Ko su heroji?

Ako su nam zločinci heroji, onda su nam heroji – zločinci. I to je tako. Nekad smo aplaudirali lekarima, a sada Ratku Mladiću.

Da li je to taj famozni poremećeni sistem vrednosti?

Kao studiju slučaja, uzmimo dva nedavna grafita, odnosno dve zidne žvrljotine: mural generalu i ratnom zločincu Ratku Mladiću, i grafit Kon-Mengele potpukovniku i epidemiologu Predragu Konu.

Koji od ta dva je narodna milicija odlučila da zaštiti od građana i ljudske savesti?

I ko je tu heroj, a ko izdajnik u najvećem delu srpske javnosti?

Slično tome, na kampusu Univerziteta u Novom Sadu, prigodno i sjajno stoji mural sa likom Dositeja Obradovića i rečima Knjige, braćo moja, a ne zvona i praporci.

Pa su dežurni grafiteri izbrisali reči a ne, tako da sada stoji: Knjige – i zvona i praporci.

Da ova crkvena poruka bude još jasnija, Dositeju su crnim sprejem precrtali, odnosno iskopali oči.

A šta onda očekujemo, ako su nam lekari zločinci poput Mengelea, dok prosvetiteljima kopamo oči?

Masovnu vakcinaciju možda?

Upravo zbog toga loše živimo i toliko umiremo, pa i od kovida-19.

Jer ako već ne verujemo u Srebrenicu, zašto bismo verovali u koronu?

Prema prosvetitelju Volteru, Ako poverujemo u apsurde, počinićemo zverstva.

KRIV JE: Sud o Mladiću dale su činjenice i dokazi-

Čak 2.000 presuđenih činjenica zapravo.

Kriv je za genocid, zločine protiv čovečnosti, istrebljenje i ubistva.

Ukoliko nam je takva kreatura nekakav heroj, to više progovara o nama i našem društvu, nego o njemu samom.

I tada ne može da bude ni realnog rasta plata i penzija, ni pravne države, ni borbe protiv korupcije, ni ljudskih prava, ni demokratije, pa ni vodovoda i kanalizacije.

Baš kao ni digitalizacije i vakcinacije.

Kako to?

Tako što sve ove zgodne, fine i (is)pravne drangulije predstavljaju nasleđe prosvetiteljstva, modernosti i razuma.

I direktnu antitezu romantičarskom tribalizmu i srednjovekovnom parohijalizmu.

Ali, ostavimo Ratka Mladića (i Predraga Kona) u stranu, i razmislimo o figurama i herojima nešto teže kategorije.

Na primer, vodeći ideolog tzv. svetosavskog nacionalizma, vladika i ljotićevac Nikolaj Velimirović, bio je vatreni protivnik nauke, razuma, Jevreja i – sapuna.

S druge strane, austrougarski lekar Ignjac Semelvajs spasio je milione života trudnica i naše dece uvođenjem prakse – pranja ruku sapunom i vodom.

„A ti, Srbine, šta misliš, dve zaraze spopale su tvoju krv – izrailjska i evropska“, pisao je Velimirović, smatrajući Vojvođane Kalajisanim Srbima pošto su u dodiru sa mrskom austrougarskom kulturom.

Kao i za još jednog popularnog heroja ili čak oca nacije, Dobricu Ćosića, nerazvijenost, zaostalost, zapuštenost i vaskolika udaljenost od moderne Evrope, za Velimirovića su bile društvene prednosti.

Ili, kao za prepodobnog Justina Popovića, najveća opasnost zapravo je – „dositejevština“, ta „lakomislena vera u svemoć humanističke nauke, humanističke prosvete, humanističke kulture, humanističke civilizacije“.

A ukoliko su nam to moralno-ideološki heroji, da li zaista treba da iznenađuju naše antivakcinaštvo, antimodernost i antinauka?

Prosvetiteljstvo i svetosavski nacionalizam su nespojivi kao zadnjica i oko, i različiti kao stiropor i žirafa.

RAZUMOM DO BOLJEG ŽIVOTA: Kako da objasnimo uznapredovalo zdravlje i blagostanje ljudskih bića na svetu od kraja 18. veka do danas?

Upravo prosvetiteljstvom.

Napretkom ljudskog znanja.

Modernizacijom.

Čim se ljudi prosvetiteljstva bune protiv autoriteta popova i kraljeva, i odlučuju da iskoriste snagu razuma, dokaza i činjenica kako bi unapredili svoje živote, njihov životni vek je postao duži, srećniji i berićetniji.

Jedni heroji ljudski život produžavaju, a drugi šatroheroji ga skraćuju i žrtvuju svetinjama.

Prema jednom proračunu (sajt Heroji nauke ili scienceheroes.com), grupa od samo stotinu naučnika, spasila je najmanje pet milijardi ljudskih života!

Međutim, da li smo uopšte čuli za ovog heroja – Karla Landštajnera?

Verovatno nismo.

A procenjuje se da je Landštajner spasio najmanje milijardu ljudskih života.

Nije greška, jednu milijardu.

Ovaj austrougarski lekar i imunolog je 1900. otkrio i klasifikovao krvne grupe, čime je najzad omogućio bezbednu transfuziju krvi.

Usput je otkrio i izolovao poliovirus koji izaziva dečju paralizu.

A gde su murali posvećeni Karlu Landštajneru, moliću lepo?

Ili, kako navodi kognitivni psiholog Stiven Pinker, šta je sa sledećim neopevanim herojima 20. veka?

Ejbel Volman (1892-1982) otkrio je sanitarno hlorisanje pijaće vode (čime je spasio najmanje 177 miliona ljudskih života).

Vilijam Fejgi (1936) je tvorac strategije za iskorenjivanje boginja (spasio oko 131 milion života). Moris Hilman (1919-2005) tvorac više od 40 vakcina (spasio 129 miliona ili oko osam miliona života godišnje).

Hauard Flori (1898-1968) tvorac modernog penicilina (82 miliona života).

Gaston Ramon (1886-1963) tvorac vakcina protiv difterije i tetanusa (60 miliona života), i tako dalje.

Otkrićem rezistentnih sorti pšenica i pirinča, agronom Norman Borlog (1914-2009) od (umiranja od) gladi takođe je spasio – najmanje milijardu ljudi. Dobio je Nobela za mir.

A da li smo čuli za njega?

Svaka čast Čerčilu, Gandiju, Mandeli, doktoru Kingu ili majci Terezi.

Ali zašto zaboravljamo Landštajnera, Volmana, Fejgija, Hilmana, Borloga?

Ako smo ih i upamtili, kao što nismo?

Kad je Džonas Solk (znamo li za ovog heroja?) 1955. potvrdio delotvornost vakcine protiv dečje paralize, američke kafane, restorani i robne kuće posredstvom zvučnika prenosile su taj naučni radio-program.

Zaustavljena su suđenja i sportske utakmice, kao i pokretne trake po fabrikama.

Nakon saopštenih dobrih vesti, ljudi su aplaudirali, grlili se i ljubili, plakali od sreće, a crkvena zvona zvonila kao da je završen rat.

Zato što i jeste – okončan je rat sa jednim podmuklim i smrtonosnim mikrobom.

A danas?

Kad je u novembru 2020. kao delotvorna potvrđena vakcina protiv kovida-19?

Umesto euforije, usledila je antinaučna sumnja, skepsa i relativizacija, a crkvena zvona su ostala nema.

Ili su po crkvama i negirali vakcine.

Upravo zato, moramo pažljivije birati svoje heroje i svoje vrednosti.

A ko su heroji?

Naravno, ljudi od krvi i mesa, ali i ljudi koje kao društvo proglašavamo svojim simbolima.

Peremo im biografije i kanonizujemo, da nam služe kao uzori, idoli, ikone, kao ideje-vodilje.

Zato nije svejedno koga odabiramo.

I koga peremo i izbeljujemo sapunom, vodom, Domestosom i sudopernim sunđerom po beogradskim zidovima.

Heroji su refleksija društva u javnosti, pa i društvenoj mitologiji.

Da li su to državnici ili aktivisti?

Književnici, umetnici, sportisti? Istraživači i naučnici? Ili možda zločinci i kriminalci?

Kad se dogodilo da su lekari i farmaceuti postali zlikovci i (farmako)mafijaši?

Pa, „Srbi su samo protiv onoga ko bi hteo da ih makar malo opameti, a oduševljeno kliču svakome ko ih još više zaglupljuje, unazađuje i unesrećuje“, pisao je Koča Popović još 1992.

NEMA BUDUĆNOSTI: A ko su naši heroji?

Da li su to Aida Ćorović i Jelena Jaćimović, Inicijativa mladih za ljudska prava, i zašto nisu?

Ili pak trenerkaši i huligani sakriveni iza maski i kapuljača, a koji truleks-krpama ribaju mural Mladiću?

Ko je heroj – ona ili onaj ko poziva na mir, ili koji skandira zločinu i ratu?

Kao u slučaju zaboravljenih naučnika, sećamo li se Josipa Kira, tog zapovednika osječke policije koji je hrabro nastojao da spreči rat između Srba i Hrvata, i kojeg su zatim ubili hrvatski ekstremisti?

Admirala Vladimira Barovića koji je izvršio samoubistvo, ne želeći da bombarduje hrvatske gradove?

Rezerviste Vladimira Živkovića koji je odvezao tenk sa fronta u Vukovaru, čak 200 kilometara nazad do Beograda, parkiravši ga ispred Skupštine Srbije protestujući protiv rata?

Crnog flora?

Beogradskog kruga?

Druge Srbije?

Srđana Aleksića, koji je ubijen zato što je branio druga Bošnjaka?

I zašto srpska heroina nije zloglasna Nataša Kandić, čija je organizacija poimence izbrojala sve (dakle, i srpske) žrtve u ratu na Kosovu?

Jezivo je ako većina građana Srbije i danas smatra da je za njih opasnije i uvredljivije to što odvažno radi Nataša Kandić, a ne ratni zločinci koje ona uporno poziva na odgovornost.

Ko je to zaista izdao i osramotio srpski narod?

Ko su naši heroji, ako je srpska Akademija u Sto najznamenitijih Srba (1993) uvrstila narodnog izdajnika Milana Nedića, a ne narodnog heroja Koču Popovića?

I ako nam je monah i arhiepiskop – školska slava?

Dođavola, toliko smo poremetili društvene vrednosti, da i odistinski sportski heroj Novak Đoković, danas iznosi antivakcinaške i pseudonaučne stavove.

Dok sve to sa grafitima i nije ništa novo.

Na ulazu zgrade u kojoj je živeo veliki arhitekta, filozof i gradonačelnik Beograda Bogdan Bogdanović, svojevremeno je napisan grafit: Ovde je stan ustaše Bogdana Bogdanovića, zbog čega on i odlazi u egzil 1993.

Dakle, za ustašu je komotno bio prozvan čovek koji je autor veličanstvenog spomenika Kameni cvet u Jasenovcu, posvećenog upravo žrtvama stradalim od – ustaša.

A ukoliko je Bogdanović – ustaša, onda je i Kon – Mengele, Dositej – slepac, Nikolaj – svetac, a Mladić – heroj. Međutim, skapirajmo da takvo društvo nema budućnosti, niti sreće.

Pa ribajmo onda murale trulim krpama do prekosutra.

Ostavite komentar

unesite broj *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.