Сарајево 1992. године. Зима, која се завлачи у коштану срж изгладњелих људи, испуњава им стомаке умјесто залогаја хљеба.
Професорица Милена очајно је трагала за било чим што би могло да утоли њену глад. Већ данима ова жена није успјела да измоли залогај хљеба. Некада познати педагог, жена изванредне љепоте, господског држања, сада је преклињала и попут пса сједила на прагу дојучерашњих комшија. „Ја те не познајем! Ко си ти? Жено, шта тражиш на мом прагу? Иди, одлази!”,одзвањало је као пуцањ у мозак, у срце, у стомак са свих врата, прозора, звонило је страшно, неподношљиво. Крвариле су ране по плочницима сарајевских калдрма, ране од ријечи, ране од мржње, отворено срце је крварило, али се борило да куца.
„Морам преживјети, морам наћи нешто за јело!,” сумануто је понављала самој себи не би ли се убиједила да је њен живот вриједан.
Бол, страшан бол који се склупчао у њену утробу, није јој дао да стане, да прекине ту потрагу. Тај бол ју је будио и изнова оживљавао.
„О Боже, зар је ово крај? А можда је лакше да се предам, да склопим уморне капке и угледам неко ново небо, пољубим неку нову земљу?,“ драма се одигравала у њеној души и у њеном уму. И опет бол, неподношљив, страшан, тргне је из самртне језе. „Морам живјети!,“ понови самој себи. Устаде и настави ходати, једва вукући своје промрзло тијело, ослањајући се на ограде, ослањајући се на зидове напуштених кућа.
Кроз промрзле ноздрве удахну мирис који нам остаје забиљежен још од дјетињства, најљепши од свих – мирис топлог хљеба. Пратила је тај зов живота, снаге. Пришла је сасвим близу, угледала отворена тешка дрвена врата и неколико жена које са главама, умотаним шамијама и фереџама, улазе и излазе из магазе. Ушла је и она, а ни сама није знала шта је чека.
Једино што јој је пало на памет јесте да скине златан крст који је чувала у њедрима. То је посљедња драгоцјеност коју је сачувала, дар од мајке. Ћутећи, спусти крстна грубу дрвену даску, а човјека који је стајао са супротне стране није смјела ни да погледа у очи. Човјек, ћутећи, гурну крст према њој, и у беживотне, промрзле руке угура врућ хљеб. Хладна суза паде на топли хљеб, хладна суза истекла из ока које је мислило да више никада неће видјети поглед милосрђа у овом бездушном лудилу.
У та два-три тренутка, сусрела су се два човјека, и без ријечи разговарала о боли, о патњи, о страдању, разговарала о бивству. Прича без ријечи је испричана. Прича о сусрету два бића, два ближња, два човјека.
Снага се враћала. Нахранио је овај хљеб не само исцрпљено тијело, него и душу која је поново почела да вјерује у људе.
Исидора Лакета, IV-2, СШЦ-а „Милорад Влачич“ Власеница
Професор: Зрела Ашћерић
“pOkrenimo se zajedno”, projekat koji implementira udruženje “Sara-Srebrenica” u okviru PRO-Budućnost projekta, okupio je nevjerovatne mlade ljude i iznjedrio nevjerovatne priče o ljudskosti, o nevidljivim herojima našeg vremena… o miru, zajedništvu i povjerenju među ljudima. Ovo je generacija koja obećava, svojim djelima, neku vedriju budućnost. Tekstove koje možete pročitati iznad, pisali su vlasenički srednjoškolci.