Amy Davidson Sorkin: Objava rata tvitom

Antiratni protest u Londonu, 1.12.2015, foto: Neda Radulović-Viswanatha

Može li američki predsednik da objavi rat preko Twittera? Sudeći po tvitu od srede ujutru, Trump očigledno misli da može. „Rusija se zaklinje da će oboriti svaku raketu ispaljenu na Siriju“, tvitovao je Trump. „Spremi se, Rusijo, jer će one stići, lepe, sjajne i ‘pametne’! Nije trebalo da se udružiš sa Gasomornom Životinjom koja ubija svoj narod i u tome uživa!“ Pod „Gasomornom Životinjom“ Trump misli na predsednika Bashara-al-Assada, čija vlada je izgleda odgovorna za hemijski napad u kome je u gradu Duma ubijeno više desetina ljudi, među njima i mnogo dece. Trump je sirijskog predsednika nazvao i Životinja Assad. Zaista je teško opisati brutalnost njegovog režima. I tačno je da ga Rusija održava na vlasti.

Ali s druge strane, predsednik ne može da objavi rat na Twitteru zato što po našem Ustavu on uopšte ne može da objavi rat. To bi trebalo da je posao Kongresa. Ipak, postoji mnogo načina da predsednik započne rat ili proširi već postojeći. (Trump može bez većih problema da povede nuklearni rat.) Poslednjih decenija ova operativna moć predsednika počiva na sve širem tumačenju njegove uloge vrhovnog komandanta u članu II našeg Ustava. Ali čak i posle Zakona o ratnim ovlašćenjima iz 1973, Kongres je uključen u predsednikove odluke na dva načina: tako što ga predsednik obaveštava o nameri vojne akcije i tako što u roku od 60 dana od početka ratnih dejstava Kongres mora da ih odobri. U suprotnom, predsednik je dužan da povuče američke trupe. Ali tokom poslednjih 16 godina osnova za predsednikovo pravo na jednostrano slanje američkih trupa u Avganistan ili Siriju zasnovano je na krajnje širokom tumačenju Ovlašćenja za upotrebu vojne sile, skraćeno AUMF, kongresne rezolucije usvojene nedelju dana posle napada na SAD 11. septembra 2001, koja „odobrava upotrebu oružanih snaga SAD protiv odgovornih za nedavne napade na SAD“.

AUMF rezolucija se dakle odnosi na zemlje, organizacije ili ljude koji su planirali napade na SAD 11. septembra 2001. ili one koji su „pružali utočište takvim organizacijama ili osobama“ – drugim rečima, na Al Kaidu i njene avganistanske domaćine Talibane. (Godine 2002. je donet i poseban AUMF koji je ovlastio akcije protiv vlade Sadama Huseina.) Pod administracijama Georga W. Buscha i Baracka Obame klauzula o „pružanju utočišta“ je prerasla u pretpostavku da se AUMF odnosi i na „povezane snage“. Obamina administracija je Isis smatrala povezanom snagom, iako je on često bio rival Al Kaide. A Asad se ipak, pored svih svojih zločina, bori protiv Isisa. (On čak ne pripada istoj grani islama kao pripadnici Al Kaide.) U tom smislu, AUMF ne daje ovlašćenje za napad na svaku „Gasomornu Životinju“ – već samo na one povezane sa 11. septembrom.

Neko bi mogao da zapita: Ali zar nije najvažnije to što je Assad ubica i što u Dumi umiru deca? Zar Trump ne treba da upotrebi svako raspoloživo sredstvo da zaustavi te zločine? Obama to nije učinio i pogledajte sad Siriju. Odgovor na to pitanje glasi: ako postoje dobri razlozi za rat, o njima treba da raspravljaju i glasaju predstavnici građana. Ratovi bez političkog konsenzusa se završavaju katastrofalno. Trump nas je u jednom tvitu podsetio da je 2013. posle sličnog hemijskog napada u Siriji Obama odložio vojnu intervenciju. On je tada rekao da će tražiti dozvolu Kongresa, koji mu je onda nije dao. Moguće je da je Obama priželjkivao taj ishod. Ali u američkoj političkoj imaginaciji od tada je zaživela opasna ideja da Kongres ne radi svoj posao ako je protiv rata.

Ratovi su naročito pogubni kada se javnosti predstavljaju kao mačji kašalj jer su vođeni pametnim oružjem. Zato u Trumpovom tvitu od srede najviše uznemirava reč „lepe“, kojom je opisao bombe smišljene i napravljene da ubijaju ljude. Ta reč nam nagoveštava da bi on u ključnom trenutku mogao biti ravnodušan prema ne-lepoj prirodi rata. U svom drugom tvitu Trump mudruje o popravljanju odnosa s Rusijom („Zaustaviti trku u naoružanju?“); u trećem kao da odustaje od tog pokušaja i krivi svoje političke protivnike: „Zlu krv s Rusijom uglavnom je izazvala Lažna i Pokvarena Ruska istraga predvođena demokratima ili Obaminim ljudima“. Dodao je da je Robert Mueller, specijalni savetnik koji je istraživao moguće mešanje Rusije u predsedničke izbore 2016, „najkonfliktniji od svih (osim Rosensteina). Nije bilo saučesništva, pa su poludeli!“ Ovde se postavlja uznemirujuće pitanje koliko je Trump blizu zaključka da su Mueller, zamenik državnog tužioca Rod Rosenstein (koji je navodno potpisao nalog za pretres kancelarije Trumpovog advokata Michaela Cohena) i bivši direktor FBI James Comey (koga je Trump otpustio) takođe „povezane snage“? Činjenica je da je nedavni pretres Cohenove kancelarije nazvao „napadom na našu zemlju u bukvalnom smislu“.

Političari naravno pravdaju predsednički rat na mnogo načina, delimično i pomoću člana II našeg Ustava i AUMF-a. Ako je američka vojska prisutna u nekoj zemlji koja štiti Al Kaidu, pa je pritom izložena napadima treće strane koja nije povezana snaga, predsednik u ulozi vrhovnog komandanta može započeti sukob s tom snagom da bi zaštitio naše trupe. U tu kategoriju spadaju i zemlje, organizacije i pojedinci koji praktično i politički otežavaju američke vojne operacije. Ali ove nategnute veze ne čine ove akcije ustavnima ili razumnima. Sirija je posebno plodno tlo za takvu zbrku zbog velikog broja igrača. Turska je na primer naš saveznik, ali se ne slaže sa učešćem kurdskih snaga u borbi protiv Isisa. Kao što je objasnio moj kolega Robin Wright, u sve to je umešan i Izrael. Naravno, složenost situacije nije sama po sebi argument protiv preduzimanja vojne akcije. Ali mnoštvo učesnika i haotičnost na terenu zahteva još bolje definisanu zakonsku osnovu takve akcije. Ako se AUMF tumači tako da je Trump ovlašćen da započne rat s Rusijom (koja ima snage u Siriji) ili da izvrši invaziju Irana (koji je podržao Assada), onda nešto nije u redu sa tumačenjem AUMF-a ili tačnije, sa samim AUMF-om.

Krajnje je vreme da Kongres povuče ili bar ozbiljno revidira AUMF i time nam pojasni pitanje ko je ovlašćen da objavi rat. Prošle jeseni su senatori Rand Paul, republikanac iz Kentakija, i Tim Kaine, demokrata iz Virdžinije, zajedno sa Barbarom Lee, demokratkinjom iz Kalifornije (jedinim članom Kongresa koji je 2001. glasao protiv AUMF-a) i Scottom Taylorom, republikancem iz Virdžinije – pokušali da kroz Kongres proguraju baš takav zakon. To im nije uspelo i zbog opiranja lidera senatske većine Mitcha McConnella i predsednika Predstavničkog doma Kongresa Pola Rayana. U sredu ujutro, nedugo posle Trumpovog prvog tvita o Siriji, Ryan je objavio da se neće ponovo kandidovati za tu funkciju. Zahvalio se predsedniku zato što mu je omogućio da uradi velike stvari dok je bio na tom položaju. Nije se izjasnio o lepoti rata koji je pred nama.

The New Yorker, 11.04.2018.

Prevela Slavica Miletić

Peščanik.net, 14.04.2018.

Ostavite komentar

unesite broj *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.