog nasleđa. Totalitarizam, iako kao pojam postoji skoro od početka dvadesetog veka, snažno je reanimiran padom Berlinskog zida i danas predstavlja jedan od ključnih pojmova koji stvaraju političku hegemoniju koja pomaže zgodnom sabiranju političkih poena upravo desnih partija.

Tako se antitotalitarna paradigma koristi u svakodnevnim političkim obračunavanjima pa je često zgodna taktika njom mahati kad god neko pomene besplatno zdravstvo, školstvo, prevoz ili osmočasovno radno vreme dostojanstveno plaćeno.

Pomenuta rezolucija podseća „da su nacistički i komunistički režimi činili masovna ubistva, genocid, deportacije i doveli do nezapamćenih gubitaka života i slobode u 20. veku u dotad neviđenim razmerama u ljudskoj istoriji“. Ovakva evropska retorika svoju demokratičnost i slobodarsku borbenost boji antitotalitarnom, koja u osnovi izjednačava neuporedivo: sa jedne strane jednu kranje antihumanističku i rasističku ideologiju a sa druge onu koja je u svojoj osnovi politički program za oslobođenje potlačene radničke klase.

Ni u teoriji, ali ni u praksi ova dva sistema nisu uporediva, a ponajmanje istovetna. Dok jedna ima za cilj čistu rasu, koja u osnovi podrazumeva ubijanje, ukidanje klasnog društva ne podrazumeva ubistvo već – eksproprijaciju.1 Ne mogu se izjednačiti ni komunizam, duboko represivni Staljinov režim ili SSSR. Kome onda ovo nasilno izjednačavanje odgovara? Dok mi tragamo za odgovorom, ruke zadovoljno trljaju desničari sa svih strana.

U Evropi, ali i ostalim postsocijalističkim državama, uključujući i Srbiju već decenijama je na snazi nacionalizacija antifašizma, koja se možda najlakše može videti u udžbenicima istorije za osnovne i srednje škole. Antifašizam je danas sistemski očišćen od levih ideja, pa se tako antifašističke ideje izvitopereno pripisuju poznatim kolaboracionistima i kvislinzima.

U tako zamućenoj idejnoj vodi lako je menjati zakone i donositi rezolucije na evropskom nivou kako bi se očuvali postojeći odnosi globalne moći koju imaju neoliberalne ekonomije, koje prate i države članice, a posebno one koje pretenduju da to budu da bi se nekako izvukle iz sveopšte bede koju im upravo neoliberalizam nameće: „u svetlu pristupanja EU-u i NATO-u, zemlje istočne i srednje Evrope su se ne samo vratile u evropsku porodicu slobodnih demokratskih zemalja, već su se, uz pomoć EU-a, pokazale uspešnijim u sprovođenju reformi i postizanju društveno-ekonomskog razvoja.“

Antitotalitarna retorika Evrope, pa i na lokalu, prati političko ustrojstvo pljački i privatizacija javnih dobara, usluga i socijalne države koja je nastupila nakon pada socijalizma. Nametanje zajedničke slike sećanja odozgo hegemonizuje sećanje i pruža legitimizaciju postojećih kapitalističkih sistema koja je jedino moguća potpunom negacijom onog što je bilo.

Tako ispada da je sav ekonomski razvoj postsocijalističkim zemljama donela pljačkaška tranzicija, a sav privredni, društveni, ekonomski napredak koji je u socijalizmu postojao se negira i briše. Jer kako bi se drugačije opravdavala kriza u kojoj kapitalizam grca već decenijama ako ne greškama prethodnika? Kako bi se izbegavale sve češće primedbe onih koje kapitalizam najviše udara po džepovima, dostojanstvu i gušama kada kažu da je drugačiji svet ipak moguć?

Stavljanje zastave Sovjetskog saveza na Rajhstag, 1945. godine

Koliko fašizma?

Rezolucija kaže da je „sećanje na žrtve totalitarnih režima i prepoznavanje i podizanje svesti o zajedničkoj evropskoj zaostavštini zločina koje su počinile komunistička, nacistička i druga diktatura od vitalnog značaja za jedinstvo Evrope i njenog naroda i za izgradnju evropske otpornosti na moderne spoljašnje pretnje“ budući da se „sećanja na tragičnu prošlost Evrope moraju održavati živim kako bi se odala počast žrtvama, osudili počinitelji i postavilo tlo za pomirenje na istini i sećanju“. Da zažmurimo na činjenicu da na listi zlikovaca opet komunizam zauzima prvo mesto, stavljanje fašizma i komunizma u istu ravan Evropa ne čini prvi put.

Prvi koraci su napravljeni inicijativama da se izgradi zajedničko evropsko sećanje rezolucijama Saveta Evrope o „merama za demontiranje nasleđa bivših komunističkih totalitarnih sistema“ koji su bili na vlasti u Centralnoj i Istočnoj Evropi a koji su „bez izuzetka su karakteristični po masovnom kršenju ljudskih prava“ koja podrazumevaju listom: „kolektivna ubistva i egzekucije, umiranje u koncentracionim logorima, izgladnjivanje, deportacije, torturu, prisilni rad i ostale oblike masovnog fizičkog terora, proganjanje na etničkoj ili religioznoj osnovi, nasilje nad slobodom savesti, misli i izražavanja, slobode štampe, a takođe i nedostatak političkog pluralizma“.

Paušalno brojanje žrtava i nalaženje sličnosti u tehnikama nasilja „ne čini diktature simetričnim“,2 niti se plansko izgladnjivanje ljudi u jevrejskim getima može porediti sa glađu u nerazvijenim socijalističkim zemljama. Redukcija komunističke ideologije i socijalističkog nasleđa na njegove sličnosti sa fašizmom je stari isprazni zanat, već decenijama jedan od najdražih koliko svim liberalnim uzbunjivačima koji viču „neman je pred vratima!“ kad god se pomene socijalna država ili ne-daj-bože da alternativa kapitalizmu zapravo postoji, toliko i svim desničarima i konzervativcima kojima pominjanje fašizma stvara neprijatnu knedlu u grlu, pa viču „komunizam je ubio 100 miliona ljudi, fašizam samo 20; piše u knjigama, ako ne verujete“.

Defile jedinica 8 korpusa u oslobođenom Mostaru, februara 1945; Izvor: znaci.net

Ko je umirao za slobodu?

Ova rezolucija, volšebno pod krinkom „fundamentalnih sloboda, ljudskih prava i demokratije uopšteno“ u predgovoru predloga kaže da ima za cilj „pokrenuti raspravu“ a zapravo sve što radi jeste da relativizuje antifašističku borbu u kojoj su leve ideje imale nezamenljivu ulogu. Pa kako se onda mogu izjednačiti fašisti i oni koji su se protiv njih borili?

U toj trci kako antifašizam demokratizovati i oteti komunizmu, Evropa je čitav politički spektar pomerila opasno udesno. Rezolucija to kristalno jasno govori, i bez detaljnijeg čitanja: „tragična prošlost Evrope trebala i dalje služiti kao moralna i politička inspiracija za suočavanje sa izazovima današnjeg sveta, uključujući borbu za pravedniji svet, stvaranje otvorenih i tolerantnih društava i zajednica koje uključuju etničke, verske i seksualne manjine i stvaranje evropskih vrijednosti rade za sve“. Antitotalitarni, a u osnovi antikomunistički temelj retorike izjednačavanja fašizma i komunizma iz vida gubi kontekst i važne istorijske činjenice koje je Olivera Milosavljević odavno jasno potcrtala: on „svesno zanemaruje celokupan kontekst tadašnje podele na fašistički i antifašistički svet između kojih nije bilo „prelaznih rešenja“, zanemaruje tadašnju nužnost opredeljivanja i adekvatnog aktivizma i, što je najvažnije, zanemaruje da na suprotnoj strani tog antikomunističkog opredeljivanja i aktivizma nije bila demokratija, već samo fašizam.“

Negiranje emancipacije koju je socijalizam sa sobom doneo u dvadesetom veku, pa čak i u toku rata, a koje slobodno tržište selektivno krajcuje svojim ne baš tako nevidljivim rukama, desni ekstremizam i nacionalizam rehabilituje i postavlja u ravnopravnu poziciju sa koje slobodno mogu da sve izborene slobode navedenim grupama negiraju.

Iako je u socijalističkim sistemima nesporno postojao jaz između teorije i prakse, demokratiji su nas komunisti učili. Oni su pored pobede nad fašizmom izborili oslobođenje rada i mogućnost izgradnje društva zasnovanog na jednakosti, pravdi i solidarnosti, izborili masovno opismenjavanje, kulturni napredak i razvoj, udruživanje, žene su izborile ravnopravnost i pravo glasa, dostupno zdravstvo, školstvo, javne usluge za sebe i generacije radnika i radnica iza sebe.

Na evropske rezolucije o totalitarnim režimima se pozivaju desničari svakog kova. Lokalno se kao antifašisti veličaju kolaboracionistički četnički pokret, kvislinzi koji su rešavali pitanje „Cigana i Jevreja“ u Srbiji, valjda zato što su „čuvali biološku supstancu srpskog naroda“. Razvijajući dalje svoj demokratski revizionizam, evropska politika će kad-tad doći i do krajnjeg cilja – rehabilitacije samog fašizma.

Zajednička slika prošlosti koju Evropa silno želi da izgradi i prošlost koja se zaista zbila nemaju nikakvih dodirnih tačaka. A zanimljivo koliko je antikomunizam živ s obzirom da socijalizam teško da predstavlja realnu pretnju. Možda je odgovor na taj kuriozitet upravo svest o tome da ipak postoji alternativa ovom besomučnom tlačenju i hladnom svetu u kome se svakodnevna glad, iseljavanja, radna i svaka druga eksploatacije žena, muškaraca i svih onih koji svaki mesec jedva sastavljaju kraj s krajem naziva demokratija.

  1. O tome mnogo više videti u knjigama Todora Kuljića.
  2. Kuljić, Prevladavanje prošlosti.

Ostavite komentar

unesite broj *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.