Jugoslavija je morala umrijeti, kad se ima u vidu kakva je sve bagra u njoj živjela

„Mirno razdruživanje ostavilo bi prostor za ponovno povezivanje jednog dana, a danas takvog prostora nema. Pre ćemo se samouništiti nego što bi nam palo na pamet da se ponovo formalno ujedinjujemo. Ipak, dok god postoji sećanje na Jugoslaviju, postojaće i Jugoslavija, makar neformalno. Ova knjiga i njeni brojni čitaoci dokaz su toga“, kaže Marko Vidojković
Foto: Marko Vidojković Facebook

Marko Vidojković, megapopularni beogradski pisac, konačno će u Zagrebu predstaviti svoj turbo-uspješan roman „E baš vam hvala“ (Naklada Jesenski i Turk, Zagreb, 2017.) koji je u Srbiji prodan u više od 15 tisuća primjeraka. Promocija se održava u knjižari „Hoću knjigu Megastore“, Bogovićeva 5, u petak 13. travnja, u 19 sati. Ovaj satiričko-akcijsko-parapovijesni SF, kako ga je nazvao urednik Kruno Lokotar, objavljen je krajem rujna prošle godine istodobno u Srbiji (Laguna) i u Hrvatskoj. Tim povodom razgovarali smo s Vidojkovićem.

Malo tko se od nas, koji smo do raspada Jugoslavije 1990. godine, bili kakvi-takvi “misleći” ljudi, nije zapitao kako bi naš život izgledao da se ta država nije raspala. Ili da barem nije bilo rata. Zamišljali smo, nakon niza piva ispijenih po birtijama, sebe uspješne u tom paralelnom svemiru. Ti si ga stvorio na papiru, pardon, na kompjuterskom ekranu čiji bi proizvođač u romanu „E baš vam hvala“ vjerojatno bio EI Niš ili Rudi Čajavec. Kako izgleda ta tvoja, kritičari su rekli distopijska, a ja bih kazao, skoro pa utopijska Jugoslavija?

Ona je parodija onoga o čemu su nas učili u osnovnoj školi. To je Jugoslavija koja je u pravom životu mogla da upali samo u glavama malih pionira, i to ne svih, već onih koji potiču iz porodica vojnih lica, kakva je recimo bila moja, pošto su mi obojica deda bili partizani, odnosno oficiri JNA. Učili su nas da je to najbolja zemlja na svetu, sa petom najjačom armijom na svetu, sposobna da se sama o sebi stara, ni na zapadu, ni na istoku, a nije bila takva nikada, zapravo. Upravo stoga sam je napravio, da bismo konačno imali jednu takvu moćnu, socijalističku, tehnološki, vojno i socijalno superiornu SFRJ. Ona se, na žalost svih zaljubljenika u taj san, nalazi u paralelnom univerzumu mog romana. I dok je prava SFRJ bila solidna zemlja, sa naoko solidnim ljudima, razjebala se čim se za to ukazala prilika. Nije bilo puno onih, a naročito na rukovodećim pozicijama, koji su je pokušali spasiti. Slovenci su pravili Sloveniju, Hrvati Hrvatsku, Srbi su pokušali da naprave veliku Srbiju i tako redom. Marko Vidojković je uinat tim državničkim poduhvatima napravio SFRJ koja stoji rame uz rame sa ostalim svetskim silama, i koja je maksimalno iskoristila potencijale svojih građana.

„Gorenje ima kvalitetne tablete, ali u odnosu na konkurenciju, Obod ili Rudi Čajevec, malo su posrnuli, pa im je SIV pomogao tako što su njihove tablete otkupili i poklonili ih svom najvećem bogatstvu – pionirima“
Foto: Marko Vidojković Facebook

Ipak, ni u tom univerzumu nije išlo sve glatko. Svatko tko se odmetne od toga da ne “postupi po naredbi”, vrlo lako dobije tri metka – prvi u prepone, drugi u grudi, treći u čelo. Hoćeš reći da bi u takvoj slobodnoj Jugoslaviji za sve bilo mjesta, ali da je preduvjet da postupaju kako im se kaže, a ne samo da “slušaju”?

„Moji“ Jugosloveni su zemlju unitarizovali, tržište otvorili, partiju ojačali, unutrašnje neprijatelje likvidirali, zdravstvo, školstvo, vojsku i tehnologiju lansirali u sam svetski vrh i vutru legalizovali. Shodno tome, Jugosloveni ima da vole tu zemlju i da u njoj uživaju, kritika može biti eventualno konstruktivna, a svaki pokušaj narušavanja tog sistema biva smesta i strogo kažnjavan. Ne bih rekao da Jugosloveni tek tako ubijaju, oni ubijaju sa razlogom i u krajnjoj nuždi. Ali to rade bez preterane drame, surovo i brutalno, kako to komunistima i priliči, naročito u ratnim prilikama, odnosno prilikama sličnim ratnim, kakve se događaju u „E baš vam hvala“. Na primer, služba je smaknula neko lice početkom devedesetih, to lice se pojavi u 2017. živo i zdravo i služba ga, logično, ponovo smakne. Zadatak izvršen. Jugosloven koji nije srećan je sumnjiv, uzevši u obzir lošu globalnu geopolitičku situaciju, koja se gotovo ne razlikuje u odnosu na onu u našem univerzumu.

Međutim, čak i u tvojoj SFRJ postoje nacionalna razjedanja koja su, uostalom, i ubila Jugoslaviju. Hrvati, naime, loše stoje u saveznim organima i tajnim službama. Spominje se tek Josip Perković. Ni najstariji se ne sjećaju nekog drugog.

Socijalističku Jugoslaviju su u dvadeset i prvi vek uveli Jugosloveni. Sudeći po njihovim prezimenima, u saveznim organima ima bosanskih Srba, Vojvođana, Bošnjaka, Crnogoraca, ali Hrvata baš i nema. Nema ni Srbijanaca, to vam mogu reći, ali to je manje upadljivo. Jugoslovenskim komunistima koji su početkom devedesetih centralizovali SFRJ narodnost ne znači ništa, pa su samim tim narodi koji su prethodnih decenija insistirali na sebi više nego na jugoslovenstvu, u toj Jugoslaviji ugnjeteni utoliko što su izopšteni iz saveznih organa. U toj Jugoslaviji nema mesta za Hrvate ili Srbe, već samo za Jugoslovene. Jedini koji iz tog šablona ispadaju jesu Albanci, koji su ostali Albanci, ali su ostali i u Jugoslaviji, jer im je omogućen monopol na proizvodnju i puštanje u promet marihuane.

„Detinjstvo u Jugoslaviji je sasvim dovoljno da sa žaljenjem gledam one kojima ni to nije bilo priušteno, na one koji su ceo svoj dosadašnji život proveli u ponoru bez ideala, smisla i budućnosti“
Foto: Marko Vidojković Facebook

Utopija slobodne Jugoslavije nastala je padom aviona sa šefovima tadašnjih republika koji su krajem osamdesetih obilazili Titove vile u beskrajnim i besplodnim razgovorima. Ta smrt „Novih narodnih heroja“ dijeli jednu Jugoslaviju od druge, zapravo jedan univerzum od drugoga. Uistinu, što misliš, kako bismo izgledali da je taj Boeing s „nacionalnim herojima“ uistinu pao, da ne ubijemo budućim čitaocima knjigu objašnjavajući razloge koji su doveli do toga?

Jedan uvaženi hrvatski kritičar se u prikazu mog romana baš za to uhvatio. Insistirao je na tome da je sve bilo spremno za raspad i da Jugoslaviju nikakva avionska nesreća nije mogla spasiti, ma ko u njoj poginuo. Naravno, matori moj, u pravu si. Jugoslavija je morala da umre, ona je i predugo postojala, kad se ima u vidu kakva je sve bagra u njoj živela. Čak i u mojoj knjizi, njena sudbina je praktično visila o niti, samo čudo Božije, paradoksalno, ju je spasilo. U tom avionu nalazio se, doduše, Slobodan Milošević, što bi, siguran sam, doprinelo da njen raspad makar ne bude toliko krvav. I nije raspad Jugoslavije ono za čim treba žaliti, već način na koji se to desilo. Da su ti kreteni zaista izginuli, makar umesto njih ne bi izginule desetine hiljada ljudi u godinama koje su usledile, a ni čitavi narodi ne bi bili dovedeni na rub opstanka u decenijama koje su usledile. U krajnjoj liniji, mirno razdruživanje ostavlja prostor za ponovno povezivanje jednog dana, a danas takvog prostora nema. Pre ćemo se samouništiti nego što bi nam palo na pamet da se ponovo formalno ujedinjujemo. Ipak, dok god postoji sećanje na Jugoslaviju, postojaće i Jugoslavija, makar neformalno. Ova knjiga i njeni brojni čitaoci dokaz su toga.

Vješto se poigravaš s brendovima. Da nisu skoro pa svi redom propali, čitalac bi pomislio da si za svako spominjanje jednog od njih dobio dobru paru. Izmjenjuju se tu „ne baš kvalitetni“ tableti Gorenja iz 2014. koje ima svaki učenik, supermoderni električni Zastavini automobili, pametni telefoni i laptopi Obod Cetinje, RIZ-ova pojačala i zvučnici…

Da se razumemo, Gorenje ima kvalitetne tablete, ali u odnosu na konkurenciju, Obod ili Rudi Čajevec, malo su posrnuli, pa im je SIV pomogao tako što su njihove tablete otkupili i poklonili ih svom najvećem bogatstvu – pionirima. Znao sam da će se oni koji pamte Jugoslaviju upecati na to. Znao sam da će odlepiti na činjenicu da EI Nišproizvodi predrkane pametne telefone, zato sam to i stavio u knjigu. Nekim čitaocima su te jugoslovenske pikanterije ometale praćenje toka radnje, bili su hipnotisani jugoslovenskim elektromobilima i jugoslovenskim hi end ozvučenjem. Zato su mlađi, koji nisu opterećeni tim izumrlim brendovima, u knjizi pronašli ono što je i njena suština, brz i jednostavan način za rešenje svih naših problema, a to je komunističko nasilje, koje dolazi iz paralelnog univerzuma.

„Ako već treba nazvati nekako naš jezik, onda to nije zajednički, niti srpski, niti hrvatski, niti srpskohrvatski, već kretenski, kad se uzme u obzir kakva je većina“
Foto: Marko Vidojković Facebook

Tokom cijelog romana koketiraš s onim što bi se moglo nazvati zajedničkom kulturološkom memorijom svih odraslih u Jugoslaviji – od festivala u čast strip-junaka Dilana Doga, drekavca kojeg mlađi pamte iz nešto kasnijeg filma „Lepa sela, lepo gore“, nogometne utakmice između reprezentacije Jugoslavije i ekipe koju bi izabrali novinari, serije „Bolji život“ koja ulazi u 90. sezonu i glasa popularne glumice Svetlane Bojković u ultramodernom liftu. Ti si, ipak, rođen „tek“ 1975. godište. Imao si 15 godina kada je započelo rastakanje tog univerzuma. Koliko je na tebe utjecalo to kolektivno sjećanje i što ti danas znači? Odnosno, što ti ga danas dođe Jugoslavija? Deda koji je bio na Sutjesci, stari koji je dobio otkaz ili nešto treće?

Detinjstvo je najlepši deo života, a ja sam svoje detinjstvo proveo u zemlji za malu decu. Dakle, bilo je idilično. Stariji su od nas krili da bilo šta ne valja, škola nas je ispravno vaspitala, sve je bilo kako treba, muzika je bila super, filmovi takođe, sport takođe, vojska jaka, sve je bilo kul. Međutim, kako sam počeo da onanišem, 1989, odnosno kako je detinjstvo prestalo, tako je i SFRJ počela da se razjebava. Utoliko su uspomene na detinjstvo postale još lepše. Kad se setim Jugoslavije, setim se i svojih najbližih rođaka, setim ih se lepih, zdravih i živih, za razliku od onoga što su danas, danas jedva da ih ima, a pritom su dobro polupani postjugoslovenskim decenijama. Moram da priznam da je starijima od mene ipak bolje, oni su čak i deo svog zrelog doba proveli u zemlji za malu decu, naivno verujući da grade nešto za buduće generacije. No, detinjstvo u Jugoslaviji je sasvim dovoljno da sa žaljenjem gledam one kojima ni to nije bilo priušteno, na one koji su ceo svoj dosadašnji život proveli u ponoru bez ideala, smisla i budućnosti.

Manje je poznato da si kao tinejdžer bio član Belih orlova. Otud ti tamo?

Mogao sam da iskuliram sa deljenjem te činjenice sa ostatkom sveta, ali nisam. Mislim da je bitno znati kroz šta su srpski tinejdžeri prolazili devedesetih. Najpre sam bio panker, a onda sam, sa sedamnaest godina, postao srpski nacionalista. Roditelji su mi bili razvedeni, zemlja pod sankcijama, televizor je javljao da „ustaše ponovo kolju srpsku nejač“, mrzeli smo Miloševića i u toj šizofreniji sam narednih par godina proveo lutajući po raznim desničarskim udruženjima i strankama, iskreno verujući da time pomažem svom narodu. Odmah posle prve akcije, koja se sastojala u sakrivanju cipela vernika ispred dorćolske džamije, napustio sam Bele orlove. Kad je, posle Oluje, krenula ofanziva na Republiku Srpsku, nekolicina nas dvadesetogodišnjaka prijavila se kod radikala u dobrovoljce. Hteli smo da branimo Krajinu, a, paradoksalno, svi odreda smo izbegavali Miloševićevu vojsku. Otišli smo u opštinski odbor Srpske radikalne stranke, a oni su nas oterali kućama. Jedan tip iz moje škole, tek što je napunio osamnaest godina, nije bio te sreće. Otišao je kod Arkana, a odande su ga poslali na ratište, odakle se vratio u kovčegu. Poginuo je kod Ključa. Kako sam iznutra upoznao srpski nacionaliste i njihovu pretežno lopovsku i kukavičku strukturu, tako sam na neko vreme digao ruke od politike, sve do građanskih protesta protiv izborne krađe, 1996/1997. Bio sam treća godina prava. Ti protesti su bili škola demokratije za celu moju generaciju, koja je, posle sloma komunizma, provela nekoliko godina u potrazi za novim idealima. Od tad, pa do danas, dvadeset dve godine kasnije, sve vreme sam po ubeđenju socijaldemokrata. Nije mi žao što sam bio u „Belim orlovima“, mada me je sramota. Ekstremni nacionalizam je, na žalost, i dalje ideal za koji se mladi širom regiona najčešće hvataju, u nedostatku životne perspektive. Treba ih edukovati i treba verovati da će se sazrevanjem to promeniti.

Marko Vidojković je uinat državničkim poduhvatima devedesetih u romanu „E baš vam hvala“ napravio SFRJ koja stoji rame uz rame sa ostalim svjetskim silama i koja je maksimalno iskoristila potencijale svojih građana

Kako je živjeti u Srbiji danas? U Hrvatskoj se ta država predstavlja nešto kao Rusija, samo što umjesto Putina imate Vučića. Je li to baš tako i da li se Vučić uspio umiti od onoga što je bio?  

Rekao bih da je to uvreda za Putina, jer, za razliku od njega, Vučić svoju spoljnu politiku vodi tako što rasprodaje sve svima. On je „svačija mala“, koja se podjednako udvara i Merkelovoj i Trampu i Putinu i Erdoganu i svi oni to dobro vide. Ono gde je Vučić sličan Putinu jeste unutrašnja represija, gušenje medija i opozicije, te životno ugrožavanje svih koji se ne uklapaju u njegov sistem. Ono u čemu je Vučić endemska vrsta, jeste neverovanta doza kriminala i korupcije, koja dolazi iz vrha njegove vlasti. Kompletan srpski državni vrh ima neverovatan talenat da sve što dotakne pretvori u govno. Na delu je potpuna destrukcija države i društva, praćena nezapamćenom pljačkom i najodvratnijim podaništvom koje je Srbija ikada videla. Šta mislite, kako je živeti u takvoj zemlji? Naravno da se Vučić umio od radikalskog blata, ali će se za pet minuta opet isprljati, ako mu to zatreba za opstanak na vlasti. Kad se ima u vidu da su Tuđman i Milošević zajedno slali svako svoj narod u rat,  a onda skupa ždrali zečetinu u Karađorđevu, onda ne treba da se čudimo ako su Bakir Izetbegović, Hašim Tači, Kolinda i Vučić deo iste ekipe, korisni međusobni „neprijatelji“, koji služe da onaj drugi ostane na vlasti što duže.

Završio si pravo, bavio se novinarstvom, vodiš TV emisije, ovaj roman prodan je u više od 15 tisuća primjeraka, što su za Hrvatsku nezamislive brojke. Možeš li živjeti od pisanja?

Kad knjiga postane ovakav hit onda se zahvaljujući tome može živeti neko vreme. Ali, nenormalno je očekivati da će svaka sledeća biti toliki hit i nepravedno je prema sopstvenoj umetnosti očekivati da te ona hlebom hrani. Ne mogu da izbacujem knjigu godišnje, poput nekih kolega – treba mi najčešće dve do tri godine za novu, sve i da ne radim ništa osim pisanja, a kamoli da znam da će sledeća biti isti ovakav hit. Već sam to prošao sa „Kandžama“, posle kojih je trebalo da prođe četrnaest godina ne bih li ponovio taj uspeh. Najviše bih voleo kada bih mogao da živim samo od pisanja knjiga, ali sa ovako niskom cenom knjige i piraterisanim PDF-ovima na netu, bolje mi je da još neko vreme radim i na svojim ostalim talentima.

Roman „E baš vam hvala“ u Srbiji je izdala Laguna, a u Hrvatskoj Naklada Jesenski i Turk. Knjiga, međutim, nije prevedena. Upravo je prošlo godinu dana od Deklaracije o zajedničkom jeziku koja se mnogima nije svidjela. Što misliš, razumiju li te oni koji su u Hrvatskoj rođeni nakon raspada? Razumiju li u Srbiji one dijelove knjige koji su pisani na hrvatskom?

Pokušao sam pre izvesnog vremena da se sprdam s tim debilnim podelama, pa sam predložio da se Srbi nazovu Istočnim Hrvatima, te da vam se pripojimo. Dobili biste sedam miliona kretena – na vaših pet miliona, to bi bila jedna impozantna brojka kretena, koji svi govore svojim kretenskim jezikom, koji savršeno razumeju. Isti taj jezik razumeju i kreteni koji žive u BiH i Crnoj Gori. Dakle, ako već treba nazvati nekako naš jezik, onda to nije zajednički, niti srpski, niti hrvatski, niti srpskohrvatski, već kretenski, kad se uzme u obzir kakva je većina.

Ostavite komentar

unesite broj *