Kađenje na Kadinjači

Sećanje na Užičku republiku deo je opšte šizofrene situacije. Priča o dva antifašistička pokreta pala je na plodno tle zajednice koja je sklona falsifikovanju i mitomaniji, kaže Ružica Marjanović

Piše Dejan Kožul za Portal Novosti

Nekih pet godina unazad svako malo dopre glas o tome da su gradske vlasti Užica odlučile da Titov spomenik vrate na vidljivo mesto, pošto sad stoji iza Narodnog muzeja, gde je izmešten nakon što je 1991. slavodobitno uklonjen sa glavnog trga. Ove godine to je najavio sam gradonačelnik Tihomir Petković, razmišljajući da će vidljiviji Tito obogatiti turističku ponudu grada. Čitav hepening trebao je biti upriličen 29. novembra, na 75. godišnjicu pada Užičke republike. Kažemo trebao, jer do toga nije došlo. Koji su razlozi manje je važno: oni su samo simptom stanja u jednom gradu koji se davi u revizionističkoj kaši, što je bilo vidljivo i prilikom centralne manifestacije na Kadinjači.

Foto: Dejan Kožul

Za početak, u muzeju uz spomen-kompleks nije moguće pronaći ništa vezano uz period postojanja Užičke republike i bitke sa Kadinjače, a jedina postavka koju je moguće videti je ona o NATO bombardovanju užičkog kraja. Za vreme same manifestacije, dok su popovi održavali parastos, u pozadini su se vijorili jugoslavenski barjaci i to je sve što se od Jugoslavije imalo prilike videti u zvaničnom delu obeležavanja. Gradonačelnik se obratio potomcima svih srpskih ratova, predstavnik SUBNOR-a pozdravio je borce ratova od 1990. do 1999., a državni sekretar Ministarstva za rad rekao je da fašizam nije pobeđen 1945. i da se on danas ogleda u ‘lomljenju ćiriličnih tabli i kad proterujute ljude sa svojih ognjišta’, sa čim bi se i dalo složiti da nije ponovio da ‘Srbija nije nikad vodila osvajačke ratove, već samo odbrambene’.

– Sećanje na Užičku republiku deo je opšte šizofrene situacije u društvu. Ta priča o dva antifašistička pokreta pala je na plodno tle zajednice koja je sklona falsifikovanju, mitomaniji i jeftinoj demagogiji. Nemam problem sa popovima i crkvenim ceremonijalom. Nisu na Kadinjači stradali samo komunisti i ateisti, ali volela bih da pored formalnog pojanja i tamjana prepoznam i empatiju, razumevanje i poštovanje, a ne borbu za preotimanje narativa – kaže za ‘Novosti’ Ružica Marjanović, profesorica književnosti u užičkoj gimnaziji, i ističe da nas napušta generacija koja se tog perioda seća, pa se otvara prostor za novo ‘formatiranje kolektivnog narativa i sećanja’.

– Uglavnom se stvara slika bespotrebnog žrtvovanja. Ponekad se može čuti i da je to urađeno namerno. Bojim se da se slika partizanskog pokreta danas gradi na osnovu propagande koja je dolazila iz suprotnog tabora – dodaje.

Ta slika vidljiva je i u Narodnom muzeju Užica. Ove jeseni je, naime, otvorena nova stalna postavka o Užičkoj republici.

– Pokušavam da izložbu gledam očima tog tako očekivanog turiste koji će doći da vidi Titovu statuu skrivenu iza zgrade. Videće da postoje dva pokreta otpora i da su izložbenim tablama prikazani paralelno, naravno, četnički gore, a partizanski dole – ne bih na ovom mestu o tradicijskom i psihološkom značenju gornjeg i donjeg – da su ‘istaknuti članovi Izvršnog odbora i Centralnog nacionalnog komiteta Ravnogorskog pokreta’ bili akademici, profesori univerziteta, doktori nauka, advokati, ali će sam morati da nalazi šta je zajedničko grupi partizanskih rukovodilaca, uz čija su imena navedene funkcije na početku rata – primećuje Ružica Marjanović.

Danijel i Klaudio Zlatić iz Kopra
Foto: Dejan Kožul

Navodi da se tu neće naći informacija da je Lola Ribar bio student prava na fakultetu u Beogradu i Ženevi, dok je Koča Popović potpisan kao španski borac i komandant Kosmajskog i Posavskog partizanskog odreda, ‘a ne kao filozof, student Sorbone, učesnik bitke na Kadinjači i kasniji komandant Prve proleterske brigade’.

– Gotovo sam sigurna da autori izložbe nisu imali nameru ovakvom nedosledošću u izboru informacija kritički ukazati na izbor koji etablirana intelektualna elita čini početkom 1941. opredeljujući se za stranu koja će krajem Drugog svetskog rata biti poražena. Nadajmo se da je taj toliko željeni turista inteligentan i makar malo obavešten, pa će mu rečenica sa jednog od početnih panoa zvučati problematično, jer autori izložbe tvrde da je ‘oružani sukob dva pokreta otpora 1. novembra 1941. označio početak građanskog rata u Srbiji i prouzrokovao brzi slom ustanka’. Ako su partizani otišli iz Srbije i ustanak prestao, sa kim se taj drugi pokret otpora sukobljavao u građanskom ratu? Kad jednom počnete da falsifikujete činjenice i manipulišete, onda ste se na duže staze pozdravili sa logikom – ističe naša sagovornica.

– Spominjati Titov spomenik i nasleđe Užičke republike isključivo kao turistički potencijal govori o nama više nego što želimo da vidimo. Zamislite da odete u memorijal Dahau, a oni kažu: Dobro, nije to baš tako bilo, ali zadržaćemo memorijal, to je korisno kao turistički potencijal Minhena i okoline. Ili na plaži Omaha u Normandiji: Ma znate, sa tim se ne slažemo, previše je tu bilo žrtava, moglo se to i drugačije, trebalo je čekati, ali sada je to odlično za naš turizam – kaže profesorica i otkriva jednu zanimljivu činjenicu.

– U gradu su do prošle godine postojala dva spomenika Titu. Drugi je bio vlasništvo firme koja trguje otpadom. Taj drugi spomenik, Augustinčićev rad, prodat je nedavno za tri miliona dinara, a stigao je u Užice spletom sumanutih okolnosti 1994. iz Rudog. Prvo smo ratovali, a sada prodajemo! Mogli smo ih postaviti zajedno, jednog kraj drugog. Čista nadrealistička slika savremenog ludila. Baš kao i ona u Rudom, gde se, kako čujem, ulica pored partizanskog groblja zove imenom Draže Mihailovića. Kažu da je jednom Andre Breton rekao Koči Popoviću: ‘Dragi Kočo, vama nadrealizam ne treba, vi nadrealizam živite.’

Ružica Marjanović, profesorica književnosti u užičkoj gimnaziji
Foto: Dejan Kožul

Iz gradonačelnikovog kabineta pohvalili su se kako su na Kadinjaču doveli pet punih autobusa đaka, što nas dovodi do odnosa škole spram Užičke republike, Jugoslavije…

– Škola uglavnom rentira decu kao dekor tokom parastosa na Kadinjači 29. novembra. Neverovatno, ali donedavno su novinari izveštavali o tom skupu na Kadinjači kao o parastosu. Neko obezbedi autobuse, deca se najčešće smrznu na brdu. Zanimljive su njihove priče kada se vrate. Shvatite da nemaju pojma ni kuda su išli ni zašto – govori Ružica Marjanović.

Dvojica barjaktara, Klaudio i Danijel Zlatić, otac i sin, iz Kopra su došli na Kadinjaču da odaju počast stradalim pripadnicima Radničkog bataljona. Klaudio nosi barjak Saveza boraca, a Danijel Treće prekomorske brigade kao uspomenu na dedu borca u NOB-u.

– Mlade ljude treba podučiti i dokazati kako su se ljudi u nemogućim vremenima borili i izborili slobodu – rekao nam je Klaudio Zlatić.

Preuzeto sa: http://www.portalnovosti.com/kadjenje-na-kadinjaci

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*