Šešeljovizija: Zabava i zločin bez kazne

Piše: Zlatiborka Popov Momčinović za Avangarda.ba

Kako se rat razmahivao, i vojvoda je postao sve razmahaniji. Polivanja vodom predsednika Parlamenta, tuče sa obezbeđenjem, sve je to stvaralo političku klimu i kulturu nasilja nalik na ponašanje Hitlerovog NSDP-a u Reichstag-u. Direktnim neučešćem u vlasti se oprao od svake krivice za neviđenu hiperinflaciju ’93. koja je građane i građanke Srbije dovela da i oni dotaknu dno života, a ne samo ratom zahvaćena područja. Ali je zato Voja imao ekonomski program hleba i igara narodu, s tim da se gladijatorske borbe, ubistva, zločini i genocid ipak sprovode negde drugde, pa je time i užitak manje “prljav”. Po uzoru na naciste, najgori logori smrti nisu smešteni na teritoriji Nemačke, a i da jesu svakako nas je već pojeo tzv. demokratski mrak lažnog parlamentarizma i višestranačja.

Naziv teksta ne treba da nas zavede u pogrešnom pravcu, da je Šešelj imao neku viziju ili “svoju” televiziju, ali je iskoristio ovaj medij koji ga je od nekakvog grešnika i otpadnika starog režima, koji se urušavao u tren oka, gurnuo u nebeske visine. Jer ipak, Srbi su nebeski narod.

Prvi višestranači izbori u Srbiji 

Banalno predstavljanje kandidata, po sistemu političke korektnosti. Milošević se uplašio naroda koga je dozivao i mitingaški sazivao, a i on njega. U Slobi je još uvek radio komunistički aparatčik i birokrata, iako se zalagao za lažnu antibirokrotasku revoluciju kao nekakav konačni skok s motkom u komunizam. A instumentarij je svakako dobijao van očiju javnosti i od svoje supruge, doktorice socioloških nauka, kasnije otvorene zagovornice nakakvog primitivnog oblika komunizma u kom će političke stranke uskoro nestati a i svaki lažni pluralizam (!). Tu je i makijavelizam, jer nije drug Sloba još znao da li će mu JNA otkazati poslušnost. Ovaj polukreirani haos je na kraju završio skokom u ambis, a jedna od njenih personifikacija je upravo Voja vojvoda.

I iznenada se, da bi pojačao strasti antibirokratske revolucije dirigovane (da li paradoksalno?) odozgo, pojavljuje mlađahni Šešelj, vitalan u svojoj želji za vlašću dok pleni strašću koju Milošević ne sme i ne zna javno da pokaže, i idejama koje ne sme da izgovori – rehabilitacija četništva (tad je Voja nastupio kao Srpski četnički pokret koji je ubrzo zabranjen), javno govori o mnogim zabranjenim temama, o “ustaši iz kuće cveća”, vispreno slaže rečenice uz dozu humora, tada još nedovoljno oslobođenog zbog manjka bahatosti jer se političke snage još nisu izmerile.

Stvorio je utisak i ubrzo osnovao Srpsku radikalnu stranku i težio da bude neki novi Pašić, mada je to retko javno izgovarao. Jer, on je ipak nekakav “novum”. A radnička Rakovica, beogradsko naselje čije je radnike nakon štrajka Sloba poslao na svoje zadatke mu je dala više glasova nego poznatom piscu Borislavu Pekiću (!) i tako ispunila radni zadatak. Da Šešelj uđe u Parlament Srbije, koji i onako više nije bio parlament. Samo brbljaonica za međusobne napade bez imalo ukusa i reda uz nemuštu artikulaciju megalomanskih velikosrpskih projekata dok se nekadašnja zajednička država urušavala.

Minimaksovizija + šešeljovizija

Svoju slavu je potvrdio gostovanjem kod čuvenog Minimaksa, neki pervertirani oblik srpskog talk-show ’90-ih. Spajanje nezamislivog da bi sve postalo zamislivo. Novokompanovane muzike i politike koje jedna na drugu prenose lažni sjaj dok publika dirigovano pljeska u toj paradi kiča. Tad su se mogle čuti i priče o tajnom Teslinom oružju, o tome da će odred četnika u roku od dva sata osvojiti Zagreb i slično. Sve uz frenatični aplauz “publike”, tačnije statista nove forme političkog spektakla kojim su se mase počele redovno hraniti. I kad je izvadio pištolj u studiju, Dragana Mirković estradna zvezda je u isto vreme bila frapirana, ali i uzbuđena. Pun pogadak, iako pištolj nije opalio, a rat ionako još nije ni počeo. Njega su, po vojvodi, izazvali oni drugi – ideja koju i dalje frenetično brani i u svojim najnovijim talk-show nastupima.

Nakon izbora ’92. Srpska radikalna stranka koju je Šešelj osnovao 1991. postaje najjača “opoziciona“ stranka, koja je dokazala svoj patriotizam agitovanjem po delovima Hrvatske gde su Srbi bili u apsolutnoj ili relativnoj većini. Širenjem straha i izbacivanjem parola kao iz mitraljeza još je više uznemiravao i onako uznemirene ljude dok se zajednički život urušavao. Da im preti ustaška kama, ali tu su njegovi dobrovoljci da ih zaštite. No, to je za ovu megalomansku ličnost nedovoljno, obećava on i oslobađanje “srpskog” Dubrovnika, da će Hrvatsku podeliti sa Italijanima, i da je neće biti, i još mnogo toga. Sve to na mitinzima, a i na političkim talk-show emisijama, uz par šepurenja sa oružjem kroz razoreni Vukovar.

Demokrate i liberali su se već ranije počeli deliti i samo rasuli i onako rasute glasove obezglavljenog populusa. Formalno nije ušao u vlast, ali je davao prećutnu većinu SPS-u koji nije uspeo da dobije potrebnu većinu da formira vladu. Da li je čekao svoj trenutak ili je ispunjavao ulogu tzv. “konstruktivne” opozicije, ili je toliko “velik” da je iznad svakog formalizma?!

Kako se rat razmahivao, i vojvoda je postao sve razmahaniji. Polivanja vodom predsednika Parlamenta, tuče sa obezbeđenjem, sve je to stvaralo političku klimu i kulturu nasilja nalik na ponašanje Hitlerovog NSDP-a u Reichstag-u. Direktnim neučešćem u vlasti se oprao od svake krivice za neviđenu hiperinflaciju ’93. koja je građane i građanke Srbije dovela da i oni dotaknu dno života, a ne samo ratom zahvaćena područja. Ali je zato Voja imao ekonomski program hleba i igara narodu, s tim da se gladijatorske borbe, ubistva, zločini i genocid ipak sprovode negde drugde, pa je time i užitak manje “prljav”. Po uzoru na naciste, najgori logori smrti nisu smešteni na teritoriji Nemačke, a i da jesu svakako nas je već pojeo tzv. demokratski mrak lažnog parlamentarizma i višestranačja.

I dok je Slobovizija, ta čuvena TV Bastilja koja se pokušala srušiti 9. marta 1991, gotovo ćutke prenosila suvoparne vesti sa ratišta u kojima, navodno, strada samo srpsko stanovništvo, a Srbija zvanično nije u ratu, Voja je nastavio da maše pištoljem i na studente koji su na velikim demonstracijama ’92. ustali protiv rata, mobilizacije i tražili smenu režima. U duhu prave “opozicije” poziciji!

“Lokal patriota”

Na lokalnim izborima 1996. opozicija (SPO, DS, GS) konačno uspeva da se ujedini pod parolom i Listom Zajedno i pobeđuje u najvećim gradovima u Srbiji. I Voju je zapalo samostalno radikalsko “parče”, postao je predsednik Opštine Zemun. Rat je gotov, šverc nastavlja da cveta, bespravno se gradi, a po Voji to je dokaz preduzentištva po paroli “snađi se”, postavljaju se objekti na vodi na čuvenom zemunskom keju, valjda kao neslućena vizija sadašnjeg projekta Beograd na vodi.

Cveta Vojin “lokal patriotizam”, iako je davao protivrečne izjave gde je rođen. Nekad je to bilo Trebinje, nekad Sarajevo. Sve za tzv. “uzvišenu laž i ropsku svest”. Štancaju se Zemunske novine iz dobrovoljnih priloga i “vlastitih” sredstava, a ne na račun budžeta, kako se ističe s radikalskim ponosom.

Kao deo ove “idile” dešavaju se deložacije nesprskog stanovništva, posebno Hrvata iz stanova. U slučaju porodice Barbarić, koju je zastupao advokat Barović i koji je sa Šešeljom pokušao da “razgovara” u emisiji TetaTet na BK televiziji, nasilje i bahatost vojvode je dovedena do vrhunca. Advokat nakon emisije biva pretučen, a Šešelj pred kamerama tvrdi da ga je samo malo ćušnuo i da se nesretnik okliznuo na koru od banane i strmoglavio sasvim “slučajno” niz stepenice.

Uz grohotan smeh, i predstavnici sedme sile se smeju “impresionirani” ovom kvazi-logikom, valjda zato što je lažna pa utoliko impresivnija jer je iznešena sa toliko samouverenosti te prijemčiva za medije. Uz par časnih izuzetaka sa B92. i građana i građanki srpske nacionalnosti koji su čuvali svoje komšije od zuluma – reč koju vojvoda toliko mrzi, jer je turska, ali kakvu vezu ima reč sa praksom! Ona se može puniti različitim sadržajima po potrebi.

Opozicija na ruku “opoziciji”

I neuspešna opozicija je išla na ruku vojvodi. U jednoj debatnoj emisiji Vuk Drašković je “potrošio” pola sata da dokaže da Voja nije Srbin, i da je prezime Šešelj hrvatsko. Navodio je spiskove telefonskih imenika iz Zagreba, Rijeke, Virovitice. Voja se groteskno smejao, jer šta prezime dokazuje. Eto npr. Ćosić, aludirajući na Dobricu Ćosića je prezime prisutno kod sve tri vere. Brojanjem krvnih zrnaca Šešelju, opozicija je pokazala da su i njoj najbitnija krvna zrnca, a manje zločini počinjeni u ime tih zrnaca.

I dok Drašković, navodno, nikad nije smeo da ode u rodno Gacko, Voja je mahao da je rođen u Sarajevu, u Opštini centar, i da je u tom gradu završio fakultet za 2,5 godine dokazujući svoju genijalnost. Samo što je “zaboravio” da napomene da su mu, ne samo istaknuti srpski intelektualci već i hrvatski i bošnjački (iako on ovaj termin ne priznaje) pomagali dok je osamdesetih bio u zatvoru, pisali peticije da se ukine verbalni delikt i šta sve ne.

Sumiranje bez “summa summarum”

Svašta nešto je još radio vojvoda. Ušao je u vlast na državnom nivou sa SPS-om i sa JUL-om, pretio NATO paktu, “tešio” narod “ako nas i unište mi ćemo pre toga uništiti sve Šiptare ne Kosovu”. Stambeno obezbedio svoje kadrove (posebno Tomu i Acu), nekako prespavao 5. oktobar jer je uvek bio zakleti antikomunista, a komunizam se povampirio kroz lik i delo Slobine supruge Mire i njenog JUL-a (Jugoslovenske udružene levice) koji je od ’98, iako nikad nije samostalno izašao na izbore grabio poluge vlasti jednu za drugom.

Nastavio je da pravi različite spektakle. U Den Haag otišao sa pompom, da bi se posle žalio da je išao turistički u Holandiju i da su ga bespravno priveli na aerodromu u Amsterdamu. Remetio sudski proces, koristio reči na g, j, k, udaljavan iz sudnice pa se opet žalio na dužinu procesa koji je stalno remetio.

Presuda je najzad dočekana, a on je kaznu već odslužio, pa se i dalje bahati i ponosi  svojim sabranim i nesabranim zlodelima. I dalje gostuje na Happy TV, gde se o teškim temama priča uz laganu muziku da bi narod bio “happy”, rado se odaziva na pozive i “plaćeničkih” televizija kao što je N1 da bi se čula “istina” o njegovom liku i delu.

Priča kako se rado družio sa Praljkom jer je i on bio intelektualac. Možda se, ipak, brine što presuda nije drakonska jer je sud po njemu antisrpski, a što odražava paradoksalnost njegove političke shizofrenije.

Iako politički tone i dalje je glasan ali ne i jasan. Kao što je često primećeno, bio je monarhista koji se podsmeva prestolonasledniku, antikomunista kome su ti isti komunisti obezbedili školovanje i šta sve ne i koalirao je s njima na ove ili one načine. Priznaje zločine i zgrožava se nad Srebrenicom, a u isto vreme ponavlja da se tamo nije desio genocid. Napada tzv. ljotićevce iz Dveri, iako i sam baštini dobar deo ovih fašisoidnih ideja. Hoće da se prošeta Hrvatskom, a u isto vreme ne priznaje tu državu! No, napad je najbolja odbrana. Nastaviće on da napada sa ili bez nekog učinka, ali će ostati večna ljaga na ovaj deo istorije srpskog naroda kojeg je navodno branio.

Nekrolog 

U jednoj emisiji sa “starim” komunistima, i na to se rado odazvao da se podsmeva ljudima koji su verovali da se narodi na ovim prostorima ne smeju a i ne moraju mrzeti, opet je brilijirao podsmevajući se staračkoj toleranciji nekadašnjih boraca NOB-a, dok je politika, po njegovom makijavelizmu, bojno polje. No, stari komunista je dao dobru definiciju srpske radikalske ideje i svega onoga što Šešelj personifikuje. Ona je doprinela uništenju prve Jugoslavije, potom i druge, a na kraju će i treće (tadašnje Srbije i Crne Gore). A tako i bi!

Najavljivao je projekat podizanja spomenika Miloševiću u Beogradu, ali je opet skromno priznao da će to biti teško jer Radikali nisu ušli u Skupštinu grada Beograda. No, ovi spomenici će lebdeti u vazduhu, kao i spomenici nepriznatim žrtvama ovakve politike! A vojvoda će i dalje životariti u svom čardaku, i na nebu i na zemlji.

Ostavite komentar

unesite broj *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.