In memoriam Borka Pavićević: Život na pravoj strani

Ime kao da joj je odredilo put – Borka Pavićević
Foto: Medija centar Beograd

O Borki Pavićević (1947 – 2019), dramaturškinji, aktivistkinji i osnivačici beogradskog Centra za kulturnu dekontaminaciju, za Novosti govore Filip David, Zlatko Paković, Dubravka Stojanović i Milena Minja Bogavac. ‘Borka je utabala stazu po kojoj se sada lakše može hodati, ali prepreke su i dalje iste kakve su bile i devedesetih’, kažu

Piše: Dejan Kožul za Portal novosti

Sahranjujući komunizam sahranjivali smo internacionalizam i humanizam, s promenom strukture stanovništva prema nacionalnoj podobnosti obavljala se, zapravo, i klasna smena – napisala je Borka Pavićević u tekstu ‘Sećate li se’ koji je objavljen u knjizi ‘Druga Srbija’ još 1992. godine. Borka Pavićević, dramaturškinja i aktivistkinja, znala je i ukazivala sve do poslednjeg dana na štetnost takve politike. A da li je iko slušao njen krik? Itekako. Danas Borke više nema. Umrla je 30. juna u svojoj 73. godini. A krik? Živi u njenim prijateljima, saradnicima, sledbenicima.

Sve je manje onih koji su sa Borkom zakopavali novonastale rovove početkom devedesetih. Filip David je jedan od njih. Prisetio se stoga za Novosti tih početaka.

– Zajedno smo učestvovali u osnivanju Beogradskog kruga, jednog od malobrojnih pokušaja otpora Miloševićevom režimu – kaže David.

U početku je u njemu bilo svega šest članova, da bi krajem 1993. brojao oko 300 umetnika iz raznih oblasti.

Svest o borbi za opšte dobro, za javni interes – Borka u akciji

– To je bio poseban oblik otpora. U Hrvatskoj je već bio rat, bližio se rat u Bosni, zločini su već činjeni… Mi u Beogradskom krugu smo svakodnevno izlagali poteze srpskih vlasti žestokoj kritici. I taj duh otpora smo održavali tokom čitave decenije – dodaje David.

Borka je, napominje naš sagovornik, imala i ulogu organizatora skupova. Bila je jedan od nosilaca aktivnosti. Uz to, osećala je kako će se stvari razvijati na terenu i da se količina zločina neće smanjivati, već povećavati.

– To iskustvo Borka je koristila u svom daljem radu nakon osnivanja Centra za kulturnu dekontaminaciju (CZKD), koji je postao mesto okupljanja i kad se ugasio Beogradski krug. To je bilo mesto svih onih koji su prihvatili maksimu Radeta Konstantinovića koji je na prvom sastanku Beogradskog kruga rekao da su oni koji podržavaju Beogradski krug, koji učestvuju u njegovom radu, onaj deo Srbije koji se ne miri sa zločinima – zaključuje David.

O značaju CZKD-a najbolje mogu svedočiti oni koji su bili Borkini bliski, ako ne i najbliži saradnici, poput režisera Zlatka Pakovića koji tvrdi da je Borkin značaj za srpsko društvo bio jako velik, pa i presudan, jer da nije bilo Borke i CZKD-a to bi društvo bilo razoreno do kraja.

Zlatko Paković

– Zahvaljujući CZKD-u, koji personifikuje upravo Borka, srpsko društvo je, iako teško oštećeno, ipak opstalo. Posle razaranja i razbijanja Jugoslavije, kroz neprestani dvadesetpetogodišnji rad CZKD-a, srpska kultura je ostala u egzistencijalnoj vezi sa izvorištem svoje modernosti – sa Jugoslavijom. CZKDje pokazao da Jugoslavija ne mora da bude državna zajednica da bi bila zajednički habitus ličnostima koje govore istim maternjim jezikom i zgođeni su i zgađeni istom istorijom, a nužno grade povest zajedničke kulture – govori Paković.

– Zatim, kroz delovanje CZKD-a Republika Srbija je, iako četničko-monarhistički revidirana, ostala u živoj vezi sa idejom i praksom antifašizma, koja je moralni temelj Evrope, i to ne Evrope kakva trenutno jeste, nego kakva tek može da bude kao humano društvo i humanistička kultura. Šta nam to govori? Da se u radu CZKD-a, nasuprot destruktivnim učincima političke i kulturne elite, Srbija neprestano konstituiše kao avangarda evropejstva, da je naime CZKD jedno jezgro same Evrope kao nerealizovanog, a potencijalnog prostora i vremena slobode, jednakosti i bratstva među ljudima, ma o kojim njihovim evropskim i neevropskim narodnostima da je reč – dodaje Zlatko Paković.

O značaju CZKD-a i Borkinog delovanja pričali smo i sa istoričarkom Dubravkom Stojanović. Ona ističe da je Borka Pavićević ‘jedina shvatila da je za slobodu potreban i prostor’.

– Sloboda je i ‘teritorijalno pitanje’. Za slobodu nije dovoljno da imate stranke, pokrete, nevladine organizacije, demonstracije i proteste, već i prostor na kome ćete biti slobodni. Mislim da je to jedinstven primer da je jedna ličnost, uz odličnu ekipu, napravila nešto takvo i omogućila da postoji ta sigurna kuća slobode – ocenjuje Dubravka Stojanović.

Parafrazirajmo nacionalističku konstataciju i recimo da je CZKD večan, odnosno živ dok su mu deca verna. Režiserka i dramaturškinja Milena MinjaBogavac spada u tu decu.

– CZKD je bio azil za cenzurisane, sigurna kuća za sve nas koji želimo da pravimo pobunjenu umetnost. Milion puta je izgledalo kao da Borkina strana gubi, ali se u društvu uvek jasno čuo njen glas. Imala je toliko snage i ličnog integriteta da joj nijedna vlast nije mogla ništa. Ni da je kupi, ni da je ućutka, ni da je obeshrabri. Bila je institucija – kaže Minja Bogavac.

Kakva je dalja sudbina CZKD-a teško je prognozirati, ali ako mu deca budu verna, ne treba se brinuti za njegov opstanak. Možda će promeniti ime: Filip David ističe da će pokrenuti inicijativu da se CZKD zove Borkinim imenom i prezimenom.

– Borka je ličnost, i to najvećeg formata. Kad umre jedna ličnost, ona odlazi samo iz sopstvenog života. U tome je tajna njene besmrtnosti. Svakako da i u mlađim i mladim generacijama u srpskom i jugoslovenskom društvu ima ličnosti koje sebe neprestano izgrađuju beskompromisnim odlukama i smelim delima, ali ono što se sada pitaš jeste da li će se jedna takva ličnost naći da nastavi moralno, intelektualno i osećajno preduzeće koje je zasnovala i sa svojim saborkama i saborcima ostvarivala Borka. Tvoje pitanje u stvari glasi: Ko će se usuditi da bude Borka? To je i moje pitanje – kaže Zlatko Paković.

Možda bi odgovor na to pitanje mogla dati Minja Bogavac jer se od njene generacije očekuje da iznedri Borku umesto Borke.

– Imala sam privilegiju da u životu upoznam dve ličnosti velikog formata. Prvi je bio Jovan Ćirilov, a druga njegova bliska prijateljica Borka Pavićević. Kada je otišao Jovan, istog trenutka sam znala da je sa njim nestalo i ogromno znanje koje mi, kao njegovi mladi saradnici, nismo uspeli da upijemo u dovoljnoj meri. Znala sam da više nemam koga da pitam ono što ne zna ni Gugl, a što je Jovan držao u svom malom prstu i u velikoj biblioteci. Vest o Borkinoj smrti zatekla me je na isti način. Pa ipak, ako smo išta naučili od Borke i Jovana, to je da nema prečica na putu ka znanju. Zaista znamo samo ono što sami naučimo, a nema učenja na lakši način. Nismo dorasli zadatku koji su nam zadali, ali… ukoliko nas zdravlje i sreća posluže, imamo još malo vremena da dorastemo. Zahvalna sam im na tome što su nam svojim životima dali primer i inspiraciju za učenje i znanje, u službi javnog dobra – govori Minja Bogavac.

Za nju i njenu generaciju možda još ima spasa, ali šta je sa još mlađima? Dubravka Stojanović misli da su generacije poput Borkine neponovljive.

– Svi stalno govore zašto ne date šansu mladima, zašto njih ne zovete da govore na tribinama i slično. Ali bojim se da su generacije kao što je Borkina neponovljive. Takvo obrazovanje, takvu svest o borbi za opšte dobro, za javni interes… ja to ne vidim u novim generacijama. To su deca neoliberalizma, oni se bore za svoj interes – ističe Stojanović.

Ni Filip David nije optimista.

– U mlađim generacijama ne vidim nikoga sa tom snagom i energijom. Živimo u velikom političkom i kulturnom haosu, konfuziji, gde je teško sagledati šta hoće ova vlast, kakve su joj namere… Borka je bila jedna od malobrojnih osoba koja je iluzije koje ova vlast stvara razbijala i uvek jasno i precizno pokazivala koji su dometi i mogući rezultati jedne ovakve vlasti koja sve zasniva na jednoj velikoj hipokriziji – govori David.

Filip David

Dodaje da je najveći deo mladih i onih malo zrelijih ljudi anesteziran te da ih sve manje interesuje politička situacija.

– Vidi se i po protestima koji su se istopili i nestali. Generacije koje dolaze zaboravljaju šta je bilo pre toga pa nam se događa da se loše stvari ponavljaju i na kraju smo opet u situaciji da se sve ono što smo mislili da se više nikada ne može ponoviti ipak ponovi. Ipak, verujem da ima mladih ljudi i dovoljno političke svesti da se neke loše stvari ne ponove, onako kako se plašimo da se mogu ponoviti – kaže Filip David.

– Po smrti hrabrih i prisebnih svedoka nepočinstava, ostaju hrabri i prisebni svedoci njihovih svedočenja. Dakle, nastavlja se slobodarsko predanje raskrinkavanja zločina političke elite, koja je našu republiku privatizovala da njome trguje, enormno zarađujući na krvi i osiromašenju drugih. Masovni zločini će se, međutim, ciklično ponavljati sve dok duhovnici tih zločina, umesto da su zakonski kažnjeni i u školskim udžbenicima obeleženi kao protokriminalci, žive životom najuglednijih građana. Oni su ovde i sada kulturna elita – ističe Zlatko Paković.

Da li je smrću Borke Pavićević sudija označio i kraj jedne epohe, nakon čega možemo pričati o njenom porazu? Teško. To potvrđuje i Minja Bogavac.

– Ime Borka i reč ‘poraz’ ne mogu stajati u istoj rečenici! Ako nas je nečemu naučila, to je da će borba biti neprestana, da nema odustajanja i nema povlačenja, čak ni onda kad je njih mnogo, a ti si sam. Borka je ostala dosledna i to je njena najveća životna pobeda. Nije odustajala ni posustajala. Otišla je onako kao što se i borila: sa prve linije i iz prvog reda. Nisu je slomili, samo je umrla… a svi ćemo jednom umreti. Mnogo je važnije šta ćemo raditi do tada. Ukoliko nam pođe za rukom da umremo pre nego što priznamo poraz, sa ovog sveta odlazimo kao pobednici i heroji. Tako je otišla Borka. Sve ostalo zavisi od nas – kaže Bogavac.

Sličnog je mišljenja i Dubravka Stojanović.

– Ona to nikada ne bi tako videla. Jer je bila borkinja, a za borkinje nema poraza. Uostalom, tako se i zvala, a ime kao da joj je odredilo put. Borka je utabala stazu po kojoj se sada lakše može hodati, ali prepreke su i dalje iste kakve su bile i devedesetih. Čak možda i gore jer su zakamuflirane – smatra Stojanović.

Dubravka Stojanović
Foto: Medija centar Beograd

I na kraju, odvajati život i rad Borke Pavićević je nemoguće. Ona je svoj rad živela, i obrnuto. To nam napominje i Minja Bogavac.

– Mislim da grešimo ako Borkino delovanje u različitim segmentima javnog života gledamo fragmentarno, jer smo od nje naučili baš to da umetnik nije samo zanatlija koji radi svoj posao, već kompletan čovek, političko biće. Bila je vrhunska intelektualna i najvatrenija aktivistkinja. Podjednako snažna u teoriji kao i u praksi. Pokazala nam je da umetnost dramaturgije nije samo pisanje, već i programiranje, bavljenje repertoarskim politikama, a nekad i bukvalno ‘čuvanje igrališta’, to jest pravljenje prostora gde umetnost može da nastaje, bez pritiska i cenzure. U ovim danima, nakon njenog odlaska, muči me to što mislim da joj nikada nisam rekla da mi je uzor. Borka nije trpela takva sentimentalna naklapanja i to je bio deo njenog šarma. Ipak, volela bih da sada mogu da joj kažem da mi je, na ličnom planu, bila veoma značajna osoba. Ne samo kao koleginica, saveznica i saradnica, već i kao inspiracija i dokaz da je moguće ostati na pravoj strani u iskrivljenom svetu, zadržati bistrinu, oštrinu, snagu, ali i detinju radoznalost i ljubav prema životu, entuzijazam i ponos, bez obzira na sve. Bila je prva osoba kod koje sam trčala nakon što mi je završila premijera i ako Borka kaže da je dobro, znam da je stvarno dobro, bez obzira na to što govore drugi. Ne znam da li je znala da je za mene baš ona bila ta osoba, ali znam da će mi mnogo nedostajati njen autoritet, način izražavanja i neverovatna energija. Bila je kao tvrđava, ali u isto vreme u toj je tvrđavi živelo jedno nasmejano, radoznalo dete – kaže Minja Bogavac.

Milena Minja Bogavac

Ostavite komentar

unesite broj *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.